Novogodišnji poklon Erdoganu

Adut, pogotovo ako ste ga izvukli iz rukava, na engleskom govornom području zove se trump card. Izraz je stariji od Donalda Trampa, a danas sa njim i ima i nema veze. Ima utoliko što je čovek predsednik Sjedinjenih Američkih Država, pa može do mile volje kartaroške obračune rešavati revolverom. Nema, jer kada Donald posegne za kartom iz sakoa, ni sam ne zna šta će izvaditi. Tako je i sa vađenjem iz Sirije. Trampovo senzacionalno naređenje od 19. decembra, njegovo „povlačimo se odmah i potpuno“, srozalo se – prema izveštaju Sirijske opservatorije za ljudska prava – na to da se 10. januara ka Iraku povukao jedan konvoj od deset oklopnih vozila i „nekoliko kamiona“. Američka vojna tehnologija jeste čudo, ali za sada nema čuda koje će u taj konvoj smestiti dve hiljade vojnika, koliko ih SAD imaju u Siriji. Pride su prethodne sedmice novinari televizije Si-Bi-Es od izvora iz odbrambenih redova saznali da će povlačenje trajati „90 do 120 dana“, a tri do četiri meseca možda jesu „odmah“ u Srbiji, ali sigurno nisu za beskrupuloznog biznismena u Ovalnoj sobi. Šta se onda zbilo u međuvremenu? Ako treba verovati Vašington postu, bila je to uobičajena politika Donaldove epohe. „Tramp postane frustriran otporom administracije, objavi odluku na mah, a onda njegovo okruženje čisti nered“, kako je objasnio neimenovani izvor. Čistači su brojni, i taktike su im raznovrsne. Sekretar odbrane DŽejms Matis podneo je ostavku već 20. decembra. Bret Mekgurk, specijalni predsednički izaslanik u koaliciji za borbu protiv Islamske države, podigao je ulog ostavkom 22. decembra. Tramp je u svojstvu Narcisovog naslednika izjavio da je prvog zapravo sam otpustio, a da drugog nije ni poznavao, ali metla ga je uporno pratila. Vašington post tvrdi da je predsednika značajno omekšala poseta trupama u Iraku nekoliko dana pred Novu godinu, njegovo prvo putovanje u ratnu zonu. Bio je navodno zatečen merama bezbednosti, koje je delom uslovila upravo hidra Islamske države. Najzad, kao što bi se od poslovnjaka i očekivalo, odluku da uspori povlačenje doneo je na ručku – 31. decembra je ručao sa senatorom Lindzijem Grejamom, koji mu je rekao da pre no što napuste Siriju moraju da poraze Islamsku državu, spreče Iran da sedne u američku stolicu i obezbede Kurde. Grejam je kasnije izjavio da se Tramp saglasio sa svim tim uslovima. Najviše pažnje među čistačima ipak je pobrao DŽon Bolton, predsednikov savetnik za nacionalnu bezbednost. Tokom turneje Bliskim istokom – na koju je pošao kako bi objasnio šta je to Tramp „zapravo“ mislio – u Jerusalimu je 6. januara objavio treći uslov povlačenja oštrije nego Lindzi Grejam. Tražio je garanciju da Turska neće naškoditi Kurdima i upozorio Turke da se ne upuštaju ni u kakve vojne avanture bez dogovora sa Amerikom. Reakciju Ankare nije teško zamisliti. Već sledećeg dana je u NJujork tajmsu osvanuo autorski tekst Redžepa Tajipa Erdogana, u kojem je turski predsednik – između slatkih redova o stvaranju stabilnog i srećnog društva za Sirijce – jasno obznanio da njegova zemlja namerava da porazi sve terorističke grupe u Siriji, i da Narodne zaštitne jedinice (YPG) smatra ogrankom turskog arhineprijatelja – Radničke partije Kurdistana (PKK), dakle terorističkom organizacijom. Za one koji nisu pratili prethodne epizode, ili su se izgubili u haosu sirijske tuče svakog sa svakim, Narodne zaštitne jedinice su malo arapska, malo asirska, malo dobrovoljačka, ali mnogo kurdska osovina Sirijskih demokratskih snaga (SDF). Te su snage najefikasnije kopneno oružje u borbi protiv Islamske države, biju se na zemlji dok ih Amerikanci podržavaju iz vazduha, i uz hiljade žrtava uspele su da od Islamske države preotmu veliki komad severoistočne Sirije. Tamo su uspostavile Demokratsku federaciju severne Sirije, u kojoj Kurdi imaju autonomiju koju nisu mogli ni da sanjaju pre rata, i koja je demokratski eksperiment daleko iznad bliskoistočnih standarda („libertarijanski socijalizam, poludirektna demokratija, federalizam“, kako ga opisuje Vikipedija). E sad, nisu Amerikanci srećni zbog svega što Narodne zaštitne jedinice predstavljaju, naravno, ali svesni su da su im one najbolji saveznici u Siriji. Ako ništa drugo, ne žele da pred očima sveta ispadnu nezahvalni. A već spremne turske trupe na granici sa Sirijom mogu da imaju samo jednu metu – naoružane Kurde. No ostavimo taj zaplet nakratko po strani, i razmislimo načelno o povlačenju Amerikanaca iz Sirije. To jest, neka to za nas učini Rameš Takur, nekadašnji asistent generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, na čiji autorski tekst NIN ima ekskluzivno pravo. Takur podseća da je, prema izveštaju Kongresa SAD, Amerika šestostruko više vojno intervenisala u inostranstvu nakon Hladnog rata nego pre njega, a da to nije dalo nikakve trajne rezultate. Tvrdi da kritika Trampovog naprasnog povlačenja može da se svede na četiri suštinska argumenta. Prvi je taj da će odlazak navrat-nanos destabilizovati region. „Povlačenje nakon osamnaest godina ratovanja na Bliskom istoku, teško se može nazvati ,naprasnim’. Serijske američke intervencije ostavile su region krvavim i slomljenim. Ovaj se argument svodi na apsurd – zato što su vojne intervencije propale, moraju se nastaviti”, odgovara Takur. Drugi argument je taj da „rat protiv terorizma“ još nije gotov. Taj je, međutim, uzvraća Takur, stvorio daleko više ekstremista nego što ih je eliminisao. „Pakistan, Irak, Sirija, Jemen, Libija, postali su inkubator za fanatike koji sikću protiv Amerike i Amerikanaca. SAD nemaju ni stručnost ni kapacitet ni snagu volje da uspešno grade države u tako neprijateljskom okruženju. Usput, Saudijska Arabija, dugogodišnja američka saveznica, vodeći je pomagač islamskog fundamentalizma u regionu.“ Treći prigovor je taj da američko povlačenje znači pobedu Rusije i Irana. Takur zaključuje – Rusija i Iran su Bliskom istoku susedi. Ameriku od njih deli okean. Ako Rusi žele ponovo da se ukanale kao svojedobno u Avganistanu – zašto ih Amerika ne bi pustila? Najzad, četvrta linija napada na Trampa jeste tvrdnja da će odlazak SAD ugroziti Izrael. Taj je, međutim, efektno zaključuje Takur, vodeća vojna i jedina nuklearna sila u regionu. Detaljnija analiza Takurovih teza zahtevala bi poseban tekst. Čovek je umnogome u pravu, ali to što neki argument deluje apsurdno, u ludnici svetske politike ne znači da je neistinit. Tramp i Erdogan ovih dana malo razmenjuju pretnje – „Uništiću Tursku ekonomski ako udari na Kurde“, tvituje Tramp; „Više puta smo rekli da se ne bojimo i da nas pretnje neće sputati“, uzvraća ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu – a malo pregovaraju i pominju zone razgraničenja koje bi američke saveznike navodno učinile bezbednim. Kurdi se ipak ovih dana sve češće pozivaju na poslovicu koja kaže da nemaju prijatelja osim planina.