Odjek rata i jezika

Uzimajući za podtekst priču o Svetom Sebastijanu, Vladimir Tabašević u knjizi Zabluda Svetog Sebastijana (izdavač Laguna) problematizuje fenomen žrtve i zablude o njoj. Ispisuje priču o ratu devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, ali i o savremenim zabludama u kojima se sećanja neprestano preobražavaju. Kako vam se otvorio novi rukopis? Opsesivno razmišljam o jeziku otkad znam za sebe. Tim rečima može, na primer, da počne razmišljanje povodom vašeg pitanja. U svesti je konfuzija koja nastaje s obzirom na odnos mišljenja, sećanja i jezika. Pokušao sam da se setim, dakle – da izmislim (jer za mene je to postalo jedno isto dok sam radio na ovom romanu) kako je to bilo učiti maternji jezik, za vreme rata. Sećam se koliko muka mi je zadavala reč „tobože“, „mašala“, „obaška“. Naravno, ovde moram staviti pod navodnike glagol „sećam se“ jer nisam načisto sa tim da li sam te muke izmislio ili je stvarno tako bilo. Postoji mogućnost da sve neprestano izmišljamo, generišemo iznova, stvaramo. Sebe, svest, sećanja. Ali tako je bilo povodom ovog romana – jezik, sećanje, rat i sve te reči na sve strane, psovke, pretnje, dozivanja, rikošeti, koje imam intenzivnu impresiju da sam stvarno proživeo, hteo sam da prizovem, da odjekuju, u jednom književnom tekstu. Ijekavica, ekavica, ringišpil, šuma, puška. U tom smislu, ja ne pripovedam priče, ja nastojim da provociram zajedničke impresije, ukoliko one kao zajedničke postoje, i da, onda, čitalac i ja, zajedno, „otvaramo priču“. Ko su vaši junaci? Jezik i drug Sećanje. Dino, Karlo, Lidije, u više navrata, neka priviđenja koja se junače, nekakva nastojanja duše. Onda stradalo telo Svetog Sebastijana. Jedan jež koji se neprestano provlači, koji teče, kojim nastojim da ovladam. Prazni bazeni su mi bili važan junak. Smatram da je duboko pogrešno očekivati da nam književnost vrati onu realnost –samoizvesnost subjekta, junake u klasičnom smislu, koji su u nepovrat otišli u iskustvu svakodnevnog života. Postoji samo, paradoksalno, nada da su nekada postojali. Mišljenja sam da sasvim iščezava izvestan i pouzdan subjekt, da je on, kao takav, danas nemoguć, i nastojim da pokažem tu njegovu nemogućnost, to uporno odsustvo. Kroz čitav roman se jedno sećanje zvano Karlo junačilo neprestano. Stiglo je više od 200 romana na konkurs za NIN-ovu nagradu i oboren je rekord. Da li je to dobra vest ili razlog za brigu? To je dobar simptom. LJudi misle da ako ukoriče svoje pisanje, da su bar neki račun sa sobom sveli. Kad već ne mogu da namire kiriju, dažbine, dugove, kredite, onda pišu. Ne smemo zamerati na tome. Ono što jeste za osudu, međutim, jeste odsustvo relevantne kritike, književne kritike koja ne bi bila recikliranje književno-teorijskih fraza, koja ne bi sa jednim predrazumevanjem pristupala književnom tekstu, uporno u njemu nalazeći povoda za svoju, često neosvešćenu i spontanu, unapred spremnu ideološku poziciju i samovalidaciju. Živimo u svetu histeričnih prinuda na „političku korektnost“, „samoostvarenost“ i „nacionalnu svest“, koje su zaodenute u raznorazne iluzije o slobodama i oslobođenju, i u tom takvom svetu, hiperprodukcija odštampanog i ukoričenog teksta ne tiče se toliko književnosti, koliko ovih realnih životnih uslova. Drugim rečima, borba za književnost se ne vodi tako što se osporava hiperprodukcija ukoričenog teksta, već tako što se intenzivno i posvećeno radi na autonomnoj književnoj kritici čiji autori bi imali svojevrsnu svest o pomenutim prinudama i koji ne bi reciklirali, svako iz svog tabora, lozinke uzajamnog „prepoznavanja“.