Lepotica dana

U jednoj ovonedeljnoj talk show emisiji javnog servisa (Ključ) bilo je reči o plimi primitivizma u našem političkom i svekolikom drugom životu. Tema je, što bi se reklo, sasvim na mestu. U burnoj raspravi kojoj su gledaoci svedočili, posebno je apostrofirana uloga medija u promidžbi opšteg prostaštva i tome sličnih pojava. Ni tome se nema šta zameriti. Ono što zaslužuje našu pažnju jeste, međutim, preovlađujući stav učesnika panela kako bi pacifikacija pojedinih nepoćudnih glasila putem palijativne mere njihovog sankcionisanja zabranama, predstavljala efikasni lek tabloidizaciji ovdašnje stvarnosti, koja prosto vrvi od skandaloznih, često čak izmišljenih afera i, uopšte, univerzalne blasfemije. Ali, to bi predstavljalo samo dokaz večnog vraćanja istog. Slikovito govoreći, predložena sredstva i tome tako, isto su što i eventualna odluka nekog lekara da zapaljenje trećeg krajnika izleči amputacijom leve noge. Sasvim prosto: borba sa vetrenjačom posledice jedino prikriva kancer uzroka. Naime, oni koji se zgražaju prostaštvom tabloida i ničim izazvane žute štampe, svesno ili nesvesno, u oba slučaja pogubno, propuštaju da se zapitaju o razlozima istorijske uslovljenosti takvih skandaloznih medija. Jer, oni su zakonomerna pojava svakog tranzicijskog procesa. Prve novine koje su se smele javno prodavati u Engleskoj imale su više nego simbolični naziv – Đubre za pare. Tako je, pre nekoliko vekova, tabloid stekao pravo građanstva u statusu avangardnog artefakta početne faze konstituisanja kapitalizma i njemu svojstvenih revolucija. Taj proces pada u građansko nije mogao proteći bez afera i prljavština, budući da je upravo ta skandalozna razina velikog društvenog preokreta najbolje sublimirala suštinu buržoaskog sistema kao spoja individualizma i konkurencije. Protok vremena nije bitnije naudio pomenutoj žurnalističkoj koncepciji, čemu je dokaz da su tabloidi i ružičaste televizije i danas vodeće medijske forme u zemljama tzv. građanske demokratije. Pronalazak mašine za pranje nije smanjio proizvodnju prljavog veša. Tako to biva u životu kome inače svojski težimo. Lako je sebi dočarati kako sa tim stvari jedino mogu stajati kada se poželjnost ka određenom načinu života javlja bar dva i po veka nakon što je dotični život drugde konstituisan. Riba uvek od glave smrdi, naročito u situaciji kada je dotično nedužno biće koje diše na škrge evidentno bajato uz podrazumevajuće smrdljive efekte. Ali, u našem slučaju, ili bilo kakvom sličnom slučaju, ipak ne važi pravilo da se riba čisti od repa. Amputacija plućnog krila nije nikakav lek protiv metastaznog kancera. Pitanje je da li bi amputacijom tabloida i srodne medijske robe ovo društvo naprasno popucalo od zdravlja kako u fizičkom, tako i, još više, u moralnom smislu? Besmisleno je takvu opciju shvatati ozbiljno makar i samo u teorijskom značenju. Ako bi došlo do privremene ili čak trajne zabrane glasila koja svoju profitabilnost zasnivaju principom konkurencije na slobodnom tržištu, što se sa raznih strana - pa čak i od jednog novinarskog udruženja - sugeriše postojećoj izvršnoj vlasti, da li bi time naši ministri ruralnog porekla i pripadajućeg sočnog jezika automatski postali kandidati za neku svetsku nagradu iz oblasti idealističke filozofije? Gajiti poverenje u takav ključ rešenja ovdašnje i sadašnje plime primitivizma jednako je osobini tvrdoglavog magarca koji odbija da lipše pre negoli se dokopa zelene trave. To bi bilo samo guranje glave u pesak ili guranje problema pod tepih. Jer, bez tabloida i sličnog, u obnovljenoj sferi dogovornog novinarstva, sve će ostati isto: neki će se volšebno bogatiti preko noći i mimo zakona, političari će nastaviti da pumpaju svoj iznenada otkriveni super ego, koji će ih terati u dalju proizvodnju bahatosti sve do granice umišljene nedodirljivosti, narodni poslanici će zalaziti u skupštinske odaje samo da podignu nezarađeni paušal i da se nabokaju jeftine jagnjetine, klanovi u kulturi zadržaće svoj pogubni legitimitet, estradom će nesmetano nastaviti da vlada protokolisani ološ, a biće i raznih sačekuša ili mafijaških transformacija. Jedino što o tome građani više neće znati ništa, pa će, je li, u izbornim danima, sve veselo skakutati do glasačkih mesta da zaokruže stranačku listu koja im je do tog trenutka bila savršeno nepoznata. Sve će ličiti na onu reklamu u kojoj otac keca iz vladanja svog sina zaokružuje u sedmi broj dobitne kombinacije na lotou. Otuda je donkihotska borba protiv žute štampe sasvim nalik utopijskom projektu, takođe apostrofiranom u emisiji Ključ, da se mentalni otisak Vukovara ili Srebrenice u kolektivnoj svesti novih naraštaja najefikasnije suzbija time što ćemo deci uskratiti čokoladu. Naravno - da se razumemo - pisanje u tabloidima jeste često javna služba u tradiciji najstarijeg zanata posle politike. To je, pak, sasvim prirodno u društvu koje po mnogo čemu nalikuje javnoj kući. Staro pravilo: o tome šta se sve događa u kupleraju, najbolje znaju prostitutke. Zato ih treba legalizovati. Uostalom, naš problem su makroi. A to se, bogme, ovde namnožilo i podgojilo! NIN broj 2908 (21. septembar 2006)