Bez institucija mi smo istočnjačka despotija

Tek što je Vlada veselo najavila potpuno nezavisno i depolitizovano sudstvo, predsednik Srbije, gostujući na javnom servisu, svojom procenom odoka je zaključio da su svi pripadnici opozicije lopuže, kriminalci i strani agenti, ali da je zbog „žutih sudija“ apsolutno nemoćan da ih smesti u zatvor. Pokušao je, ali ne ide. I šta ćemo sad? Da ukinemo pravosuđe? „Može i to“, kaže za NIN sudija Apelacionog suda Miodrag Majić, i dodaje: „I to je moguć način društvenog uređenja, nigde ne piše da društvo mora da bude organizovano kroz tri grane vlasti i da počiva na institucijama, ako smo zadovoljni da se sve rešava u uskoj grupi ljudi koja rukovodi svim društvenim segmentima. Potrebno je samo da donesemo odluku da ćemo biti istočnjačka despotija.“ S obzirom na to da još uvek nismo, kako da shvatimo situaciju u kojoj predsednik preuzima ulogu policije i tužioca, a sud ne radi što mu je naložio? Uveren sam da i predsednik kada daje takve izjave zna da to ne ide baš tako. Završio je pravni fakultet, po svemu što čujem bio je veoma dobar student, ali svoje poruke usmerava ka onom delu stanovništva koje o pravosuđu ne zna ništa. Što jednostavnija poruka, kao u marketingu, to ona uspešnije stiže do onoga kome je namenjena. Čim se u sve to unese malo zapleta, onda postaje problem za jedan deo stanovništva. Ali ovde se radi o opasnom marketingu – imenovao sam vam ljude koji su počinili ozbiljna krivična dela, a vi nećete da ih osudite jer su „žuti“? Svako ko iole zna pravosudni sistem zna i da predmet, pre nego što dođe do sudije, prođe mnogo instanci. Ako se tvrdi da u ovom društvu postoji određena grupa ljudi koji su kandidati za neko procesuiranje, prava adresa je tužilaštvo. I gde su svi ti postupci koji su pokrenuti da bi se reklo da je stvar zakočena na nivou sudija? Nažalost, mi nismo usamljeno društvo tog tipa i sa takvim načinom obraćanja. Nedavno je Donald Tramp izjavio nešto slično – da ga koče sudije jer su Obamine. Međutim, tamo se dogodilo nešto što je ovde veoma retko: predsednik Vrhovnog suda SAD, koji nije često prisutan u javnosti, javno je upozorio na svu štetnost takvih izjava. I podsetio Trampa da sudije SAD nisu ni Obamine, ni Trampove, ni Bušove... već su sudije koje su se zaklele nad američkim Ustavom i koje primenjuju američko pravo. To je izuzetno važno za jedno društvo i postiže se upravo tim društvenim narativom koji se s kolena na koleno prenosi u Americi i koji svedoči o važnosti suda. Zbog toga sudije u SAD mogu da donose odluke koje se ne dopadaju Trampu i koje mogu da ga spreče da apsolutno nametne svoju volju. Šta je potrebno da bi se tako nešto dogodilo kod nas? Svaka izjava tog tipa kao minimum zahteva odgovor druge strane. Prvo nekoga iz pravosuđa a onda i novinara da bi građani u Srbiji počeli da shvataju da u zemlji Srbiji, i to ne samo sada, osim predsednika i premijera postoji i neko drugi i da imamo još dve grane vlasti. U ovom slučaju, kada imamo tvrdnju da su sudije žute i da ne procesuiraju kriminalce, morao je da se oglasi Visoki savet sudstva, koji je najviše telo sudske vlasti u našem sistemu. Prethodne godine su u pojedinačnim slučajevima sličnih napada izdavali saopštenja mada su, po mom mišljenju, morali mnogo češće i mnogo jasnije da reaguju. Oglašavali su se u dramatičnim situacijama, recimo kada je gradonačelnik Novog Sada pitao da li sudije služe kriminalcima, ali su ti primeri bili toliko opasni da su zahtevali snažniju reakciju od sporadičnog oglašavanja. Da su stvorili narativ da se to ne sme raditi sa sudom, vremenom bi većini ljudi postalo normalno da je to tako i ne bi čekali da im predsednik kaže šta on o tome misli. A gde su u toj priči predsednici sudova? Zar nije njihov posao da štite svoje sudije? Odavno je prepoznato, i to nije samo specifikum ove političke garniture, da su predsednici sudova veoma zgodni za kontrolu suda i pojedinačnih postupaka. Zašto bi neko kontrolisao 70 sudija kada može samo predsednika suda? Prilikom svake reforme pravosuđa vlast insistira da predsednike sudova imenuje aktuelna politička većina i od toga se ne odstupa. Kod nas se uvek smenjuju predsednici sudova kada se smenjuje vlast, neki među njima postaju i direktni eksponenti politike vladajuće partije, tako da nije baš realno očekivati da se u ovakvim slučajevima oglase u većem broju. Hoće li biti bolja situacija kada, kako je ministarka Nela Kuburović obećala, na proleće donesu novi Ustav koji će obezbediti „nezavisno sudstvo“ i biti potpuno usklađen sa stavovima Venecijanske komisije (VK)? Od početka rasprave o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa Ministarstvo pravde je insistiralo na mišljenju VK, što je dobro ali ne i dovoljno. VK je veliko telo sačinjeno od predstavnika iz 61 države članice, koje daje preporuke državama kako da svoje ustave usaglase sa određenim standardima EU, pri čemu su ti standardi veoma rastegljivi jer u Evropi postoje različiti sistemi, tako da se oni kreći od – do. Oni se ne bave time da li će nešto što ocene kao prihvatljivo biti prihvatljivo i dobro i za određeno društvo. To je kao kada Svetska zdravstvena organizacija propiše šta je minimum vitamina koje čovek mora da unese, što ne znači i da je ta količina vitamina dovoljna za oporavak konkretnog čoveka koji je bolestan. A naša država se opredelila za minimum minimuma kada je o pravosudnim standardima reč, samo da bi dobila prelaznu ocenu. To je veoma loš pristup jer smo u ceo taj posao ušli sa „ozbiljnim bolesnikom“. Pravosuđem nisu zadovoljni ni naši građani, ni vlast, ni međunarodna zajednica, a odlučeno je da se tom „teškom bolesniku“ da minimum vitamina da bi preživeo. Da li je cilj Ministarstva da „održi“ pravosuđe kao bolesnika ili samo da pred EU prikaže kako nešto radi u skladu sa Akcionim planom za poglavlje 23? Bojim se da za EU u ovom trenutku to uopšte nije centralno pitanje, da su na stolu krupnija politička pitanja, pre svega Kosovo i da je Ministarstvo toga svesno. Mi ćemo dobiti novi Ustav, izgubićemo značajan vremenski period i jednog dana, ako i kada zaista budemo blizu ulaska u EU, bićemo vraćeni na popravni zbog pravosuđa. To je potpuno izvesno, jer sa pravosuđem nakon ovakvih amandmana sigurno nećemo ući u Evropu. Da je to tako potvrđuje i najnoviji dokument Konsultativnog veća evropskih sudija, tela koje se bavi položajem pravosuđa u državama Saveta Evrope. NJihove primedbe na ustavne amandmane su identične onima koje ovde daje struka, konstatuju iste opasnosti od političkog uticaja i njihov zaključak je da ovakvi amandmani ne obezbeđuju nezavisnost pravosuđa. Istekom mandata Rodoljuba Šabića izgubili smo sve nezavisne kontrolne institucije. Na koji način bismo uopšte mogli da stignemo do ulaska u EU ako izgubimo i pravosuđe kao kontrolni mehanizam vlasti? Naše pravosuđe ni sada nije dobro. Ono je sporo, neefikasno i ima osnovanih sumnji da u pojedinim segmentima postoji korupcija, ali je i takvo kakvo je, poslednja brana od totalne razgradnje institucija. Ipak se ponekad negde pojavi neki sudija ili neko veće koje ne dozvoli da se politički uticaj i moć preliju i u sudnicu. Ako i to bude pod apsolutnom kontrolom izvršne vlasti, onda institucije više neće postojati, a kada ih nema ne možemo da tvrdimo kako živimo u demokratskom društvu, šta god da piše u Ustavu. Zbog toga verujem da sve brže idemo ka tački u kojoj ćemo kao društvo morati da se zapitamo kuda smo to išli, dokle smo došli i da li je vreme, ako uopšte ima energije među građanima a ja se nadam da ima, da na temeljima „novog društvenog ugovora“, postavimo nešto drugačije. Najavljena je još jedna javna raspravu o amandmanima nakon što oni uđu u skupštinsku proceduru. Da li je to šansa da se nešto promeni? Imajući na umu ono što smo tokom prethodnih rasprava imali prilike da čujemo, najava ne obećava previše. Prethodne debate su održane u atmosferi antagonizacije sa svim ljudima koji su nudili rešenja koja bi dovela do drugačijeg pravnog okvira. Imali smo napade na pojedine sudije, predstavljani su kao državni ili lični neprijatelji, provlačeni su kroz medije, tražena je njihova provera. Sa podsmehom se govorilo o nezavisnosti pravosuđa, o tome da je to „ideološki mit“, da su to relikti prethodnih vremena, da su sudije tu da bi pravili paralelno društvo... Imam utisak da su se nakon svega odlučili za rešenje koje su već imali pre javnih slušanja u kojima zapravo, nikoga nisu čuli. Hajde da konkretizujemo. Koju poruku je pomoćnik ministra Čedomir Backović želeo da pošalje kada je u svojstvu „privatnog lica“ tražio vašu proveru? Jedna od dobrih stvari je to što, kada ste nepopularni za bilo koji aktuelni politički režim, morate raditi dobro i morate imati dobre rezultate. Oni su odmah dostavljeni na adresu ministarstva koju je Backović u svojstvu privatnog lica dostavio u zahtevu i očigledno nisu našli ništa što bi bilo sporno. Ali poruka je jasna, radilo se o upozorenju predsedniku Apelacionog suda i ostalim sudijama – posmatramo vas i ako ćete istupati ovako, možemo da vam zagorčamo život. To se nije dogodilo samo meni, događalo se i drugim sudijama, koleginici Dragani Boljević je pomoćnik u emisiji direktno rekao kako će joj sa zadovoljstvom nauditi. Poruka je, dakle, jasna: ako želiš da imaš problema – pridruži se kritici, ako ne želiš – možeš da napreduješ i preko reda i budeš šta god poželiš. Pritisak na sudije ne mora da se vrši direktno, dovoljno je i ovako. Sudije, kao i većina ljudi, žele da radeći svoj posao mirno dočekaju penziju i da prožive jedan normalan život, a vlast im šalje poruku da je to moguće samo ukoliko igraju po pravilima. Ako se usudite da od njih odstupite, onda će vas prozivati po imenu i prezimenu, pratiće vam svaki korak, sačekivaće vas, tražiti vanredne izveštaje o vašem radu, a tabloidi će o vama pisati bljuvotine. I to je, nažalost, kod nas sasvim normalno. Kao što je normalno i prejudiciranje krivice? Na to je struka puno puta upozoravala, ali sada imamo jednu novu zabrinjavajuću pojavu: pre je bilo diverzifikovano među nosiocima vlasti a sada se sve više koncentriše baš u liku predsednika. On je sve češće taj koji nas obaveštava o tome ko je prošao poligraf, ko je kriv a ko nije, šta su budalaštine u istragama a šta nisu... I kada se dođe do neke presude koja njemu nije po volji, kao u slučaju sudije koji je presudio u korist penzionera kojem je smanjena penzija, onda izjavi kako će uskoro izneti ko je taj koji je doneo takvu odluku. A ko je taj koji ima zakonsko pravo da traži prikupljanje obaveštajnih podataka o sudiji zato što mu se ne sviđa njegova odluka? Mogu samo da nagađam o kakvoj se vrsti provera radi i da pretpostavim da se sudijama koje nisu po meri aktuelnog režima bave neke službe ili policija ne bi li došli do stvarnih ili izmišljenih škakljivih podataka. A što se zakona tiče, naravno da ne postoji zakon po kome neko može da kaže – ne sviđa mi se odluka sudije, proveriću ga. To je mimo svih pravila i čekam da čujem šta to predsednik „ima“ o pomenutom sudiji. Ako je postojalo nešto sporno u vezi sudije, zašto se s tim čekalo sve do trenutka kada je doneo po njih spornu odluku? Na delu imamo jednu veoma opasnu situaciju: ili vlast ima saznanja o nekim sudijama ali kalkuliše sa tim podacima i drži ih sa strane ili pojedini pripadnici pravosuđa postaju zanimljivi za službe tek kada se proceni da oni ne odlučuju na način na koji se to od njih očekuje. Zamislite samo obrnutu situaciju, da predsednik Vrhovnog kasacionog suda izađe i kaže: ova odluka ministra pravosuđa je skandalozna, a ja ću uskoro izaći sa podacima zašto je taj ministar odlučio tako i tako. Verujem da bi kompletna javnost bila vrlo uznemirena i da bi opravdano rekla da predsednik VKS radi nešto što ne bi smeo da radi i da se meša u nešto u šta ne bi smeo da se meša. Ali kada predsednik Srbije to radi, za nas je to normalno i mi se na to sve više navikavamo. Zbog čega onda vlast insistira na minimumu pravosudne nezavisnosti kada evidentno ima mehanizam da obezbedi lojalnost mimo zakona? Kada bih bio savetnik vlasti, a srećom neću to biti nikada, rekao bih im da ne prave ovu papazjaniju jer imaju sasvim dovoljno mogućnosti za kontrolu. Dok su na vlasti izvesno je da niko od njih neće završiti u zatvoru i ovde, nažalost, ne postoji primer da se ikom to ikada dogodilo. Ali svaka vlast se trudi da za dugi period obezbedi svoju nedodirljivost, a ovoj se još dogodio i Ustav, a pravosuđe je jedina od tri grane vlasti koja može da pomuti te planove. Kako? Zamislite ako možete da mesec dana imate zaista nezavisne tužioce za organizovani kriminal i sudije koje apsolutno ne zavise od aktuelne vlasti. Šta mislite kako bi izgledala naša zbilja, koliko bi afera bilo procesuirano od ovoga što se poteže u novinama. To je ono čega se svaka vlast plaši. Svi unapred tvrde da će to rešiti ali kada dođu na vlast i kada im se oslade tenderi, stranačka zapošljavanja, privatizacija, gradsko građevinsko zemljište... onda shvatite da bi sreću moglo da vam pokvari samo pravosuđe. Jedino što mi malo daje nadu je što polako sazreva svest da smo do sada probali sve i da ništa nije dalo rezultate, pa bi bilo vreme da probamo sa jedinim što nismo – jakom pravnom državom. Ona je bitnija čak i od ekonomije zemlje. Probali smo mnoge ekonomske reforme računajući i ove sada i to je samo prosipanje vode u pesak. Čak i kada privučemo neke investicije, ako nemamo tužioce koji odmah mogu da pokrenu postupak ukoliko se neko ogreši o zakon, nema tog novca koji ćete doneti u zemlji a koji se neće odliti. On klizi u privatne džepove, na ofšor račune i nestaje u aferama koje vidimo oko nas.