Kako sam sistematski uništen od kompletnih idiota

Pisanje ovog članka započinjem u tuđem stanu, okružen tuđim stvarima, obučen u tuđu garderobu. Jedino je još glava moja, ista, tvrdoglava. Doduše, umalo i nju nisam izgubio u požaru koji je u nepunih sat vremena sagoreo u pepeo moj sedamdesetogodišnji život. Ali, ako biste me pitali da li sam ovo mogao da predvidim pre godinu dana, iznenadili biste se kada bih vam rekao da sam bio siguran da će se ovako nešto i desiti. Ja sam to znao i na to upozorio. Uzalud. Naime, ja sam sistematski uništen od idiota. Od kompletnih idiota. Ovo je naša priča. Namerno kažem naša, jer sam siguran da nije samo moja, već priča svih onih koji se danas usude da javno kažu ono što svi vide, što svi znaju. Zapravo, ja sam iznuđeni novinar. Nisam mogao više ćutke da posmatram ono što je svima očigledno: kako se lopovi bogate do neslućenih razmera, kako nemaju stida i obraza, kako partijsku pripadnost koriste da uzurpiraju sve što im padne na pamet, kako državnu imovinu pretvaraju u ličnu svojinu, a lokalnu samoupravu pretvaraju u porodičnu zadrugu. Da se razumemo, uvek je toga bilo, ali nikad ovako bahato i u ovakvim razmerama. Nikad. Naoružan iskustvom posla koji sam obavljao pre odlaska u penziju, počeo sam da tražim dokaze o svemu tome, prvenstveno o očiglednim kriminalnim radnjama na opštini u kojoj živim. Počeli smo da o tome pišemo tekstove na lokalnom portalu nadajući se da će neko konačno stati za vrat obesti i bahatosti lokalnih čelnika, da će ih pozvati na odgovornost, oduzeti ono što su bespravno prisvojili za sebe i članove svoje porodice. Ako ne radi pravde i istine za koje sam se ja zalagao, onda bar samo radi ugleda stranke kojoj ti ljudi pripadaju. Ja sam te ljude prozvao jasno i glasno, imenom i prezimenom, argumentovano, golim činjenicama, a ne spekulacijama. Moglo se očekivati da će stranka da ih odstrani iz svojih redova, da ih amputira kako bi sačuvala ono zdravo tkivo, pošteno članstvo stranke. Ali u životu se ne dešava uvek ono što je očekivano… Pisali smo o 30 miliona evra koje je Srbijagas uplatio za gasifikaciju opštine Grocka, do čega nikad nije došlo, a ne zna se gde je taj novac završio. Pisali smo o železničkim pragovima koji su očigledno otuđeni od Železnica Srbije, a koje smo fotografisali u dvorištu privatne kuće Dragoljuba Simonovića, tadašnjeg direktora Železnica Srbije, a sadašnjeg predsednika Opštine Grocka i istaknutog člana SNS. Pisali smo o krađi struje od strane istog lica i to potkrepili službenim beleškama nadležnih organa. Pisali smo o ugovorima koje je D. Simonović u svojstvu predsednika Opštine Grocka zaključio sa firmom Milenijum (beše li to ona ista koju su povezivali sa rušenjem u Savamali?), a potom je brže-bolje osnovao firmu Graditelj koja se pojavila kao podizvođač u istom poslu. Pisali smo o naučnofantastičnom događaju da čuvar groblja u Vrčinu, sa platom od 25.000 dinara, kupi celo komunalno preduzeće Grocka. Pisali smo o tzv. gročanskom Dedinju, kompleksu luksuznih vila na Srebrnom jezeru u vlasništvu funkcionera Opštine Grocka. Podugačak je spisak sumnjivih poslova opštinskih čelnika o kojima smo pisali… O svemu ovome ja sam zvanično, pisanim putem, obavestio sve nadležne organe i institucije: podneo sam odgovarajuće krivične prijave, više puta se obratio, podnevši sve dokaze, Ministarstvu unutrašnjih poslova, Odeljenju za organizovani kriminal, Drugom opštinskom tužilaštvu, Agenciji za borbu protiv korupcije, Ministarstvu pravde, Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, pa čak i lično Aleksandru Vučiću, kao predsedniku Vlade, a potom i kao predsedniku Republike. Podugačka je i lista institucija kojima smo se obraćali… I reakcija nije izostala. Samo…smer joj je bio pogrešan. Usmerila se u suprotnom pravcu: na mene i moju porodicu. Prvo su mi svakodnevno slali sve moguće inspekcije i otpustili komunalne inspektore koji nisu hteli da sačine neistinite zapisnike (posedujem i izjave tih inspektora), potom su mi nezakonito isključili vodu, onda isekli kanalizaciju, zatim hteli da sruše moju legalnu kuću. Nasrtali su i fizički na mene, a potom i na glavnog i odgovornog urednika portala Žig info, Željka Matorčevića, koga su mučki, s leđa, pretukli štanglom i koji je završio u bolnici. Ovo nije sprečeno, iako smo nepunih godinu dana ranije prijavili nadležnim organima saznanje da je naše ubistvo naručeno od strane predsednika Opštine Grocka, D. Simonovića, kao što smo prijavili i ko nam je dao tu informaciju i ko to zlodelo treba da izvrši. Na kraju su mi zapalili automobil, kuću i sve u njoj, baš sve što sam imao. Onda su pronašli neposredne izvršioce tog nedela, ali i odmah se nagodili sa jednim od njih. Slavodobitno su objavili da su uhvatili počinioce, ali još uvek nisu nalogodavce, iako je svima jasno ko su oni. No, ni tu nije kraj. Nakon što sam posle podmetnutog požara proveo jedno vreme kod divnih komšija koji su mi u nevolji nesebično pritekli u pomoć, preselio sam se sa suprugom u drugi stan da nađem svoj mir i da se oporavimo fizički i psihički od svega što smo u poslednje vreme preživeli. Međutim, očigledno ohrabreni činjenicom da se tužilaštvo zadovoljilo hapšenjem izvršilaca, a da (bar zasada) ne preduzima neophodne radnje da se uhapse pravi nalogodavci napada na Željka Matorčevića i mene, ti isti nalogodavci su poslali svoje poslušnike koji su mi provalili u stan, u najmanju ruku da me zaplaše, a moguće i da završe ono što nisu uspeli one noći kad su mi zapalili kuću i pucali na ulazna vrata. Umesto sistemske borbe protiv kriminala, korupcije, partokratije, nepotizma, mi smo danas dobili sistem koji na tome počiva. Umesto borbe za slobodnu reč, za pravo na javnu kritiku loših pojava u društvu, za transparentnost u radu javnih institucija i funkcionera koji ih vode, mi smo dobili sistem u kome je istinita, argumentovano izgovorena ili napisana reč postala opasna po onoga ko je izgovorio ili napisao. Ne može sistem da funkcioniše po principu „preduzećemo nešto tek kad ga stranka pusti niz vodu“. Sa ovom rečenicom sam se više puta susretao kada sam prijavljivao nezakonitosti čelnika Opštine Grocka. To znači da sistema nema ili ako ga ima - da je on korumpiran. Javno sam pozvao predsednika Vučića da dokaže da to nije tako i da pusti konačno niz vodu sve koji to zaslužuju. Jer ako i pored svih dokaza do kojih smo mi došli, a naročito posle onih dokaza do kojih bi nadležni organi lako mogli da dođu samo ako bi to hteli ili smeli, dakle, ako posle svega toga lica ogrezla u kriminal opstaju na vlasti samo zato što su članovi neke stranke, to znači samo jedno: ili se ta stranka samo formalno zalaže protiv kriminala ili je kriminal u toj stranci. Naime, sledeće pitanje se samo nameće: možda je Simonović samo istureni pion, samo vrh ledenog brega? Možda iza njega stoje neki mnogo ozbiljniji igrači, koji su se finansijski još više okoristili od svih tih sumnjivih poslova, te smo mi svojim pisanjem dirnuli u osinje gnezdo? Naravno da se u takvoj situaciji ja danas osećam nezaštićeno. Tu činjenicu ne može da promeni ni to što sam posle ovog drugog napada dobio policijski nadzor objekta u kome se nalazim. Hvala tim divnim operativcima koji se sada smrzavaju u blizini stana u kome boravim i koji žele da mi uliju sigurnost. Ali, ceo sistem je zakazao, i to namerno. Ostaje mi da se nadam da će u određenom trenutku biti razgolićeno i zašto je zakazao i ko je zakazao, odnosno da će biti imenovani ti kompletni idioti koji su me sistematski uništili.