Godina opasnog nezadovoljstva

I nije baš neko iznenađenje: već na samom početku 2019. izgleda da glavno političko pitanje nije da li ćemo ove godine imati još jedne (nepotrebne) izbore, već kada će oni biti održani. I to parlamentarni, ovog puta - ukoliko se ne pronađe način da uz njih budu prilepljeni i lokalni, čiji redovni termin „pada“ sledeće godine, ali je teško zamislivo da bi vlast koja nastoji da kontroliše sve, mogla dopustiti „razmahivanje“ kojekakvih lokalnih faktora, bez uvezivanja glasanja sa onim na republičkom nivou. A tamo se, znamo, u glavnoj ulozi pojavljuje Aleksandar Vučić, predsednik najveće vladajuće partije, čak i ako bi trebalo da bude predsednik svih građana. Posle nekoliko martovskih, pojavio se i novi potencijalni izborni datum, koji deluje vrlo uverljivo: vanredni parlamentarni izbori bi, prema verziji koja je cirkulisala po političkim kuloarima tokom obično lenjih prazničnih dana, mogli biti zakazani za 21. april. Bio bi to zaista mudro izabran datum – na Uskrs po gregorijanskom kalendaru, dan bitno smanjene pažnje zapadnih ambasada i drugih posmatrača, ali i uoči „pravoslavnog“ Uskrsa, a potom i prvomajskih praznika - taman da se unapred dovede u pitanje mogućnost eventualnih ozbiljnih uličnih protesta zbog očekivanih nepravilnosti i zloupotreba. Da ne govorimo o činjenici da će izbori za Evropski parlament, koji bi mogli da donesu veliku promenu političkog pejzaža na kontinentu, biti održani izmeću 23. i 26. maja, tako da će za zbivanja u Srbiji u tom periodu biti zaista malo interesovanja izvan naših granica, gde god da su. Naravno da je sve to – i da li će izbora biti i kada bi oni mogli biti održani, ipak, samo još jedna spekulacija, zato što smo već naučili da u sve „pouzdane izvore“ valja ozbiljno sumnjati, jer se sve odluke donose u izrazito uskom krugu i teško je očekivati da iko od onih koji se hvale dobrom informisanošću zaista zna nešto o planovima koji se kuju. A videli smo i da se situacija iz dana u dan usložnjava, na način koji je zaista bilo teško predvideti i najiskusnijim posmatračima domaće političke agonije. Jer, jasno je da su i sami organizatori aktuelnih subotnjih protesta „Stop krvavim košuljama“ („Jedan od pet miliona“) bili iznenađeni rastućim brojem demonstranata tokom prve četiri uzastopne protestne šetnje - a verovatno i zadržavanjem ogromnog odziva poslednje subote, em uglavljene između dva velika praznika, em zaista ledene i snežne. Pa čak i više od toga - građani su svoje nezadovoljstvo počeli/nastavili da javno ispoljavaju i u drugim gradovima, poput Kragujevca, Niša, Požege, Kuršumlije... Posle više od šest godina ubrzane transformacije Srbije u strogo kontrolisanu zemlju jeftine radne snage, za ogroman broj ljudi život je postao nepodnošljiv – toliko da su i sve one, možda nekad i namerno izazivane, nedoumice oko organizacije protesta, kao i sve primedbe na račun opozicionih stranaka i lidera, podsećanja na njihov minuli rad i ogromne razlike u političkim stavovima - postale manje važne u odnosu na osećaj da se više ne može živeti u laži kojom su vlast i njeni mediji okovali zemlju. Vučić je to, izgleda, shvatio i time bi se mogla objasniti promena retorike od „šetajte do mile volje, može i pet miliona da vas se skupi, nijedan zahtev nikada neću da vam ispunim“ do „spreman sam da razgovaram sa običnim građanima koji su nezadovoljni, ali ne i sa onima koji su opljačkali ovu zemlju i sada organizuju proteste“. Uprkos tom iskazanom razumevanju, međutim, i on i njegovi politički i medijski sledbenici nastavljaju da koriste svaku priliku za vređanje oponenata – što se već pokazalo kao odlična motivacija za izlazak na protest. A nastavlja se i povlačenje poteza koji govore da nikakve suštinske promene politike ne može biti – tako je, recimo, usred prazničnog mrtvila stigla vest da je Telekom Srbija, nakon Kopernikus tehnolodžija, kupio još dva kablovska operatera (AVkom i Radijus vektor), ali i da pregovara sa još pet manjih, pa bi se te akvizicije mogle završiti u prvom kvartalu ove godine. Ako Vučić već nije u stanju da zaustavi proteste (neiskrenim) obećanjima o spremnosti da izađe u susret nezadovoljnim građanima, logično je da će biti dodatno pojačani drugi oblici dovođenja demonstranata u zabunu - poput nezvanično najavljenog okupljanja u čast dolaska ruskog predsednika Vladimira Putina, 17. januara, samo dan nakon građansko/opozicionog protesta najavljenog na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića. Sve i da primena svih poznatih metoda „razbijanja“ protivnika urodi plodom – ma kako malo verovatno to izgledalo – dosadašnje šetnje desetina hiljada ogorčenih ljudi već su donele rezultate: počev od razbijanja straha u kome se Srbija odavno davi, preko probijanja malo realnije slike o Srbiji u međunarodnoj javnosti (u svetskoj štampi objavljeni su brojni izveštaji u kojima se govori o protestu „protiv autoritarne vlasti“) pa sve do unošenja izvesnog nemira u redovima izrazito klijentelističke vlasti. Jer, kroz smeh su ovih dana, u nezvaničnim razgovorima, pričali neki opozicioni prvaci o napadnoj ljubaznosti s kojom im se obraćaju kolege iz vladajuće stranke. I sam Vučić je, izgleda, pokušao da na vreme opomene potencijalne „guje u nedrima“: u autorskom tekstu potpisanom njegovim imenom u tabloidu Kurir, predsednik svih građana poručio je da ga ne interesuju „kombinacije“ opozicije sa nekim ljudima iz njegove partije i „pojedinim koalicionim partnerima koji već razmišljaju kako bi mogli da budu jezičak na vagi i opet promene stranu“. Dosta neprimećeni ostali su podaci koje je u prošlom Nedeljniku otkrio Marko Uljarević, direktor istraživanja u Ipsos stratedžik marketingu, koji ukazuju na Vučićev pad rejtinga u poslednjih godinu dana, sa nešto više od 50, na nešto preko 40 odsto građana koji o njemu imaju povoljno mišljenje - pri čemu je tokom leta, u momentu objavljivanja nedefinisane ideje o „razgraničenju“ sa Albancima, taj skor pao i ispod 40 procenata, što teško da je, za vlast, umirujuća informacija u situaciji kad kosovska tema postaje sve vrelija. Možda je i zato, a ne samo zbog snage protesta, politički analitičar Dragomir Anđelković ocenio da je za vlast isplativije da izbori budu danas, nego za šest meseci. Jer, ako je zabeležen takav pad Vučićevog rejtinga „samo“ zahvaljujući njegovoj politici, šta bi se moglo očekivati ukoliko, na talasu protesta, opozicija zaista ojača, kao što Anđelković očekuje? I šta ako, kao što za NIN kaže politikolog Duško Radosavljević, pritisak ulice, odnosno uznemirenih građana, zaista učini mogućim bojkot izbora zbog nepostojanja ni minimalnih demokratskih uslova - kojim opozicione stranke javno prete, iako i iz njihovih redova stižu ocene da je reč o metodi čiji su izgledi na uspeh krajnje sumnjivi? Tako je, recimo, Zoran Živković, predsednik Nove stranke, nekada zamenik predsednika DS-a, u medijima već podsećao da je od svih ljudi koji su sada u politici, jedini koji je učestvovao u izbornom bojkotu 1997 – i da se ne seća ikakve koristi od neizlaska na izbore, s obzirom na to da je Slobodan Milošević ostao na vlasti još tri godine. „Niti je to pomerilo Miloševića s njegovog mesta, niti je građanima Srbije bilo bolje, niti su bili više informisani“, rekao je Živković. Dragan Popović, direktor Centra za savremenu politiku, za NIN kaže da zaista razume razloge za bojkot, jer „situacija jeste očajna“, ali ipak upozorava da opozicija nema snage za aktivno odbijanje izlaska na izbore. „Bojkot zahteva jaču infrastrukturu i više resursa nego izbori, kako bi se građanima objasnili razlozi otpora“, kaže Popović. U aktuelnim uslovima slabe opozicije, ovaj sagovornik sumnja u uspešnost bojkota, dok, s druge strane, veruje da borba na biračkim mestima može nešto da donese, makar minimalno. Radosavljević, međutim, zahtev da se izbori bojkotuju, smatra sasvim smislenim, „ali ne samo da bi se dobila mala tantijema, prisustvo na TV, kao što je (1997) dobio Vuk Drašković“. „Koliko puta treba da imamo pretučene opozicionare, koliko puta pokradene izbore? Koliko puta treba da padneš u istu rupu da shvatiš da si nasankan“, pita ovaj sagovornik NIN-a i podseća da je društvo u situaciji da se bori za elemente onoga što je moralo da se uradi na prvim višestranačkim izborima. „Ako nema prostora za javnu komunikaciju – nema ozbiljnijeg rešenja nego što je bojkot. Neka im izbori, neka uzmu sve, ali da vidimo koliko će to da traje“, kaže Radosavljević i dodaje da su na ulici ljudi koji ne bi da trguju ni sa režimom, ni sa opozicijom, što bi, veruje, zahtev za bojkotom moglo ojačati. Da li, ipak, toliko da se stranke odluče na rizični korak kojim bi se, osim onog minimalnog kanala za obraćanje građanima putem skupštinskih zasedanja, odrekle i finansijskih sredstava iz budžeta, neophodnih za opstanak? „Ne znamo ko je u opoziciji spreman da bude kupljen“, kaže Radosavljević. Popović, s druge strane, kaže da se opoziciona scena menja brzinom svetlosti, tako da je nemoguće prognozirati kako će ona izgledati u momentu raspisivanja izbora: još uvek se govori o širenju Saveza za Srbiju, ali ovaj sagovornik smatra da nedostaje bar još jedna politička artikulacija da bi deo protestanata okupio oko sebe. Jedno je sigurno – snaga nezadovoljstva građana je tolika da će, prvi put za ovih šest i po godina, naprednjačkoj vlasti biti teško da potpuno kontroliše politički život i bude jedina koja „zadaje temu“. Radosavljević, čak, veruje da bi, pod pritiskom ulice, vlast bila spremna na ustupke koje je trenutno teško zamisliti. Jer, kaže ovaj sagovornik, ako su nekadašnji radikali bili spremni da se predomisle oko Evrope upravo zarad vlasti („i nisu to uradili svojom voljom“), pod pritiskom bi bili spremni da urade sve da bi ostali na vlasti. I to baš sve, uključujući i slobodu medija: „Slobodan javni servis ne bi odmah značio pad s vlasti, autoritarni režimi dugo traju i kad olabave situaciju“, kaže Radosavljević, koji veruje da su se naprednjaci već pripremili za tu varijantu, kupovinom TV Prva i TV O2, između ostalog. A da li se, u godini neizvesnosti koja je upravo počela, može očekivati i neki širi građanski otpor? U ovom trenutku, to deluje nezamislivo, kaže Popović, ali se ne zna šta se može desiti sutra. „I ovi protesti su izazvani napadom na Borka Stefanovića. Sutra mogu da isprovociraju i nešto veće ako situacija ostane ovakva kakva jeste“, zaključuje Popović. Doduše, iskustvo pokazuje da je za širi građanski otpor obično potreban pozitivan podstrek – kao što je bila izborna pobeda 24. septembra 2000, nakon čega je, početkom oktobra, boreći se za priznavanje izbornih rezultata, Srbija stala. Drugim rečima, i oni najćutljiviji aktivirali su se tek kad je opozicija pokazala snagu i postigla uspeh.