Beg paralisane generacije

U ljubavnoj priči, „ali bez ljubavi“, čija se radnja odvija u Beogradu, uzbudljivom i boemskom „novom Berlinu“, glavni protagonisti Desetog života Saše Savanović (izdavač Kontrast) plove kroz svakodnevicu pokušavajući da se uhvate za neku vrstu uputstva o životu. Kako vam se otvorio rukopis? Priča je u najvećoj meri proizvod iskustva života u Beogradu danas, gradu koji se menja, izobličava, i u kome se tzv. tranzicija očitava u svoj svojoj surovosti, agresivnosti i ispraznosti. Ovde ne mislim samo na fizičke promene kojima svedočimo, već i na one simboličke: uporni revizionizam i nametanje nacionalnog projekta, i naravno kapitalizam čiji se pipci protežu i na međuljudske odnosa koji su mahom površni, proračunati i konzumeristički. Kako je davno pisao Marks, „lični odnosi uspostavljaju se isključivo iz odnosa proizvodnje i razmene“, i to danas možemo da vidimo još jasnije, društvenost je komodifikovana, ona postaje direktno vrednosno produktivna, fenomen koji se gotovo perverzno naziva socijalnim kapitalom. Zajedno sa surovom individualizacijom, nesigurnost, nepoverenje i strah se uvlače u svaku poru društva. Retradicionalizacija i jačanje patrijarhalnih vrednosti idu ruku podruku sa neoliberalnim politikama i demontiranjem socijalne države. Postmoderno rastakanje jasnih i opšte prihvaćenih značenja takođe igra značajnu ulogu, pitanje identiteta postaje bojno polje koje se neretko „rešava“ potrošnjom. Roman, dakle, pokušava da uhvati taj trenutak materijalne i ideološke transformacije grada, ili šire celokupnog društva na ovim prostorima. Ko su junaci? U tom i takvom gradu, dvoje mladih – naratorka i Vinsent – žive svoje svakodnevne i uglavnom neuzbudljive živote. U svojim kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim godinama, oni su zaglavljeni u produženoj adolescenciji ispunjenoj zabavom i instant odnosima. Međutim, iako konformistički, njihov beg od realnosti na neki način predstavlja i protest protiv, i odbijanje da se učestvuje u društvu koje im je ostavljeno u nasleđe. Glavna protagonistkinja je sve vreme uhvaćena u protivurečnost između društveno poželjnih (dakle opresivnih) obrazaca ponašanja i mišljenja i sopstvenih pogleda na sebe i svet koji je okružuje. Roman je priča o generaciji koju karakteriše neka vrsta izgubljenosti i paralisanosti i prožet je atmosferom utrnutosti i nemogućnosti da se iz takvog stanja izađe. Govori o generaciji koja je izgubila ideale pre nego što je i stigla da ih ima, koja se ne zanosi i ništa ne shvata ozbiljno, ništa sem novca – surovu materijalnost. Skoro sam pročitala negde jedan citat Ilije Šoškića koji kaže „kako je krhak svet bez ideala“ i meni se to učinilo kao sjajna dijagnoza našeg savremenog društva, u kome nema budućnosti samo prošlost, i koji svakog trenutka preti da se raspadne. Stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? Ne verujem da nam kvantitet može reći nešto mnogo o kvalitetu, mislim da je broj objavljenih romana prost rezultat činjenice da danas svako može da izda knjigu, da li kao samizdat, da li plaćajući za to nekoj izdavačkoj kući. Ne vidim da je to samo po sebi loše, ljudi koji stvaraju žele i nadaju se priznanju, to je neizbežno. Čini mi se da je to veći problem za žiri koji mora sve ove romane da pročita, nego za samu književnost.