Nije švedski već standard vikinški

Dok je svet išao drumom, Srbija je tumarala šumom – devedesetih godina prošlog veka bruto domaći proizvod celog sveta rastao je za dva-tri odsto godišnje, a Srbija je sve više tonula i još nije dostigla BDP iz 1989. Repriza je usledila dve decenije kasnije, jer od 2009. svetski BDP ni u jednoj godini nije imao manji rast od 3,5 odsto, dok je Srbija lane prvi i jedini put rasla brže od tog proseka. Problem je što će se, po svemu sudeći, brzo vratiti na stare staze, jer MMF procenjuje da će u 2019. privredni rast u svetu biti 3,7 a u Srbiji 3,5 odsto. Ima, međutim, i jedan pokazatelj po kome je naša zemlja deo globalnog trenda – zarade zaposlenih, uprkos brojnim tvrdnjama zvaničnika o „nikad većim platama“, praktično stagniraju. Za celu deceniju, od početka 2009. do kraja oktobra 2018. realna vrednost prosečne isplaćene srpske zarade povećana je za samo 4,6 odsto. A skoro sav taj rast (4,2 odsto) ostvaren je lane, što znači da su u 2017. plate realno bile skoro iste kao i 2008, kada je počela globalna kriza. Teško da radnicima to može biti neka uteha, ali prošli su bolje od penzionera, čija su primanja u istom periodu realno smanjena za 15,5 odsto, a deo tog zaostatka biće nadoknađen korekcijom penzija od novembra 2018. Ta dva podatka su, čini se, prava mera standarda građana koji žive od svog - tekućeg ili minulog – rada. Samo za one koji žive od nekih drugih prihoda možda je i nastupilo „zlatno doba“, kao što to tvrde predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali. Sa ove vremenske distance kao naučna fantastika zvuči podatak da je u prvih osam godina nakon petooktobarskih promena prosečna plata realno (nominalni rast zarada umanjen za rast troškova života) povećana za 178,5 odsto. Rast u evrima, zbog različite dinamike kretanja cena i kursa, bio je još izraženiji - od 2001. do 2008. prosečna zarada je učetvorostručena, sa 102 na 402 evra. A onda su zaposleni za dodatnih 14 evra morali da čekaju celu deceniju, jer je prosek posle prvih 10 meseci lane – to je poslednji zvanični podatak - 416 evra. Računica Dragovana Milićevića, bivšeg državnog sekretara u Ministarstvu trgovine, još je poraznija. Naš „napredak“ najbolje ilustruje podatak da je 1980. kupovna moć u Srbiji bila za 63 odsto veća nego 2017, kaže on i precizira da je to rezultat obimne analize, koja će biti sastavni deo njegove knjige Ekonomska politika Srbije – Quo Vadis. Zbog brisanja brojnih nula sa dinarskih novčanica i hiperinflacije sagovornik NIN-a je za računicu koristio podatke NBS, prema kojima je dolar iz 1980. (tada je kurs bio 27,3 dinara za dolar) u 2017. vredeo 107,4 dinara, pa je po tom paritetu preračunao ondašnje zarade i cene i uporedio ih sa današnjim. Računica je pokazala da se prosečna neto zarada pre 39 godina kretala od 236 (zaposleni u šumarstvu) do 326 dolara (finansijske usluge), odnosno od 430 do 593 nemačke marke. Uz opasku da je za standard mnogo važnija kupovna moć zarada, ovaj ekonomista navodi da su, kada se preračunaju u cene iz 2017, danas samo tri proizvoda – kafa, crni luk i šargarepa – jeftiniji nego pre skoro četiri decenije. Sve ostalo je skuplje – hleb za 84 odsto, pileće meso 39, juneće 27, svinjsko osam, svež šaran 142, suncokretovo ulje 22, margarin 92, sveže mleko 132, pasulj 133, krompir 52, šećer 32, čokolada 122, so 31 odsto... Ako bi se samo oni pitali, ljubitelji žestoke kapljice bi 1980. proglasili za „zlatno doba“, jer je danas rakija skuplja za 83, pivo 103 i vino 155 odsto. O padu standarda svedoče i podaci da je tročlano domaćinstvo 1980. uspevalo da uštedi 11,5 odsto ukupnih prihoda, da su sada neuporedivo veći rashodi za hranu i da se za troškove zdravstvenih usluga izdvaja 4,2 odsto prihoda, a pre 39 godina tog troška nije ni bilo, jer je zdravstvena zaštita bila potpuno besplatna, podseća Milićević. Ni u razvijenijim zemljama situacija nije ništa bolja. „Svaki student ekonomije zna da bi, kada je tražnja veća od ponude, cene trebalo da rastu. Ali, uprkos istorijski niskoj stopi nezaposlenosti od 3,9 odsto, `cene` radnika u SAD, odnosno njihove plate, stagniraju“, konstatuje Tereza Đilarduči, profesorka njujorške New School for Social Research. U autorskom tekstu za Project Syndicate ona navodi dva moguća objašnjenja. „Prvo je površno – moguće je, ali je ipak malo verovatno, da stanje na tržištu rada nije baš onakvo kako se zvanično prikazuje, jer nisu evidentirani mnogi nezaposleni koji žele posao. Zato je prihvatljivije druge objašnjenje – da je u svojevrsnoj borbi rad izgubio, a kapital pobedio“, ističe Đilarduči i kao dokaz za tu tvrdnju navodi da je za pune četiri decenije, između 1973. i 2013, nadnica tipičnog američkog radnika povećana za samo devet, a produktivnost za čak 74 odsto, što je doprinelo da se značajno uveća profit vlasnika kompanija. Kao neke od razloga zašto prihodi od rada toliko zaostaju za prihodima od kapitala, ona navodi da su sindikati danas slabiji nego pre, što je smanjilo i sposobnost radnika da se bore za veće plate. Politika vlade, novi propisi i sve snažniji uticaj velikih korporacija doprineli su tome da se kapital više „nagrađuje“ nego rad. U 2017. je, na primer, građanima SAD servirana tvrdnja da je cilj smanjenja nekih poreza poslodavcima da se, uz stabilan profit, stvori prostor i za povećanje zarada. Ali, umesto onoga što se pričalo desilo se da su skočili profiti, a plate nisu, ističe Đilarduči. Dodatni problem je što i uz rekordno nisku nezaposlenost, niko nije siguran da će zadržati posao, pa je danas strah od gubitka posla isti kao i 1991, kada je stopa nezaposlenosti u SAD bila skoro duplo veća nego danas. Konačno, zaključuje, većina novih radnih mesta se loše plaća, jer od 10 zanimanja sa kojima se najlakše nalazi posao samo tri - programeri, medicinske sestre i menadžeri – imaju plate veće od proseka. Ako nadnice decenijama stagniraju uprkos relativno visokim stopama privrednog rasta u većini zemalja, šta li nas tek čeka? Tim pre što se i nobelovac DŽozef Stiglic pita da li će rast i ubuduće biti tako snažan kao do sada. No, čak i u tom slučaju postoji mnogo neizvesnosti. Pogotovo ako se zna da su u godinama posle Drugog svetskog rata zarade realno rasle za dva-tri, a u poslednjoj deceniji samo 0,7 odsto godišnje. Stiglic smatra da je svet iz krize 2008. mogao naučiti mnoge lekcije, a najvažnija je da je izazov bio - i ostaje - politički, a ne ekonomski. Ne postoji ništa što sprečava da se ekonomija pokrene tako da se osigura puna zaposlenost i zajednički prosperitet, zaključuje Stiglic, koji tvrdi da je „sekularna stagnacija“, koja je navodno bila neminovna, zapravo samo izgovor onima koji su vodili pogrešnu ekonomsku politiku. Da li će ove reči dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju dopreti i do nekog od doktora ekonomskih nauka iz Nemanjine 11?