Moj izbor ili tuđa eksploatacija

Onlajn statistika beleži da oko 50 miliona ljudi, pre svega mladih, trenutno pripada takozvanoj gig ekonomiji, zaposlenima na virtuelnom internet tržištu, uglavnom posredstvom internet platformi koje rastu kao pečurke posle kiše, dok ona zvanična navodi da je upravo ovo tržište radne snage praktično jedino rastuće poslednjih godina. Različita istraživanja uočiće da broj ljudi koji, umesto stalnog, imaju fleksibilni posao raste godišnje i po stopi od 100 odsto, a šampionima rasta u Evropi smatraju se upravo Srbija i Rumunija. Zajedno sa još nekim balkanskim državama, poput Makedonije i BiH, pomenute zemlje imaju najveće učešće frilensera, odnosno slobodnih strelaca na tržištu rada, u 1.000 stanovnika, daleko više nego razvijene zapadne ekonomije. „Kada sam pre pet godina počela da držim časove engleskog preko Skajpa, na internetu se moglo naći nekoliko sajtova koji to nude, danas ih ima na stotine. Našavši oglas da jedna japanska firma traži predavače engleskog zapitala sam se o čemu se radi i zašto bi neko iz Japana tražio u Srbiji radnika. Ubrzo mi je postalo sve jasno. Potrebe za predavačima engleskog jezika u zemljama poput Japana ili Kine su ogromne, a gde ćete naći kvalitetniju, a jeftiniju radnu snagu ako ne ovde. LJudi sa Balkana dobro govore engleski, a daleko su manje plaćeni nego oni kojima je to maternji jezik“, kaže Bojana, tridesettrogodišnjakinja koja je završila učiteljski fakultet i živi u jednom malom mestu u Zapadnoj Srbiji. Posao sekretarice u jednoj lokalnoj firmi lako je zamenila za posao predavača engleskog na internetu, i tvrdi da se nikada zbog toga nije pokajala. „Jesam imala stalni posao, odnosno bila u radnom odnosu, ali količina stresa sa kojom sam se suočavala svaki dan uz malu platu, loše međuljudske odnose i uslove rada, bili su nepodnošljivi. Danas, ipak, zarađujem više, sama određujem koliko želim da zaradim, odnosno koliko ću i kada da radim, imam manje stresa, nemam troškove prevoza do posla i nazad, lakše organizujem svoj privatni i poslovni život“, kaže ona i dodaje da ne bi imala ništa protiv da se vrati konvencionalnom radnom odnosu, u kancelariji, ali pod uslovom da od tog posla može pristojno da zarađuje i da uslovi rada budu adekvatni. Činjenica je, pokazuju rezultati različitih istraživanja, da je dostojanstvo rada godinama unazad postalo upitno, naročito u tranzicionim ekonomijama, te se i radnici zaposleni za stalno sve češće suočavaju sa lošim uslovima rada i mizernim platama. Dodatno, globalna ekonomska kriza, bez svake sumnje, doprinela je širenju „epidemije“ fleksibilnih vidova zapošljavanja, vrtoglavom rastu broja platformi koje posreduju između poslodavaca i radnika na internetu, ali i broja zaposlenih koji imaju nesigurno i nestalno radno mesto. Nedovoljan ekonomski rast doveo je, sa jedne strane do stagnacije zaposlenosti, a digitalizacija i globalizacija do potrebe da se mobilnost i fleksibilnost koju omogućava internet iskoriste u punom kapacitetu, kako bi se profiti onih u čijim rukama je kapital nesmetano povećavali. Iza mobilnosti, fleksibilnosti i slobodnog upravljanja svojim vremenom, odnosno lakšeg usklađivanja posla i privatnog života, zapravo se kriju stotine miliona ljudi primoranih da rade bilo šta, pošto već ne mogu da nađu stalni posao ili da pored onog stalnog koji im ne obezbeđuje dovoljno novca za pristojan život, zarade dodatno. I istovremeno potrebe vlasnika kapitala da umesto stalno zaposlenog radnika, sa nekim zakonom stečenim pravima, imaju onog mobilnog i fleksibilnog, što smanjuje njihove troškove i olakšava mogućnost otkazivanja ugovora sa radnicima. I sve to pod plaštom digitalizacije, odnosno razvoja internet tehnologije, koja sve većem broju ljudi omogućava da preko Skajpa ili kakvog sličnog onlajn pomagala iz bilo kog zaseoka u Srbiji, pod pretpostavkom dobre internet konekcije, rade za poslodavce širom sveta. Činjenica je da je broj frilensera zapravo obrnuto proporcionalan stepenu razvoja neke zemlje i životnom standardu njenog stanovništva, što kritičarima ekonomije fleksibilnog tržišta rada i nestandardnih oblika radnog odnosa utemeljuje tvrdnje da se zapravo radi o prekarizaciji radne snage, koju će razvoj tehnologija i internet revolucija samo pospešiti. Na tržištu rada godinama stasava mlada radna snaga koja o sigurnom radnom mestu dostojnom čoveka i zadovoljavajućoj zaradi sluša iz svedočenja svojih roditelja, verujući da su to davno prošla vremena, koja se nikada neće vratiti. Svakodnevni rad od devet do pet i sedenje u kancelariji doživljavaju kao okove i često bespotrebno gubljenje vremena. Ipak, kako kažu sociolozi sa kojima je NIN razgovarao, radnici bi trebalo da se bore za smanjenje radnih sati, a ne za fleksibilan rad, koji vodi u nesigurnost i sužavanje već stečenih prava radnika, pod izgovorom slobode izbora. Jer slobodu da biraju ima veoma mali broj zaposlenih na onlajn tržištu, dok većina zapravo ima samo privid slobode ne razmišljajući šta će ako se već sutra situacija na tržištu rada promeni, a životne okolnosti zavape za bilo kakvom sigurnošću. Uostalom, istraživanja pokazuju da zbog ovakve vrste nesigurnosti mladi ljudi sve kasnije sklapaju brak, odnosno pomeraju starosnu granicu za reprodukciju, zaplašeni neizvesnošću i svesni okolnosti u kojima danas mogu zaraditi i nečiju mesečnu zaradu, ali već sutra mogu ostati bez ikakvog angažmana. Otuđeni i raštrkani na hiljadama internet platformi, sa poslodavcima koji se nalaze u Kini, Japanu, SAD, Rusiji ili na Filipinima, ovakvi radnici postaju još obespravljeniji pred sve moćnijim i jačim poslodavcima. Mogućnost da se izbore za svoja prava, bolje uslove rada i veće zarade dodatno se smanjuje, kao i šansa da se sindikalno organizuju ili kolektivno pregovaraju sa svojim poslodavcima. I mada će neki od njih reći kako internet i za to ima rešenje, odnosno kako su oni već organizovani na društvenim mrežama, činjenica da njihov broj raste vrtoglavo dovodiće do veće ponude na tržištu, a time i pojeftinjena njihovog rada. Jer, baš kao što oni u ovom trenutku imaju mogućnost da izaberu poslodavca i radno vreme, poslodavac će kasnije još lakše moći da izabere i zameni njih. „Takav rad omogućava slobodan izbor, ali nije to baš tako da ti možeš da radiš kada želiš i koliko želiš. Osam sati rada plaća se oko 30 dolara, pa ako hoćeš da zaradiš više ti moraš da radiš i dan i noć. Pošto je u pitanju držanje časova ljudima od kojih nas deli osam sati vremenske razlike, to je rad noću“, kaže Ognjan, dvadesetosmogodišnjak koji je do pre nekoliko godina radio isto što i Bojana, a sada ima stalni posao, dok drži časove samo sporadično. On kaže da se obradovao stalnom angažmanu jer se radeći iz sopstvene kuhinje osećao izopštenim iz društva. „Počeo sam da držim časove odmah po završetku studija i to sam radio intenzivno više od dve godine, sada samo sporadično. Jednostavno nisam više želeo da sedim kod kuće, osećao sam da ne napredujem, čak sam i jezički otupeo, jer držim časove ljudima koji ne znaju jezik. Ja sam ipak završio političke nauke i imao želju da radim nešto što će me profesionalno zadovoljiti, a ovde nije bilo prilike da napredujem, osim da umesto predavača postanem menadžer koji će kontrolisati rad predavača i rešavati sporove i žalbe koje učenici imaju na svoje predavače, a to nikako nisam želeo“, kaže ovaj naš sagovornik, koji je od pre godinu dana na konvencionalnom radnom mestu. „Tek sada, iskreno, vidim razliku, koju ranije nisam toliko ni primećivao. Stalni posao ne samo da daje šansu da radite sa ljudima, u nekoj zajednici, kolektivu, već jednostavno vi postajete deo sistema. Imate plaćene doprinose, možete da aplicirate za kredit, imate sva prava i obaveze koji proističu iz radnog odnosa, a to nije nevažno“, kaže Ognjan. Ova, narastajuća radna snaga, kako u celom svetu tako i na Balkanu, otvorila je i polemiku da li i kako ovakav vid zapošljavanja uvesti u okvire zakona. Naime, prema sadašnjim propisima u Srbiji radni odnos frilensera je uglavnom nevidljiv, te se oni najčešće vode kao nezaposleni na evidenciji Nacionalne službe. NJihov rad je zapravo rad na crno, a iako bi voleli da budu deo zakonskog rešenja i sistema, većina odbija da plaća poreze i doprinose, smatrajući ih visokim i neadekvatnim. Sa druge strane, stručnjaci kažu da su zakonski propisi jasni, stalno zaposleni takođe plaćaju poreze i doprinose, odnosno oni se odbijaju od njihove bruto zarade, pa bi to trebalo da bude i obaveza frilensera. Ne vide zašto bi bilo ko bio izuzet iz zakona, a to što se honorari ovakvih radnika uglavnom ne oporezuju, poreski je prekršaj. Frilenseri imaju mogućnost da budu deo sistema, ili tako što će biti preduzetnici, odnosno samozaposleni ili tako što će biti angažovani od nekog poslodavca na privremenim ili povremenim poslovima ili preko ugovora o autorskom delu - sve to zakon omogućava i propisuje. Bojana i Ognjan, međutim, kažu da mladi ljudi ne veruju u državu. Smatraju da su iznosi za poreze i doprinose veliki, a da zauzvrat od države ne dobijaju ništa. „Većina bi želela da bude deo sistema, nikome nije prijatno da bude nevidljiv, ali ako bi od toga videli neku korist“, kaže Ognjan, svestan činjenice da veliki deo frilensera shvati šta znači nesigurnost tek onda kada se suoči sa situacijom da nema nikakvu pravnu zaštitu, niti mogućnost da se žali državi ukoliko ne dobije honorar za odrađeni posao, onda kada iskrsne neki ozbiljan zdravstveni problem, a on nije na evidenciji nezaposlenih ili onda kada poželi da formira porodicu. Do tada nesigurnost prouzrokovanu činjenicom da nemaju plaćeni odmor, bolovanje, sigurno radno mesto i plaćene poreze i doprinose uglavnom kompenzuju srećom što mogu da zarade više nego što to mogu njihovi roditelji ili vršnjaci koji svaki dan ustaju rano i odlaze na posao. „Do skoro nisam osećala teskobu zbog činjenice da imam 53 godine i da 25 godina radim kao novinar, ali samo dve godine u stalnom angažmanu. Odskoro mi to smeta, zaista bih volela da se zaposlim, jednostavno da pripadam nekom kolektivu. I to ne može da zameni ni činjenica da honorarno, radeći za nekoliko listova ili portala, mogu da zaradim dovoljno i da živim, pa i da uštedim. Naravno, to podrazumeva da radim non-stop, pa i kada sam na odmoru. I da sebe dovodim u situaciju da nekada ne znam šta za koga pišem i koga sam pozvala zbog kog teksta“, kaže Mirjana koja je na početku svoje novinarske karijere svojevoljno izabrala da bude frilenser, onog trenutka kada je osetila privlačnost dodatne zarade. „Uvek sam radila za domaće poslodavce, koji su u obavezi da uplaćuju doprinose i poreze, ali tek ću sad videti šta mi je i koliko uplaćeno. Naravno, nemali broj puta sam ostajala bez honorara, jednostavno vas neko ne plati. Smatrala sam da mi honorarisanje za različite medije i rad na najrazličitijim temama omogućava slobodu, ali tek odnedavno shvatam da je pripadništvo jednoj redakciji, odnosno nekom kolektivu sa kojim deliš i prava i obaveze, zapravo, nezamenljivo“, kaže naša sagovornica. Pripadništva će, međutim, biti sve manje, što se broj onih koji rade iz sopstvenih dnevnih soba bude povećavao. Solidarnost bi uskoro, ako to već nije, mogla postati samo bajka iz daleke prošlosti, jer i sada postoji trend gajenja neprijateljskih odnosa između onih koji su u nekoj kompaniji zaposleni za stalno i onih koji su tu tek povremeno, privremeno, na lizing i slično, pošto jedni druge doživljavaju kao pretnju. Šta je, onda, budućnost radnih odnosa, ako se procenjuje da će već za nekoliko godina polovina svetske radne snage biti angažovana od kuće, po potrebi, preko interneta? Imaju li radnici, ovako razjedinjeni i razuđeni, ikakvu moć da se izbore sa kapitalom? Ili je njihovo vreme nepovratno prošlo?