Viriti iza ćoška ili preći ulicu na crveno svetlo

Nekoliko mogućih teza o levici danas i ovde. Naročito zato što se često (samo)isključuje iz današnjice. Vreme je da levica uđe u arenu i da postane akter u savremenosti. Levica je bremenita teškim nasleđem, naročito zlim nasleđem staljinizma, tzv. realsocijalizma i svim njihovim derivatima. Dakako, i istorija i stvarnost desnice je bremenita teškim nasleđem zločinstava i svakojake nehumanosti, te je njena ideološko-propagandna kritika levice obesnažena sâmim nasleđem desnice. No, kako desnica sada nije naša tema, vratimo se našem predmetu. Često je staljinizovanoj levici upućivan razložan prekor: „A vi, vi imate njuške iz crnih dana“ (Ž. P. Sartr). Zbunjena, nije se osmelila da se beskompromisno, potpuno, emancipuje od nehumanog dela sopstvenog dogmatskog nasleđa, nadajući se da u toplom krilu kapitalizma leži mala, skrivena, šansa za njeno preživljavanje. Pokajnički i bezvoljno se etablirana levica odrekla svog izvornog poziva. Pa su evropske levičarske partije (i zapadnoevropske i istočnoevropske) nemaštovito krenule tzv. trećim putem, u benevolentnom pokušaju da otklone (neotklonjivu) razliku između levice i desnice. I obrela se ta levica u ideološko- -političkom zabranu kapitalističke ideologije i ideologije „slobodnog tržišta“ („slobodnog“ tek u strogo zadatim okvirima kapital odnosa). Napustila je deprivirane društvene slojeve i prepustila ih „milosti“ sve brutalnijeg kapitalizma, kao, konačno nađenog „najboljeg sveta među svim svetovima“. Veliki uticaj na promenu kursa tradicionalne levice je imala knjiga The Third Way: The Renewal of Social Democracy britanskog politikologa E. Gidensa. Idući tim pravcem, političku transformaciju su sprovele administracije „levičara“ T. Blera i B. Klintona. No, u poslednje vreme, ovu levicu kritikuju mnogi levičari, jer ona više nije delatna alternativa dominantnoj desnici. Dok je socijalizam implodirao i dok je levica napustala samu sebe, agenti kapitalizma su najavljivali (obećavali) svet slobode i blagostanja za sve. I, kako kaže T. Piketi, o jednoj stvari reklameri kapitalizma nikako nisu govorili – o nejednakosti, o siromaštvu, o eksploataciji, o sve većem socijalnom raslojavanju, o državi koja ne štiti podjednako interese svih građana… O tom najvažnijem tektonskom rasedu u novijoj istoriji još uvek kritički ne govori ni većina intelektualaca. NJihov govor ne ide dalje od doktrinarne ose: demokratija, pluralizam, ljudska prava, slobodni izbori, parlamentarizam… Neki od doktrinarnih teoretičara će reći da su te teme zatvorene „padom komunizma“ i da više nisu važne. Posle svega, moguća je ona levica koja će shvatiti da stare radničke klase nema. A, onakve, ikonografski slikane prvomajske radničke klase, nikada nije ni bilo. Moguća je levica koja će shvatiti i da je priroda te stare radničke klase, i kada je postojala, bila drugojačija od njenog opisa u dogmatskim prikazima. „Snage sada treba usmeriti ka praktičnom rekonstruisanju pojma radništva“(A. Badju). Klase (pa ni radnička klasa) konačno, nisu iznutra neprotivrečni monoliti. Levica, ovako slabašna i pocepana, mora da se suoči sa krupnim i teškim društvenim problemima, ukoliko želi da uistinu bude levica. Ona mora, za početak, da preispita, a onda i da obnovi na nov način nekoliko svojih osnovnih, prvih, pretpostavki. A to su: a) zaštita onih koji žive od svog rada i onih koji su bez posla, b) briga o njihovom standardu (kako materijalnom, tako i kulturnom), c) negacija neravnopravnosti ljudi zbog bilo kog njihovog svojstva (nacionalnog, religijskog, klasnog…) i d) odbacivanje dojučerašnjeg totalizujućeg ideološkog monizma, a prihvatanje političko-ideološkog pluralizma (kako u levici, tako i u društvu)… Jedna od temeljnih vrednosti levice je borba za punu i trajnu zaposlenost i socijalnu sigurnost za sve koji žive isključivo od svog rada, a ne, varljiva i neobavezujuća proklamacija o socijalnoj pravdi. U ovom pogledu će svojinsko pitanje za levicu nužno postati konstitutivno. Mora se, za početak, odbaciti ustavna odredba da se „društvena svojina pretvara u privatnu svojinu“. Jer, privatizacija društvene svojine je obavljena bez saglasnosti javnosti i bez pristanka onih koji su u stvaranje te svojine decenijama ulagali svoj rad i svoje znanje. Ako se vrši restitucija nacionalizovane privatne svojine stečene pre Drugog svetskog rata (bez preispitivanja načina na koji je sticana?) šta je sa restitucijom svojine koja je nastala posle Drugog svetskog rata? Puna istina o ovom problemu, koja se uspešno propagandno skriva, jeste i pitanje o načinu raspodele tržišne dobiti. „Sve moderne ekonomije moraju da kombinuju javno i privatno na različite načine. Napravljena su dva pokušaja da se živi po punoj binarnoj logici ovih definicija kapitalizma i socijalizma. Oba su propala. Državno planirana i komandovana ekonomija sovjetskog tipa nije preživela osamdesete godine. Angloamerički tržišni fundamentalizam se slomio 2008. godine. XXI vek će morati ponovo da razmotri problem na realističniji način. Svrha ekonomije nije profit, već dobrobit svih ljudi. Sama legitimacija države nije njena moć, već ljudi kojima služi. Nije važno kako zovemo režime koji pokušavaju da ostvare ove ciljeve, ali je važno kako i sa kojim prioritetima kombinujemo privatne i javne elemente u našoj mešovitoj ekonomiji“ (E. Hobsbaum). Pre skoro čitavog veka M. Krleža je to isto rekao ovako: „Živimo pod prokletim i teškim teretom starinskih šema, otrcanih predodžbi, krivotvorenih slika o stvarnosti, i teško je probiti se kroz te mračne prostore što ih zamišljamo u patetičnom grimizu vjekova, oklopa, tradicije, odgoja i dresure, do neposredne i jasne istine, da bi čovjek zapravo trebao biti čovjeku čovjek, a ne poslodavac, i da je ljudsko izravnanje tog nedostojnog odnosa prvi preduvjet svakog daljnjeg ljudskog razvoja i napretka.“ Obratimo pažnju, ovom prilikom na barem jedan sadašnji važan izazov za savremenu levicu sa kojim se ona mora suočiti. To je nova, opasna i eksplozivna klasa – prekarijat, koji još uvek nije predmet temeljnog i šireg interesa ni za nauku, ni za političke aktere. Pripadnici prekarijata su ljudi neizvesne budućnosti, nejasnog i nesigurnog statusa, koji su angažovani na povremenim i privremenim poslovima, to su nadničari, a njihova primanja su neizvesna i nesigurna, skoro i da ne postoji radnopravna zaštita za njih. LJudi u prekarnom položaju nisu, nužno, ljudi bez kvalifikacija ili sa niskim kvalifikacijama. Prekarijat, kaže G. Stending, ne oseća da je šira zajednica solidarna sa njim. To još više jača osećaj otuđenja i instrumentalizacije u sferi rada. Nad njim nema „senke budućnosti“. Isto tako „prekarijat nije ’isceđena srednja klasa’, ili ’potklasa’ ili ’niža radnička klasa’. On nosi osoben teret nesigurnosti i tek će imati isto tako osoben i prepoznatljiv skup zahteva.“ Stending dodaje: „To podrazumeva da se sve tretira kao roba, sve se može kupiti i prodati u zavisnosti od tržišnih sila, bez efektivnog ljudskog otpora (bez kapaciteta za otpor).“ Treba dodati da u Srbiji vlada mračna eksploatacija prekarnog rada. Velika većina zaposlenih je, egzistencijalnom iznudicom, primorana da radi iako poslodavci ne poštuju ni ona radna prava koja garantuje, po radnike surovo restriktivan, Zakon o radu. Konačno, pred levicom stoji obaveza da ozbiljno razmatra kardinalne ishode i posledice „bipolarnih sukoba tokom perioda 1917-1989. Borba između komunizma i kapitalizma ne samo što nije podstakla istraživanja o kapitalu i nejednakostima nego ih je učinila sterilnim. Krajnje je vreme da se stare kontroverze nadiđu, uključujući oblike istorijskog istraživanja, koje, čini se, zasad ostaje i dalje duboko obeleženo tim sučeljavanjima koja su naprosto passé“ (T. Piketi). Dakako, ovako sažetim tekstom, nije moguće sagledati ogromno područje, sve drastičnijeg, društvenog raslojavanja pred kojim stoji levica i sve tvrđeg razaranja principa ravnopravnosti ljudi.. Ali levica, kojoj nikako ne pripadaju etablirane „levičarske“ partije (kod nas i u svetu) koje su integrisane u vladajuću političku klasu, mora da siđe među obespravljene i eksploatisane i da se energično (i ogorčeno) bori za uspostavljanje demokratije (koja važi za sve), a protiv „demokratije“ (koja važi samo za vlasnike krupnog kapitala, za nepregledno mnoštvo njihovih političko-finansijsko-propagandnih aparata i za, u njihovom interesu, instrumentalizovanu državu i njeno činovništvo...). Kako bi E. Bloh rekao: „Videti koliko je svet loš i nadati se i pokazati koliko bi mogao biti dobar, to je smisao stvarne revolucionarne svesti.“