Sećanje na Termopile

Čuj, umro Šeki!? U tu vest neću verovati sve i da je prenesu sve novine i televizije ove Mekluanove selendre! Posebno mi je sumnjivo što tu vest, zdušno, prenose i domaće „režimske“, a i ove ostale novine. Sve me to upućuje samo na jedno: da je vest o smrti Dragoslava Šekularca jedna namerno poturena glasina za nas koji ga obožavamo, iz najranijeg detinjstva. A možda je i ova vest o Šekijevoj smrti neka njegova neviđena finta, neki dribling koji je krio kao keca u rukavu, neki njegov mangupluk, a kakvih je dosta bilo i van fudbalskog terena. Elem, ni na njegovom grobu neću verovati da je umro. Čini mi se kucnuo bi me po ramenu i, šeretski, rekao: „Ajde, bre, šta cmizdriš kao neka strina, ajdemo na partiju tenisa u Humskoj!“ Šekija sam, prvi put, video još kao klinac, u Skoplju. Moj otac Žarko, kraljev pilot, službovao je na skopskom civilnom aerodromu. Crvena zvezda sletela je na aerodrom, tačnije na livadu, da igra sa skopskim Vardarom. Iz aviona je prvi izašao Rajko Mitić koji je, za mene njegovo „kumče“, doneo fudbal!? Bajdvej, čika Rajka je krstio moj deda Vojislav, arhijerejski namesnik belopalanački. E, sad, iza čika Rajka je, iz aviona, izašao Šeki, ah, kad mi tada srce nije stalo! Na fudbalskoj koži potpisali su se svi igrači Crvene zvezde. Stipić, Maravić, Rudinski, Šekularac, Kostić! Takva navalna petorka više se ne rađa, nemoj da se lažemo! Fudbal koji sam dobio, nisam na ulicu iznosio da mi se slova ne obrišu na asfaltu. S njim sam se igrao sam po kući, a sa njim sam i spavao, i dugo, dugo sanjao Šekija. Nego prgavi Šeki udariće sudiju Tumbasa u Nišu, a onda će krenuti da igra fudbal po celom svetu, a ja ću postati DŽordž Best na Novom Beogradu. Posle tridesetak godina od našeg susreta na skopskom aerodromu, Šekija ću sresti na tenisu, u Humskoj 1. Igrao je tenis manijakalno, po ceo dan, hteo je da bude najbolji među veteranima. Uvek je birao jače protivnike od sebe, pa je tako došao red i na mene. Ej, čoveče, bio sam u nečemu bolji od Šekija, krivonogog boga fudbala! On je za mene bio teniski „pacer“. Kao za njega sam ja, pak, bio „dunster“ u šahu „cugeru“. To ne mogu da mu oprostim, ni danas, kada svi tvrde da je umro! K. G. Jung, moj guru iz Švice, vidi koliko sam se ražalostio zbog Šekija, pa mi potura Herodota: „Evo vidi šta je radio Temistokle iz Atine! Kada mu je zapretila opasnost od Persijanaca pregovarao je i sa svojim, do juče najljućim neprijateljima, pa i sa Spartancima! A danas se na tvog Aleka digla halabuka što se tajno sastaje sa Tačijem i crnim đavolom, i što čeka Putina kao što prozeblo Ciganče čeka zubato sunce.“ Mene, kod Herodota, nisu baš zanimali dvolični Atinjani, srce mi se cepalo zbog bitke u Termopilskom klancu gde je nas trista Spartanaca pobilo dvadeset hiljada Persijanaca! Ali, onda mi je, avaj, na rukama umro naš vođa Leonida... Ah, Termopili, Termopili, nikada vas neću zaboraviti… Bilja mi se vratila iz Kraljeva i užasnula se kada je videla „svinjac u kuhinji“. E, pa ja nisam DŽejmi Oliver, ali ipak kuvam sa dušom i ne mislim da „kuhinja treba da bude kao apoteka“. A moja Crna se duboko zamislila: „Misliš li, zaista, da je Šeki rođen u Štipu, ili je došao sa neke daleke zvezde, gde bogovi po ceo dan fudbal igraju?“