Predsedniku, onako drugarski

Iz obraćanja naciji našeg predsednika stekao sam utisak da on nije baš razumeo zbog čega je tačno narod izašao na ulice u tolikom broju. Kada bih imao prilike, ja bih mu zahteve manifestanata sveo na par rečenica. „Narod šeta i mirno protestuje da bi se u Srbiji poštovali zakoni. Prvo to da se reši, a posle ćemo sve lako.“ A kada bi mi dao još minut pažnje, rekao bih mu da baš zato što je zahtev tako jednostavan i ispunjiv, šetnje koje su započele u Srbiji neće uskoro stati. Možda utihnu, ali na sledeći kiks vlasti, opet će buknuti. Upozorio bih ga: „To je tempirana bomba, mnogo je narod nezadovoljan i ljut na vlast jer ste bahati i ne pokazujete ni jedan jedini znak da nameravate da prestanete da se ponašate kao kabadahije, a za njih nema dovoljno. Nemate mere, ponela vas je apsolutna vlast i mislite da baš sve možete da kažete i uradite. Verujte mi, sa ove strane izgleda kao da će da pukne. Način da se narod smiri je samo jedan - da učinite nekoliko jasno vidljivih i odlučnih koraka u pravcu uspostavljanja pravne države. Ja bih predložio da za početak vratite dostojanstvo Narodnoj skupštini, da prestanete da se mešate u sudsku vlast i medije, da ne lažete više nego što pristojnost dopušta i da uhapsite nekoliko lopova među vama i da ih osudite. Tada će protesti prestati. U suprotnom, prestaće kad vi siđete s vlasti. Ili kad vas zbace.“ A kad bismo se kojim slučajem, recimo, on i ja našli zaglavljeni u liftu, još bih ga pitao neka pitanja koja me baš zanimaju: „Šta treba da se dogodi da bi jedan predsednik, kad vidi da mu se narod uznemirio, umesto da ih pozove na pregovore odlučio da se inati, džaftari, vređa građane i kudi ih? Da li ste svesni do koje je mere naše društvo polarizovano?“ Možda bih ga podsetio da su Srbi bili pod Turcima 500 godina i nisu se mnogo ni bunili. Zato što se znao red. Plaćalo se 10 odsto spahiji i dukat godišnje sultanu i to bi bilo to. Na ustanak su se digli tek kad su došle kabadahije, kad je zakon postao otimačina, kad je vlast počela da divlja, reketira i ponižava, globi i zulumćari. Znači, trpeli su dok siledžije nisu preterale, tek onda je puklo. I pitao bih ga: „Čitava civilizacija se temelji na poštovanju pravila, a vi pravila bahato kršite bez stida i srama. Zašto? Da li baš mora tako? Znamo da sa druge strane barikade imate miroljubive i civilizovane ljude, ali da li makar malo strahujete od daljnjeg širenja socijalnih nemira? Jeste li vi svesni koliko skupo svi plaćamo to što vi po svaku cenu želite da vladate tako kako vladate? Da li ste svesni da je Srbija u svemu među par najjadnijih zemalja u Evropi? Da li ste svesni kojom brzinom nam razvijen svet izmiče? Da li ste svesni da mi sami ne možemo da opstanemo, a sa zemljom u kojoj nema pravne države niko pametan neće?“ I još bih ga pitao: „Da li možete da verujete da ovo što vam govorim nije sukob, samo najdobronamerniji pokušaj da vas prizovem realnosti?“ A da smo bliski, rekao bih mu prijateljski: „Zar nisi već pun ko brod? Ima li još neko vaš da nije obezbeđen? Pa šta još hoćeš? Iskreno, deluješ mi umorno i uznemireno. Zašto ne batališ taj posao? Ubiće te nervoza. Daj otkaz zbog sopstvenog duševnog zdravlja i mira. Šta ti treba da te svi mrze, da ti rade o glavi, da se izlažeš stresu pred kamerama svaki dan, da s tobom pune karikature, da govore da si lud i psihotičan? Daj ostavku. Još bi na kraju ispao šmeker. Posveti se porodici, zdravom životu, vidi terapeuta da rešiš taj gnev i bes što te muče iznutra.“ DŽaba bih ja trošio latinski, jer predsednik, kao što znamo, ne razume koncept dijaloga. Ali ima nešto što bih stvarno mogao da uradim, iz filantropskih pobuda, a to je da okrenem svog prijatelja za koga me vežu neke lepe uspomene i da mu kažem, onako ortački, šta osećam: „Bujke, dragi, nemoj to da radiš, molim te. Nije lepo. Ti si fin čovek, umeren, pristojan. Zar na kraju karijere tako? Budi dobar, povuci se, nemaš ti potrebe za ovim.“