Svetlo na dnu bunara

Odustajanje Jelene Lengold (izdavač Arhipelag) pripoveda o glavnoj junakinji u tri životna doba (devojčica, mlada žena, žena u zrelim godinama); o sećanjima na detinjstvo i odrastanje, na minule i nezaboravljene ljubavi. O iskustvu pune zrelosti, činjenicama intimne i porodične istorije koje se ne mogu potisnuti, ali se o njima mora pričati. Kako se otvorio novi roman? Veoma lako, začuđujuće prijateljski i spokojno je sleteo na moju tastaturu, skoro kao da mi ga je neko izdiktirao, a ja sam bila tu samo da sve to zapišem. Pisala sam ga prošle godine, negde u ovo vreme, i kad sam počinjala nisam imala jasnu ideju u kom će pravcu da ode ili kako će se završiti. Ali, po starom obrascu, koji mi je poznat i iz pisanja priča, junaci su poveli radnju, sigurno i odlučno, i moje je bilo samo da ih osluškujem i da pratim njihovu volju. Pisanje romana je za mene bilo prijatno iznenađenje, jer se ispostavilo da je mnogo lakše napisati roman nego zbirku od recimo petnaestak priča. Svakog dana su se sklapali novi i složeniji detalji u vezi s junacima, svakog jutra sam ustajala i dok bih se umivala, pila kafu, već su se u glavi polako slagale slike koje je trebalo ispisati tog dana. Bilo je nekih mučnih scena koje mi je bilo teško da pišem, jer, kako je knjiga odmicala, tako sam i ja počinjala sve više da živim živote tih junaka. U meni, kad pišem nešto, uvek vremenom raste potreba da svoje junake štitim i branim, da u izvesnom smislu pravdam njihove postupke ili barem da omogućim čitaocu da ih razumeju, da im ne sude previše strogo. Ko su ti junaci? Sada, sa ove distance od skoro godinu dana, imam utisak da su svi ti junaci nekakve utvare iz moje podsvesti. Nekakvi delovi mene koji tu postoje od vajkada, a koje sam sada uobličila i dala im kakve-takve biografije, sudbine, živote. Kao što kažu da su svi likovi u našim snovima u stvari delovi našeg ja, tako mi se čini i da su svi likovi mog romana takođe neki delovi mene. I što je najčudnije, sa svakom novom knjigom postajem svesnija da je taj bunar utvara neiscrpan. Nekad ne pišem mesecima, iz nekakvog straha da pogledam u to mračno i neistraženo područje. Nije slučajno da sam pre nekoliko godina imala zbirku pesama Bunar teških reči, a da i u ovom romanu bunar igra veoma važnu ulogu. Pitanje je samo koliko toga ću se usuditi da izvučem na svetlo, a da toga tamo ima tušta i tma, to mi je više nego jasno. Stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Meni se čini da to nije ni dobra ni zabrinjavajuća vest, već naprosto jedna nebitna činjenica. Činjenica koja može eventualno da preoptereti članove NIN-ovog žirija koji moraju sve to da pročitaju, ali za ozbiljne tokove književnosti jedne nacije mislim da to nema nikakvog značaja. Hiperprodukcija svega i svačega postoji u svim oblastima, ne samo u književnosti, to je nekakva odlika ovog megalomanskog vremena. Sve je to, imam utisak, počelo od one famozne rečenice iz američkih filmova: „Sine, i ti možeš jednog dana postati predsednik Amerike!“ I tako, malo pomalo, svi su postali uvereni da mogu sve, i da je samo potrebno da to jako žele. Možda u tome ima i nečeg dobrog. Između mnogo uzalud utrošene volje i potpune bezvolje, ja sam više za ono prvo.