Bitefizacija Brodveja

Za dvadeset godina kritičarskog, teatrološkog i kustoskog bavljenja pozorištem i pozorišnim festivalima, jedan (bitan) segment svetske teatarske produkcije nikada me nije interesovao, te ga nisam ni upoznao, osim preko njegovih franšiza u Pozorištu na Terazijama – Brodvej. Kao kritičara, a posebno kao umetničkog direktora festivala kakav je Bitef, u NJujorku su me uvek više zanimali sadržaji off i off-off Brodveja. U tom kontekstu nastupaju, gostuju neke od trenutno vodećih trupa savremenog, nekomercijalnog američkog pozorišta, kao što su Wooster Group, Elevator Repair Service, Nature Theater of Oklahoma... Neke od njih su izdanci slavne američke pozorišne avangarde iz šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kao Wooster Group koja je nastala iz čuvene Performance Group Ričarda Šeknera, čija je legendarna predstava Dionis ’69., kao i mnoge druge bitne predstave ovog talasa, gostovala na Bitefu u njegovim prvim godinama. Ali, godine prolaze, menjaju se ljudi, ali se možda menja i sam Brodvej. Politički angažman je, doduše, jedna od odlika mjuzikala na Brodveju, tu nema ničeg novog: setimo se samo Kose, Priče sa zapadne strane i mnogih drugih. Poslednji mjuzikl koji je, pre nekoliko godina, podigao vrlo veliku političku prašinu a koja se ni do danas ne sleže, pošto je s pravom doživljen kao kritika Trampove politike, jeste Hamilton. Međutim, krajem prošle kalendarske godine Hamilton je na Brodveju, a u pogledu političke radikalnosti, oštrine i provokativnosti, dobio veoma jaku konkurenciju – dramsku predstavu Network (TV mreža). Ona je rađena prema čuvenom, istoimenom filmu Sidnija Lameta iz 1976. čiji su scenarista Pedi Čajevski i čak troje glumaca (Piter Finč, Fej Danavej i Beatris Strejt) dobili Oskara. Ali, u ovom slučaju radikalnost se nije zaustavila samo na tematskom nivou, već se proširila i na umetnički, bar kada je brodvejski standard u pitanju. Takav pozorišni jezik bi se reklo da je, s jedne strane, nemala novina za Brodvej, ali nije, s druge strane, nikakvo iznenađenje kada se pročita ime njegovog kreatora, holandskog reditelja Ive van Hovea. NJemu već duže vremena, s manje ili više uspeha, polazi za rukom da spaja poetiku evropskog „umetničkog teatra“ sa komercijalnim zahtevima pozorišne industrije, ne samo američke. On to prevashodno postiže angažmanom filmskih zvezda kao što su DŽud Lo, Žilijet Binoš i, u Netvorku, protagoniste kultne televizijske serije Breaking Bad (Čista hemija) – Brajana Krenstona. Kako Ivo van Hove, koliko i ako o tome može da zaključuje neko ko je gledao samo jednu produkciju njujorškog mejnstrim teatra u životu, vrši „bitefizaciju Brodveja“? Kao i u mnogim njegovim drugim predstavama, i u Netvorku kamermani snimaju radnju sve vreme i ona se emituje, u ovom slučaju na mnogobrojnim ekranima koji uokviruju celu pozornicu. U mnogobrojnim evropskim umetničkim predstavama, ne samo onim u režiji Ive van Hovea, ovaj scenski postupak danas je skoro konvencionalan, nema ili ne mora da ima neko dramsko, realističko opravdanje. Cinik bi rekao da se većinskoj publici u angloameričkom svetu, u kojem je još uvek dominantan realistički scenski izraz, ipak mora pružiti opravdanje za ovu ljutu avangardu. U slučaju Netvorka, ono se samo sobom nameće: cela priča je o televiziji, lažima i manipulaciji, borbi da se istina probije, te stalnim subverzijama istine u korist globalnog kapitalističkog, multinacionalnog i antidemokratskog netvorka. Videćemo u nastavku da je reditelj radnju zadržao i izvornoj epohi, što se ispostavilo kao odličan izbor jer je prosto neverovatno koliko se ništa nije promenilo za ovih četrdeset godina kad je u pitanju uloga televizije u stvaranju onog šta danas zovemo svetom „postistine“. Ipak, Van Hove nije odoleo iskušenju da iscrta tezu, ili je to već neka metateatarska ironija, te u vidu epiloga, posle poklona glumaca i dok gledaoci izlaze iz sale (čime se svesno ublažava efekat pamfleta) prikaže još jedan video s ciljem da nam objasni ko se u američkoj politici najviše okoristio medijima, ko je vrhunac procesa čije početke registruje Netvork. Taj video je niz kadrova istog sadržaja: zakletve svih američkih predsednika od 1976. do danas i, naravno, Trampa... Za nekog ko, ipak, ima predrasudu prema političnosti Brodveja, veliko iznenađenje je bila direktnost, spontanost i nedvosmislenost reakcija publike: pojava Obame propraćena je ovacijama, dok je Tramp popio salve najbučnijih zvižduka i povika. Kao što je sasvim jasno, političnost Netvorka ne potiče iz ovakvih rediteljskih komentara, već iz same priče. NJen protagonista je Hauard Bil, spiker informativnog programa nekakve osrednje televizijske mreže koji, kada sazna da će zbog godina i „zamora materijala“ dobiti otkaz, doživljava slom živaca, izliv besa, napad hrabrosti, potrebu da provocira, buni se i prvi put govori u svoje ime, pa makar to bilo i sumanuto: tako on uživo, u programu najavi da će se ubiti u svom poslednjem televizijskom pojavljivanju. Ovaj skandal, kao što je tako očigledno oduvek bilo s medijima, odmah vrtoglavo podigne dotle slabu gledanost ove televizije, te menadžment prvo odluči da Bilu pruži pristojan oproštaj, a posle novog skandala koji on uživo napravi i novog skoka gledanosti, da ga zadrži i od njega stvori - zvezdu. Bilov šou-program svodi se na mesijanske nastupe, propovedi protiv savremenog društva, s posebnim naglaskom na osudi same televizije kao medija, a motivaciona mantra kojom poziva gledaoce na pobunu protiv sistema glasi: „Totalno smo ludi i nećemo više ovo da trpimo“. Već na osnovu ove početne narativne tačke jasno je da predstava pametno i višeslojno kritikuje (ne)mogućnost borbe protiv sistema – manipulacija koje vrše mediji i njihove instrumentalizacije - iz samog tog sistema, to što pobuna prerasta u zabavu te samu sebe subvertira. Kritika se usložnjava kad se vrtlog ove nakazne dijalektike „pobuna - subverzija pobune“ produbi kad Bil javno razotkrije tajnu i kriminogenu prodaju svoje TV mreže Arapima. Umesto da ga otpusti, jedan od glavnih direktora proceni da mu takva kritika baš ide u korist. Podjednako mesijanskim pristupom izmanipuliše Bila da nastavi da propoveda kako suverenitet u savremenom svetu nemaju države i demokratski poreci već nadnacionalni kapital, te se osuda pretvori u marketing, a zbog opsesivnog ponavljanja iste teze Bilov šou postaje dosadan, gubi na rejtingu te, u sumanutom pokušaju da povrate uspeh, grupa producenata aranžira da navodni teroristi, ovog puta stvarno, ubiju Bila u programu uživo! Iako je sama po sebi dovoljno ubojita, čini se da osuda ekranskih manipulacija i sistematskog laganja, koja je u SAD doživela vrhunac u Trampovoj predizbornoj kampanji, dodatno dobija na snazi kada siđe s ekrana na pozornicu, kada postane stvarno - live. Ovde se ponovo vidi sofisticirani rukopis reditelja evropskog umetničkog pozorišta, jer Van Hove postavlja da čak ni onda kada je pobuna živa i neposredna, ona, zapravo, nema nikakvog efekta. Recimo, brodvejski gledaoci zapanjujuće zdušno i entuzijastično (bar za ciničnog evropskog kritičara) prihvataju poziv s pozornice da snažno, (više)glasno uzvikuju „totalno smo ludi i nećemo više ovo da trpimo“, naivno verujući da time slobodno iskazuju politički stav, a zapravo poslušno slede pozorišnu konvenciju, ono što im, ironično i subverzivno, nameće reditelj. Vrhunac ovih dodatnih, scenskih ironijskih lupinga postiže se dirigovanim improvizacijama i inače sjajnog Brajana Krenstona kao Bila. Pored toga što je dramski veoma uverljivo izgradio ovaj složeni lik, u rasponu od psihičke labilnosti do vrhunskog televizijskog profesionalizma, Krenston je pokazao i umeće improvizacije, ali koja nija bila sama sebi svrha već je, naprotiv, bila vrhunac političnosti predstave onako kako ju je osmislio Van Hove... Kao Bil, u sceni nastupa u svom šouu, on silazi u pravu (pozorišnu) publiku, seda među (i na) gledaoce, ćaska o političkoj situaciji u Americi... Stvara se iluzija slobodnog kritičkog govora, a zapravo su gledaoci samo dobili to da komšijama, prijateljima i rođacima s ushićenjem godinama prepričavaju kako im je Brajan Krenston sedeo u krilu. Evropska ironija je zaokružena.