Geopolitički bumerang

Rusija je – ustvrdio je Čerčil – „zagonetka uvijena u misteriju“. Verovatno je iz perspektive Anglosaksonaca neretko tako. Iz srpskog ugla, umnogome baš zahvaljujući njima, nije! Za nas su stvari u vezi sa Rusijom prostije. Da krenemo od toga šta Zapad – uz sve razlike među tamošnjim činiocima – želi u vezi sa Srbima. Od nas se očekuje da (1) u potpunosti prihvatimo kosovsku secesiju, (2) pristanemo na nastavak obesmišljavanja Dejtona u smislu centralizacije BiH, (3) odblokiramo proces atlantskih integracija i (4) distanciramo se od Moskve. Poslednje dve „tačke“ – na stranu moji lični afiniteti – verovatno i mogu da budu kompatibilne sa našim nacionalnim interesima. No, prve dve predstavljaju drastičan udar na njih. Srpski nacionalno-državni prostor, i ovako raskomadan, dodatno bi bio oštećen. Zapad ne pokazuje spremnost da nam tu nešto ponudi kako bismo mu se približili. Naprotiv! O vraćanju na izvorne dejtonske principe, ozbiljno narušene otimanjem preko sedamdeset ingerencija Srpskoj, nema ni govora. Kamoli da nam neko predlaže samoopredeljenje RS kako bismo lakše podneli gubitak većeg dela Kosova. Pa i u vezi sa njim, osim tu i tamo nezvanično, ne nude nam podelu. Srbima je već mnogo toga oteto, a od nas traže nove ustupke po formuli sve za ništa. U takvim okolnostima i da sa Rusima nismo povezani, uslovno rečeno, tradicionalnim prijateljstvom, Moskva bi nam bila nužan oslonac. Rusija se opire daljoj degradaciji državnosti RS, a bez njenog odlučnog stava u prilog očuvanju teritorijalnog integriteta Srbije, separatističko Kosovo bi odavno bilo u Ujedinjenim nacijama. Samim time ne bismo imali nikakav osnov da se nadamo nekakvom kosovskom kompromisu. Šta zauzvrat Rusija traži od nas? Da li na Srbiju vrši pritisak, kao što čine neki zapadni krugovi, da se opredeli između nje i njenih evroatlantskih oponenata? Ne! Kremlj, uviđajući u kakvom se geopolitičkom i ekonomskom okruženju nalazimo, podržava našu politiku spoljnopolitičkog balansiranja. Dovoljno je da prema Rusiji budemo korektni i sa njom sarađujemo na način koji je u obostranom interesu. Da li i nama odgovara da preko Srbije prođe panevropski gasovod? I rusofobima je teško da kažu da je drugačije. Da li bi Beograd imao pozitivan saldo kada bi se odlučio da već sada sledi spoljnu i bezbednosnu politiku EU i, kao njen deo, uvede sankcije Moskvi? Razume se da ne, osim za one koji su opterećeni nacionalnim mazohizmom pa im je nebitna sudbina Srpske i Kosova! Jer, da ponovim, drastično udaljavanje od Moskve, u okolnostima kada „druga strana“ deluje protiv naših vitalnih interesa, predstavljalo bi mnogo više udar na njih nego na Rusiju. Ona može bez nas, ali ne i mi bez nje. Otuda, dok god na čelu Srbije ne bude vlast koja je spremna da vodi totalno nacionalno i državno nihilističku politiku – a ne deluje mi realno da će se smenom sadašnjeg establišmenta ili njegovim radikalnim preobražajem to dogoditi – iz pragmatičnih, a ne emotivnih pobuda, za nas će Rusija ostati prvorazredni partner. Najnovija Putinova poseta (petnaesti susret sa Vučićem) i svi aranžmani koji u vezi sa njom idu (makar to bio do sada najveći paket sporazuma), tu su samo dodatni kvalitet. Veoma bitan i ohrabrujući, ali i bez njega bi srpsko-ruske veze bile na respektabilnom nivou. Na kraju, još nešto. Malo malo pa neko od zagovornika distanciranja od Rusije pomene srpsku hipokriziju. NJu, navodno, odražavaju rezultati ispitivanja javnog mnjenja prema kojima većina Srba geopolitički preferira Rusiju, ali bi otišla da živi na Zapad. Šta je tu čudno? Jedno je skopčano sa nacionalnim, a drugo sa ličnim računom. Valjda su u naše postmoderno doba oba legitimna. Polazeći od srpskih interesa, na polju državne orijentacije ljudi se opredeljuju za Rusiju. Kada razmatraju šta ponaosob njima više koristi, imaju drugačije prioritete. Ko razuman i dobronameran može da kaže da je Rusija bolje uređeno mesto za život od Švajcarske? Kako onda – da se takođe zapitamo – stvari stoje sa onima što tvrde da su nam Amerika ili Nemačka „prijatelji“, a Rusija balast?