Pitanja i sumnje

Ostaće upamćeno da ambiciozno zamišljenog dočeka (niz koncerata najpoznatijih estradnih zvezda) Nove godine na otvorenom u Banjaluci ovog puta nije bilo jer se niko nije usudio da rizikuje nakon višednevnih sudara policije i ogorčenih građana koji traže da se razreši misteriozna smrt banjalučkog studenta Davida Dragičevića. Od noći 30. decembra protesta više nema jer su okupljanja zabranjena. Tada je uhapšeno dvadesetak ljudi, za ocem stradalog studenta, Davorom Dragičevićem, je raspisana poternica. Ipak, najuporniji, ali u znatno manjem broju, svaku noć dolaze u hram Hrista Spasitelja gde u miru zapale sveće i tako opominju da neće dozvoliti da vreme pojede događaj i da sve prekrije zaborav. Punih osam dana nije se znalo gde je ojađeni otac Davor, a onda se na pravoslavni Božić oglasio preko Fejsbuka sa nepoznate lokacije sa porukom da nije pobegao već se samo sklonio da bi izbegao, kako kaže, likvidaciju koja mu je spremana. Zahteva da se predmet o smrti njegovog sina prebaci iz banjalučkog u Tužilaštvo BiH i najavljuje pravnu borbu do kraja. Nema, dakle, više onih mučnih scena na banjalučkim ulicama, ali senka tog slučaja i dalje ozbiljno dimenzionira život u najvećem gradu Republike Srpske. U toj sveopštoj podeljenosti svako priča priču koja mu odgovara – oni koji podržavaju grupu „Pravda za Davida“ nakon ozbiljnog demonstriranja sile policijskih kordona još više veruju da se nešto ozbiljno krije i zataškava u smrti studenta. Oni drugi i dalje tvrde da je grupa „Pravda za Davida“ instrumentalizovana a kao argument navode da je među aktivnijim bilo i opozicionih poslanika (neki su i privođeni u policiju), ali i ljudi koji imaju kriminalnu biografiju. I jedni i drugi lako će naći dokaze za svoje tvrdnje, jer svega toga zaista ima. Ipak, ozbiljan svet i politički nepristrasni upozoravaju da nakon svih tih magli i egzibicija ostaju sasvim normalna pitanja: kako je i zašto stradao student, zašto je istraga od početka bila traljava, zbog čega se mesecima ne saopštava dokle se stiglo u istrazi, pa zbog čega vlast ako neko upozori da policija ili samo neki njen funkcioner nije nešto dobro uradio odmah odgovara da je to zahtev za ukidanje policije Republike Srpske, da je to rušenje same Republike Srpske? A takvom ambijentu povišene emotivne temperature prilično blesavo deluje i sam pokušaj analize kakva bi dramaturgija mogla dalje biti i kako bi se sve moglo završiti, ali to je, čini se, veoma važno jer ovaj događaj ima potencijal da izazove poremećaj od šire društvene važnosti. Ukoliko sve od banjalučkog preuzme Tužilaštvo BiH, biće to javna demonstracija nesposobnosti nekih institucija Republike Srpske. Ukoliko bi u tom slučaju bilo saslušanja visokopozicioniranih policijskih funkcionera RS, oživele bi priče da je to pokušaj ukidanja policije tog entiteta, što je već više od deceniju jedan od glavnih razloga za političke sudare u BiH. Sama vlast u Republici Srpskoj, pomalo zanesena nedavnim velikim izbornim uspehom, čini se da zaboravlja na tu dimenziju kada se i sama zalaže da se to „delegira“ Tužilaštvu BiH. I još, raspisujući poternicu za ogorčenim ocem, vlast ga je oterala u ilegalu. Kao da im je promaklo da im je pred više stotina elitnih policijskih pripadnika pobegao u noći 30. decembra, a krenuli su da ga hapse. Nije mogao sam. Neumerenim pritiskom kreiraće neku vrstu urbane gerile. I ovde je, kao i u sličnim sredinama, mnogo mladog nezaposlenog ogorčenog sveta čija optika na život uopšte, pa i na ovaj slučaj, nije ista kao kod onih koji to u miru analiziraju i rešavaju i samo čekaju da se nešto promeni.