Unakrsna paljba nadglasavanja

Pitanje da li u Srbiji postoji dijalog između vlasti i opozicije slično je pitanju da li su vlast, narodni poslanici s Informerom u rukama, pseudonovinari i građani vaspitavani u duhu Farme, kadri da naprave razliku između debate i polemike? Odnosno, da li je iko unutar tamne strane medijskog prostora Srbije kadar da napravi razliku između dijaloga i debate? U stvari, zapitanost da li u ovdašnjem društvu postoji bilo kakav oblik dijaloga predstavlja krajnje diskutabilan napor budući da živimo u društvu u kojem neuviđavnost i primitivizam cvetaju poput gljiva ludara posle obilne kiše. I što je gore, mogu se posvuda naći - na ulici, u gradskom prevozu, čekaonicama domova zdravlja, redovima ispred poštanskih šaltera iliti kasa šljaštećih supermarketa… Dijalog je socio-kulturna kategorija, a u Srbiji vlada problematična socio-kulturna klima budući da je obrazovanih ljudi izuzetno malo, intelektualaca još manje, a pasioniranih konzumenata rijaliti programa i tabloidne štampe, obaška funkcionalno nepismenih, impresivno mnogo. Oni koji bi trebalo da predstavljaju uzore širokim narodnim masama, recimo narodni predstavnici u parlamentu, umesto da saniraju štetu koju svakodnevno pričinjavaju rijaliti programi i tabloidna štampa, udarnički produbljuju duhovnu pustoš koja vlada u zemlji. Za takvo činjenje je najodgovornija parlamentarna većina koja drži sve poluge moći u svojim rukama. Ona je zapravo direktni krivac za to što se „polemike“ kafanskog tipa, koje se svakodnevno vode u komercijalnim rijaliti programima sa nacionalnim frekvencijama, prenose u najvažniju instituciju političkog sistema. Zbog toga komunikacija u parlamentu manje nalikuje debati koja vodi dijalogu, a mnogo više polemici kafanskog tipa koja vodi u primitivizam. Premda, pošteno govoreći, nije fer nipodaštavati pravu kafansku polemiku. Naročito ako se zna da su novovekovne kafane, kako piše nemački sociolog Habermas, poslužile kao temelj onoga što ćemo danas nazivati javnošću. S tim u vezi, ne treba zaboraviti da su se i u srpskim kafanama vojevale inteligentne „bitke rečima“, kada su veliki umovi skloni dobroj kapljici upadali jedni drugima u reč i oštro razmenjivali dijametralno različite stavove. No, nikada ne gubeći iz vida civilizacijsku osnovu polemike u kojoj su učestvovali. Nažalost, čini se kako se trenutno u Srbiji kultura dijaloga unazađuje umesto da se unapređuje. To deluje paradoksalno budući da nomen prema drevnoj poslovici uglavnom predstavlja omen. A upravo su „naprednjaci“ ti koji su danas, koristeći radikalske metode od juče, suprotno nazivu stranke kojoj pripadaju, unazadili kulturu dijaloga. Štaviše, oni godinama predano vaspostavljaju tip komunikacije lišen elementarnih civilizacijskih kriterijuma. Jer čemu drugom mogu voditi napadi na ljude zbog problema (koji je na dnevnom redu u parlamentu ili televizijskoj emisiji), odnosno napadi na problem kroz omalovažavanje i vređanje neistomišljenika, negoli krahu zdravog dijaloga. A tamo gde ne postoji dijalog caruje monolog. Rečju, dok na jednoj strani izostaje konstruktivna debata koja predstavlja uvertiru u dijalog, na drugoj strani niče kafanski tip polemike koji završava u opštoj verbalnoj tuči - a koji je takođe čedo uskih stranačkih monologa. Kratkoročno, takvo komuniciranje donosi boljitak partijama i strankama, ali na duge staze šteti društvu jer ga vraća primitivnim oblicima sporazumevanja gde pravo jačeg ugrožava slobodu govora. Naime, ukoliko je jezik osnovno sredstvo komunikacije među ljudima i ono po čemu se čovek razlikuje od životinje, onda je jezik sastavni deo ljudske kulture. Kultura dijaloga je s druge strane sastavni deo civilizovanog ponašanja ljudskih bića, iako nije isključeno da je prvobitni govor u osvitu civilizacije nastao kao produkt neartikulisane „polemike“ koju su vodili pećinski ljudi. Dohvativši se za guše, te glasno mumlajući i režeći jedni na druge, pećinski ljudi su rudimentarnim obrascima komunikacije pokušavali da reše probleme horde kojoj su pripadali, i na taj način izbegnu međusobno toljaganje kojem bi inače pribegavali u sličnim situacijama. Međutim, uslediće milenijumi dok se ne budu stekli uslovi za pojavu artikulisanog govora, debate i dijaloga kao fundamentalnih oblika razmene stavova među kultivisanim homo sapijensima. No za nevolju, a zahvaljujući „naprednom“ razumevanju kulture dijaloga, danas se vraćamo civilizacijskim korenima - to jest, pećinskim oblicima komunikacije. Pa tako vlast redovno koristi metode komuniciranja poput nepoštovanja sagovornika, omalovažavanja neistomišljenika, nipodaštavanja oponenata, neslušanja kritičara, optuživanja ideoloških protivnika… Čak se predstavnici vlasti u retkim televizijskim „debatama“, po direktivi i na ciljno-racionalan način (što bi rekao nemački sociolog Veber), obrušavaju na svaki iole civilizovaniji vid komunikacije sa drugom stranom. I upravo se tada prividna racionalnost vlasti ispoljava u svom ogoljenom, iracionalnom ruhu. Uzmimo kao primer tzv. verglanje. Reč je o metodu iracionalnog opstruiranja televizijskog „dijaloga“ od strane predstavnika vlasti koji, poput automata, ponavlja jedne te iste (nesuvisle) reči dok druga strana bezuspešno pokušava da iskaže vlastito mišljenje. Specifičnost „verglanja“ je u tome što ono ometa gledaoce „debate“ da razumeju problem koji je na dnevnom redu jer ne postoji smislena razmena informacija među zastupnicima različitih stanovišta. Takav metod je i te kako racionalan iz perspektive uskopartijskih interesa, ali je u potpunosti iracionalan s aspekta opšteg dobra društva i uspostavljanja kulture govora kao trajne društvene vrednosti. Da nevolja bude veća, „debata“ se u poslednje vreme, naročito na televiziji, pretvara u verbalno nasilje gde obično nekoliko istomišljenika iz redova vlasti, unakrsnom paljbom nadglasavanja, podmetanja i vređanja, timski zasipa (slovima jednog) neistomišljenika iz redova opozicije. Uostalom, kako to izgleda na delu, imali smo prilike da vidimo u RTS-ovom Upitniku kada su dva predstavnika vladajuće koalicije, zajedno sa predstavnikom kvaziopozicione stranke, onemogućili predstavniku opozicije da iskaže sopstveno mišljenje. U takvim situacijama postoje samo dva rešenja – ili ostati u emisiji i poslužiti kao paravan tobožnjoj debati, ili napustiti skupinu koja ne poštuje elementarnu kulturu dijaloga i takvim činom ukazati na činjenicu da dijalog ne postoji. Predstavnik opozicije je u pomenutom slučaju izabrao opciju napuštanja emisije, dok je voditeljka ostavila utisak da baš i ne pravi značajniju razliku između polemike, dijaloga i debate. Mada, ona u tom nerazlikovanju ne čini izuzetak, što i jeste jedan od problema društva u kojem obitavamo. Naime, još se u prvom razredu srednje škole uči kako debata može podrazumevati prepirku, raspravljanje ali i razmenjivanje mišljenja, to jest traganje za greškama u načinima rasuđivanja druge strane. Takođe, debata može podrazumevati legitimnu težnju učesnika da poraze svoje oponente i neistomišljenike. Međutim, tada je pre reč o nekonstruktivnim oblicima debatovanja koji potom lako mogu skliznuti u necivilizovanu polemiku gde se izoštravanje sopstvenog stava vrši preko omalovažavanja i nepoštovanja druge strane. A s obzirom na to da takav način ophođenja ne predstavlja slobodu govora, voditelji televizijskih „debata“ ga s puno prava mogu sankcionisati. No, oni to retko čine budući da polemiku proizvoljno poistovećuju sa debatom. Stoga, jedino konstruktivna debata - sagledavanje i razumevanje problema posredstvom uzajamnog uvažavanja svih učesnika, može voditi dijalogu iliti zajedničkom rešavanju problema. Cilj dijaloga nije poraziti drugu stranu, već razumeti eventualne greške u rasuđivanju druge strane ili način na koji druga strana iznosi činjenice. I naravno, uvažavati razlike. Pritom je zlatno pravilo koje važi i za debatu i za dijalog da učesnici pažljivo slušaju jedni druge. Bez obzira da li to čine kako bi se međusobno opovrgavali, kao u slučaju debate ili da bi se bolje razumeli, kao u slučaju dijaloga. Nažalost, u Srbiji ne postoji konstruktivna debata a kamoli dijalog, pa čak ni onaj tzv. unutrašnji. Jedino postoje destruktivni oblici debatovanja koji nalikuju polemikama pećinskog tipa. Zato ne treba da čudi izrazito loša socio-kulturna klima koja vlada u zemlji, a iz koje kasnije mogu proizlaziti razni neverovatni i čudnovati fenomeni. Recimo, postupak prebrojavanja građana koji učestvuju u protestnim šetnjama (razume se mirnim), a koji lično sprovodi ministar policije. I dok bi u zdravijim društvima nego što je ovdašnje, takav postupak ministra izazvao skandal, u Srbiji se o tome i ne raspravlja. Verovatno zbog toga što debate i dijaloga nema. Štaviše, pomenuto prebrojavanje je samo jedan od izdanaka sveopšte vladavine monologa, dočim je samo jedan korak koji vodi od prebrojavanja do potencijalnog toljaganja – propratnog efekta dijaloških aktivnosti u pećinama s početka razvoja ljudske civilizacije. S tim u vezi, dodao bih – krajnje je vreme da se iz pećine konačno izađe na svetlost dana! Carpe diem.