SOS za SOS

Otvaranje nacionalnog SOS telefona za pomoć ženama sa iskustvom nasilja, dostupnog 24 sata, trebalo bi da predstavlja dobru vest. Uvek i svuda, a posebno u zemlji u kojoj je tokom poslednje decenije 350 žena izgubilo život u porodičnom nasilju, a tokom samo godinu dana izrečeno više od 23.000 hitnih mera. Ideja da žrtve nasilja neko sasluša uz zagarantovanu anonimnost, ali i da ih upozna sa svim zakonskim mogućnostima koje su im na raspolaganju je više nego dobra, sem kada se za „izvođača radova“ imenuje aktuelni ministar za rad i socijalna pitanja Zoran Đorđević. Pre svega zbog činjenice da je najmanje pozvan da brine o zlostavljanim ženama nakon osmomartovske čestitke u kojoj je objasnio da su same krive za nasilje koje trpe jer: „Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota... Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem.“ Ali i zbog toga što je Ministarstvo dalo posao (ili projekat), van tendera, kako propisuje zakon, državnoj ustanovi bez ikakvog iskustva u radu sa ženama koje su preživele nasilje - Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj. „Ministarstvo na ovaj način nastavlja sa ignorisanjem rada i ekspertize ženskih nevladinih organizacija koje u Srbiji pružaju uslugu SOS telefona od 1990. godine. Posledice ministrove neodgovornosti i neznanja mogu da uskrate mogućnost ženama sa iskustvom nasilja da dobiju podršku od specijalizovanih ženskih organizacija u poverljivoj formi. Upozoravamo da je ovakvo delovanje Ministarstva suprotno Konvenciji Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, kojim se obavezuje da obezbedi specijalizovane usluge i da prepozna, podstiče i podržava rad nevladinih organizacija u borbi protiv nasilja nad ženama“, kaže se u pismu kojim se Mreža Žene protiv nasilja obratila Ministarstvu. Verovatno uzaludno jer ni nakon godinu dana pokušaja da se ospori uvođenje SOS linije po prilično sumanutim uslovima, naprednjačka vlast se nije ni osvrnula na primedbe struke. Nakon dva konkursa koja je Ministarstvo raspisalo suprotno postojećim propisima, koja su zbog toga ženske organizacije uspele da obore, ministar se dosetio kako da prilično veliki novac usmeri tamo gde hoće i da zadrži kontrolu nad čitavim procesom. U septembru je otvorio treći konkurs uz uslove koje nijedna od organizacija za pomoć ženama ne bi mogla da prihvati: svi razgovori bi bili snimani, operateri bi bili nadgledani, Ministarstvo bi imalo direktan uvid u poverljive podatke izrečene tokom razgovora, a nasilje bi nezavisno od saglasnosti pozivateljke, bilo prijavljivano policiji i tužilaštvu. Od pet organizacija koje su imale licencu predviđenu za obavljanje ovog posla nije se javila nijedna, tako da je delovalo kako je i ovaj konkurs propao. Ali, gle čuda, ministar u decembru svečano objavljuje da je posao poveren Centru za zaštitu odojčadi, ustanovi koja nikada nije pružala tu vrstu usluge i koja, prema podacima Mreže žena protiv nasilja, nema licencu, niti su angažovane osobe završile odgovarajuću obuku, što je sve suprotno članovima 22 i 9 Konvencije SE. Međutim, u Ministarstvu za NIN kažu da ove optužbe nisu tačne: „ Dvadeset savetnica, kandidatkinja za rad na savetodavnoj liniji za žene sa iskustvom nasilja je prošlo pilot obuku pod nazivom ’Program osnovne obuke za pružanje usluge SOS telefona za žene žrtve rodno zasnovanog nasilja’, akreditovanog kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. Na osnovu izvršenih obuka i priložene neophodne ostale dokumentacije, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je izdalo licencu za pružanje usluge. Od ukupnog broja izabrano je osam konsultantkinja za rad na SOS telefonu. Sve kandidatkinje su stručne radnice sa visokom stručnom spremom u oblasti humanističkih nauka, a većina su psihoterapeutkinje različitih terapijskih pravaca, sa akcentom na sistemsku porodičnu terapiju, dok su ostale konsultantkinje u procesu edukacije za psihoterapeuta i imaju nivo savetnika u psihoterapiji. Sve savetnice uz to imaju završen akreditovani program obuke ’Inicijalni trening za telefonske savetnike’.“ U Ministarstvu dodaju da su edukacije za kompetencije u radu na ovoj usluzi pružile ekspertkinje Hrabrog telefona iz Zagreba i Parent line UK iz Londona. Lepo zvuči, ali problem ostaje. Ne samo da za rad na SOS linijama nisu potrebne visokoobrazovane osobe, već osobe sa empatijom i iskustvom u pružanju pomoći u osetljivo specifičnim situacijama (Romkinje, žene sa invaliditetom, seoske žene) , što su razvile pojedine ženske organizacije iz Mreže Žene protiv nasilja, već je problem i u obuci koju su prošle. Nema sumnje da se radi o odličnim programima, ali programima koji su specijalizovani u oblasti zaštite dece od zlostavljanja i zanemarivanja, a pomalo je nejasno i šta je i koliko je validan pomenuti Program osnovne obuke za pružanje usluge SOS telefona za žene žrtve rodno zasnovanog nasilja, koji je akreditovan kod Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu. „Akreditacija obuka je proces koji ima pravila, a ova obuka, po brzini odobravanja (akreditacije) očigledno nije imala uobičajeni put, već ekskluzivan. Obuka je prijavljena Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu 25. decembra 2018. godine, a rešenje o akreditaciji je dobila tri dana kasnije, dakle 28. 12. 2018. godine, na dan otvaranja Nacionalnog SOS telefona. Ne postoji mogućnost (čak ni uz „čarobni štapić“) da se postupak akreditacije obuke realizuje za tri dana. Ostaje nejasno kada je Odbor za akreditaciju zasedao, koliko predloga programa obuke je razmatrao, koliko je odobrio i da li su svi dobili rešenje, po najbržem ikada realizovanom postupku od 2008. godine, kada je ovaj sistem uspostavljen. Ta pitanja je Autonomni ženski centar uputio Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu i čekamo odgovor“, kaže za NIN Tanja Ignjatović, koordinatorka Autonomnog ženskog centra. Imajući u vidu da Sigurna kuća i Autonomni ženski centar (obe organizacije imaju dugogodišnji staž u radu sa ženama koje su pretrpele nasilje i za obe je čuo svaki građanin u Srbiji) još uvek nisu dobile akreditaciju iako su zahtev predale u novembru 2017, jasno je da u obuci izabranica Ministarstva postoji nešto što ne uliva poverenje. Baš kao što ne uliva poverenje ni komisija koja je bila zadužena da izabere nosioca projekta, a u kojoj kao ekspert sedi Suzana Paunović, direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava (uz još dve predstavnice Ministarstva), koja se proslavila u javnosti napadom na Mariju Mali, suprugu Siniše Malog, koja je prijavila nasilje. I koja je svoju empatiju prema njoj demonstrirala rečima: „Ne verujem da je toliko očajna. I drugi roditelji su ostali bez starateljstva nad decom, ali se nisu obraćali na ovakav način i tražili zaštitu javnosti.“ Tako izgleda kada državni službenik brani ugroženu ženu od predstavnika vlasti. A kako će izgledati kada to bude radila državna institucija objašnjava Tanja Ignjatović: „Činjenica da je usluga poverena državnoj instituciji i da ne poštuje pravila poverljivosti i sigurnosti svakako smanjuje poverenje svih onih žena koje su se već obraćale državnim institucijama, u koje nisu imale poverenje, a posebno ženama čiji su partneri/muževi predstavnici političkih ili državnih organa koji imaju uticaja na ova pitanja.“ Pritom situaciju neće učiniti boljom ni ako operaterke u Centru budu besprekorno radile svoj posao, jer ostaje činjenica da će razgovori biti snimljeni i dostupni predstavnicima vlasti koji se nisu libili ni da čitaju poverljive lekarske informacije na Pinku.