Ovo je pobuna protiv Velikog tate

Povod za razgovor sa profesorom Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Borisom Begovićem je lako pogoditi. Profesor Begović je jedan od 28 potpisnika proglasa podrške građanskim protestima protiv svih oblika nasilja koje vlast vrši nad građanima i institucijama Srbije. Begović kao „dodatnu vrednost“ ovog dokumenta za one koji hoće o tome da razmišljaju navodi da ga je potpisala „grupa osvedočeno različitih ljudi“. Pristaje da pričamo i o temama koje se u tekstu proglasa ne pominju, ali uz jasnu ogradu: „Ja mogu ovde da iznesem i svoja viđenja politike Aleksandra Vučića i njegove vlade, ali je veoma važno da čitaoci razumeju da su to samo moji stavovi. Nisam siguran da bi ih podržala većina onih koji su potpisali ovaj proglas“. Dva dana posle „velikog čuda“ da se Pravni fakultet prvi pridružio Filozofskom fakultetu i podržao građanske proteste, izdvojila su se dva utiska. Jedan, da je to zapanjujuće dobra vest, a drugi da je razočaravajuće da je proglas potpisalo tek 20 odsto profesora. Šta vi kažete? Lično bih voleo da nas je bilo više. Primio sam k znanju imena koja su se našla ispod tog proglasa, ali i ona koja nisu. Da li ste imali dilemu, ili bilo kakav strah od mogućih posledica? Nijednog trenutka nisam imao dilemu. A strah? Šta je to što oni mogu meni da urade? Ja sam redovni profesor, za nas nema reizbora, nemam nameru da tražim produženje kada napunim 65 godina, već ću otići u penziju, ne želim da uđem u SANU, čak i da me oni žele, a ne žele me, prema tome - šta mi mogu? Iz vašeg odgovora razumem da je svima jasno da „oni“ i te kako mogu da zaustave buduća napredovanja svakog potpisnika koji nije u vašoj poziciji? Da li je tu odgovor na pitanje zašto su u prvim redovima potpisanih profesora BU „profesori u penziji“? Srce mi je zaigralo kada sam u mejlu pročitao obrazloženje jedne mlađe koleginice, pošto je potpisala proglas: „...Ako ne potpišem, to znači da podržavam atmosferu straha u kojoj živi većina u Srbiji“. Straha od čega? LJudi se plaše da će zbog svojih javno izrečenih stavova biti uskraćeni za različite društvene promocije i napredovanja ka mestima gde bi voleli da budu, ili bi izgubili mesta na kojima trenutno jesu. Mislim da su kalkulacije te vrste primarne, ali dopuštam sebi i pomisao da postoje i oni koji nisu potpisali naš proglas zato što iskreno podržavaju politiku koju sprovodi Aleksandar Vučić. Da li dopuštate mogućnost da su neke kolege proglas razumele kao direktnu podršku opoziciji, ili Savezu za Srbiju i da u tome ne žele da učestvuju? Moguće. Ali to jednostavno nije tačno. Ovo nije dokument koji na bilo koji način podržava opoziciju, niti joj daje legitimitet. Naš proglas se bavi pravnim pitanjima, a ne državnim politikama. U ideološkom smislu, potpisao ga je neverovatno širok dijapazon ljudi najrazličitijih političkih stavova. Među potpisnicima ima ljudi s kojima godinama ne razgovaram, ali to nema nikakve veze. Bitno je da smo mogli da pronađemo nešto zajedničko iza čega svi stojimo bez obzira na naše političke i lične razlike. Jedan od zahteva protesta je ostavka predsednika Srbije. Da li dokument podrške protestima podrazumeva da svi potpisnici podržavaju zahtev da Vučić ode? Čitajući dokument ja bih rekao da je to tako, ali s punom sigurnošću mogu da kažem samo svoje mišljenje. Za mene nije bitno samo „da ode Vučić“. Ja ovaj protest doživljavam kao pobunu protiv duha vremena koji je najbolje oslikan u liku i delu Aleksandra Vučića, ali nije samo Vučić ovde problem. Najgora stvar koja bi mogla da proizađe iz ovog protesta je da ode Vučić da bi došao „novi Vučić“. Moja podrška protestu je zasnovana na nadi da smo svedoci i učesnici suštinskog protesta protiv koncepcije „Velikog tate“, kako god se taj tata zvao i prezivao. Šta bi bila vaša ilustracija te koncepcije? U Srbiji se danas pod političkom kulturom podrazumeva bespogovorna poslušnost i podrška politici predsednika Vučića. Javna dodvoravanja državnih funkcionera „Velikom tati“ su uvedena kao radna obaveza. A ljudi koji se još nisu domogli funkcija i koji čeznu za bilo kakvim sinekurama mu se bez ustručavanja snishodljivo nude i preporučuju, slaveći njegov lik i delo po televizijskim emisijama. Srbija je zaista postala jedna ogavna palanka. Ne ona „palanka“ Radomira Konstantinovića, nego, prava, mračna, blatnjava, smrdljiva palanka gde je udvorištvo prema „velikom tati“ dostiglo najniži nivo ljudskog dostojanstva. U tom smislu ja ove šetnje vidim kao protest protiv palanke! Protiv „palanke“, ali za šta? Verujem da bi ogroman broj građana stao iza formulacije - Srbija kao dobro uređeno društvo. Mislim da su vrednosti Evropske unije koje se kod nas tako često upotrebljavaju i zloupotrebljavaju, u stvari vrednosti zemalja zapadne Evrope, dobro izgrađenih demokratija i dobro uređenih društava, bez obzira na to da li su te zemlje članice EU. Govorim o zemljama poput Holandije i Švajcarske, o društvima gde postoje čvrsta pravila igre, unutar kojih svako može ravnopravno da igra utakmicu. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da naši građani žele da Srbija liči na Švajcarsku, što me raduje. Ali nisam siguran da svi razumeju da svaka uređena „Švajcarska“ isključuje koncept „Velikog tate“. Da li se vi osećate kao jedan od svih građana države čiji je predsednik Vučić? Ne. Zašto? Zato što on nema ni jednu jedinu osobinu predsednika. Uopšte nije bitno da li se ja slažem sa nekim ko je predsednik, pitanje je: da li je predsednik napravljen od predsedničkog materijala? Šta podrazumeva „predsednički materijal“? Pre svega - toleranciju. Predsednik države mora biti predsednik svih građana. Nezavisno od toga da li su ti građani beli, crni, žuti, narandžasti, sivo-maslinasti, bez obzira na to da li su nacionalšovinisti ili su ultramondijalisti. On treba da bude tolerantan prema svakoj različitosti, a pre svega prema političkim neistomišljenicima. Kod predsednika Srbije ne vidim ni T od tolerancije i ne nazirem ni D od dobre volje da se na tom planu nešto učini. Jedino što kod njega prepoznajem je želja za sve većim zaoštravanjem. Da li podržavate zahtev za smenu vrha RTS-a? Ne znam ko je taj gospodin Dragan Bujošević, mene interesuje - gde je Bujke!? Tražim onog visprenog i znatiželjnog novinara NIN-a, onog promućurnog voditelja TV emisije „Nije srpski ćutati“ - i ne mogu da ga nađem. Ovaj Dragan Bujošević, koji je ostao direktor Televizije i posle odlaska u penziju, mene zaista ne interesuje. Ali me jako brine zbog čega je nestao Bujke. Ovaj sistem očigledno počiva na raznim „draganima bujoševićima“ koji su se u ime služenja vlasti odrekli svojih Bujketa. Nije naš problem što bivša članica redakcije „Velike Srbije“, publikacije prostačkog jezika i misli, danas pregovara sa EU. Bujke jeste problem. Za mene nikada nije bio problem što su se SPS-u pridruživali Badže, Bidže i Bulidže, problem je bio Oskar Kovač. Kvalitetni ljudi koji prelaze na stranu režima i odriču se kvaliteta koje su nekad imali su za mene još jedna stravična ilustracija duha palanke o kojem sam govorio. Da li vam pada na pamet da podrškom protestima nesvesno učestvujete u destabilizaciji nikad jače države i služite interesima onih kojima „smeta što Srbija prvi put u istoriji vodi samostalnu politiku“, kao što tvrde najviši državni funkcioneri? Ja stvarno imam gastroenterološki problem da to slušam. Fizički se gadim svih tih njihovih medijskih manipulacija i stvarno mi sada treba pilula „klometola“ da bih zaustavio napad mučnine koji mi ta vrsta propagande izaziva. Kako mi možemo da vodimo samostalnu politiku kada nam proces pridruživanja Evropskoj uniji, na koji su oni veoma ponosni, koji je vrlo eksplicitan, vezuje ruke u vođenju te politike? Kako smo mi to samostalni kada se na pregovore sa albanskim političarima sa Kosova ide u Brisel? Dnevni red pregovora određuje žena iz Brisela, kako smo mi to onda samostalni? Baš bih voleo da mi to neko objasni. Da li bez „klometola“ možete da slušate priče o „zlatnom dobu“? Doba vladavine Elizabete I se uzima kao zlatno doba Engleske. Ali o tome da je to zlatno doba nije govorila ona dok je vladala, nego su to rekli istoričari posle kraja njene vladavine. Jedan od nobelovaca u oblasti ekonomije je pokazao da su 1913. godine jugoistočne zemlje manje zaostajale za zapadnom Evropom nego što zaostaju danas. Srbija je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi, da bismo izašli iz tog siromaštva treba da imamo godinama zaredom stope rasta iznad pet odsto. Kada neko kaže: „Ove godine imamo najvišu stopu rasta“ , taj ne zna šta govori - to je apsolutno irelevantno. Nije bitno kolika je stopa rasta jedne godine, nego je bitno kolike su prosečne godišnje stope rasta u periodima od po više decenija. Prema tome, te priče o stopama rasta za jednu godinu su čista politička propaganda i o tome ozbiljni ekonomisti ne razgovaraju. Ono što je istina je da su Vučić i njegova vlada uspeli da naprave fiskalnu konsolidaciju. Pokazali su onim prethodnim vladama kako to može da se uradi a da politički troškovi od toga nisu visoki. Da li je to priznanje i Vujoviću i Ani Brnabić? Ne, zato što se njih dvoje oko toga ništa nisu pitali. Mi nemamo vladu ravnopravnih pojedinaca, ovde postoji CAR koji se ne zove car, ali sve odluke donosi sam. Ne bih isključio mogućnost da se ovim ustavnim promenama i formalno proglasi carem. Da li ste spremni da pohvalite njegov angažman na dovođenju stranih investitora? Tu postoji jedan problem na koji, čini mi se, nije dovoljno ukazano. Ako je neko godinama vrištao da su nama potrebne strane direktne investicije, to sam bio ja. Ali ja nisam tražio da bilo ko dovodi strane direktne investicije, ono što sam ja želeo jeste da strane direktne investicije dolaze. A to je bitna razlika. Način na koji se ovde dovlače za ruku strani investitori i subvencije koje dobijaju doveo je do toga da je Srbija postala dualna ekonomija. Postoji privilegovani deo privrede i postoje ostali. Privilegovani deo privrede su strani direktni investitori i određeni domaći povlašćeni preduzetnici bliski SNS-u. Pošto su oni u potpunosti privilegovani njima uopšte nije bitno kakvo je poslovno okruženje. Ako se pojavi problem zvaće NJega i On će to da reši. Za to vreme mala i srednja preduzeća ne napreduju jer je celo poslovno okruženje, bez obzira na to šta priča Ana Brnabić, u lošem stanju, a šalter Aleksandra Vučića na kome je jedino moguće rešavati probleme za njih ne radi. A upravo su ta preduzeća ključna za dalji napredak zemlje u koju dolaze strane direktne investicije, budući da baš ona treba da iskoriste „efekte prelivanja“ koji nastaju dolaskom tih investicija. Da li ste u govorima Ane Brnabić ipak čuli nešto što biste mogli da podržite? He-he, čuo sam da je rekla da „prihvata konstruktivnu kritiku“. Setio sam se da je i Nikola LJubičić govorio da su komunisti bili protiv kritizerstva, ali da su uvek bili za konstruktivnu kritiku! Znači, sve isto kao Ana Brnabić. Jedino što je LJubičić tu priču završavao rečima: „Mi smo vlast uzeli u šumi!“ Pa, vi sad vidite. Pomenuli ste Kosovo kao osetljivu temu koja je preskočena u proglasu. Kakav je vaš lični stav? Kada razmišljam o Kosovu, istoriju ne mogu da sklonim. Istorija Kosova je više od sto godina nesrećna, niko nema razloga da se ponosi tom istorijom, ni mi, ni oni. To što su oni činili zlodela ne opravda naša. Proporcija u tome nije presudna. Mnogi danas kada govore o Kosovu prećutkuju veoma bitnu stvar: Mi smo izgubili rat! Srpska vojska, tada zvana Vojska Jugoslavije je kapitulirala! A onaj koji je kratkovidošću, nepromišljenim potezima i greškama u procenama doveo do tog rata nam je na kraju čestitao pobedu. A vojska je potpisala kapitulaciju. To su stvari o kojima treba da vodimo računa. Kao i o tome da smo mi demografski u ovom trenutku poražena strana. I kada to imate u vidu, u kom pravcu razmišljate dalje? Ja bih rekao: „Dogodine u Prizrenu!“ Sada je na delu nalet albanskog ekspanzionizma, uz snažnu podršku moćnih, ali to neće da traje doveka. Ako mi pod ovim naletom prihvatimo neke stvari pod pritiskom, ako se odreknemo Prizrena, onda sami sebe sputavamo u pogledu budućnosti, sami sebi vezujemo ruke. Trenutno postoje jači i mi to treba da priznamo jer ćemo u suprotnom opet udariti glavom o zid, kao što smo udarali ne samo 1999., nego smo u toku 20. veka uspeli da napravimo sebi nekoliko takvih medveđih usluga sa stravičnim demografskim i ne samo demografskim posledicama. Šta u realnosti znači da priznamo da su jači? Mi u otvoreni sukob sa njima ne treba da ulazimo. Ne treba da idemo u otvoreni sukob sa celim svetom i da prekidamo diplomatske odnose sa zemljama koje su priznale Kosovo. Ne treba da idemo u samoizolaciju. To će, između ostalog, samo da nas oslabi. Ali priznavanje postojanja sile ne znači da ćemo mi sa tom silom da se složimo i da ćemo da ubedimo sebe da mi treba da potpišemo pravno obavezujući sporazum sa Kosovom ne samo zato što nas na to prisiljavaju, nego zato što i sami verujemo da je to dobro. Dakle, moj čvrsti stav je: „Dogodine u Prizrenu!“ A kada ćemo doći u Prizren, ne znam. Znam da nećemo za mog života i života još mnogih generacija, ali da bismo tamo ikada došli, mi danas ne smemo da ga se odreknemo. Ja sam pre nekih 7-8 godina pokušao da animiram javnost Srbije idejom da Srbija ne treba da uđe u Evropsku uniju nego da treba da uđe u evropski ekonomski prostor. Moj osnovni razlog zašto sam smatrao da političku integraciju treba ostaviti po strani je što je još tada bilo jasno da ulazak Srbije u Evropsku uniju podrazumeva priznavanje nezavisnog Kosova. I danas mislim da su za nas najvažnije ekonomske integracije, a da političke treba da ostavimo po strani. Političko rešenje vezano za Kosovo treba da tražimo pre svega u direktnim pregovorima sa kosovskim Albancima. Koliko će dugo to da traje? Ne znam, ali znam da neće kratko. Da li ste razumeli u kakvoj su vezi izbori i takse na Kosovu? Nisam. Ali smatram da je politička elita Kosova jedina za koju ja znam koja je gora od današnje srpske političke elite. Onakav skup besprizornih probisveta, secikesa, bitangi i ratnih zločinaca odavno svet nije video. Da li se osećate poraženo što 19 godina posle promena 2000. razgovaramo na teme za koje smo verovali da će biti skinute sa dnevnog reda? Da. Vrednosti za koje se ja zalažem, pre svega vrednost slobode, nisu se ustoličile u srpskom društvu i u tom smislu se osećam poraženim. Nisam uspeo da se izborim. Da li vaš potpis podrške građanskim protestima ipak znači da i posle svih poraza verujete da nešto može da se promeni? Nisam siguran da verujem, preciznije rečeno, sve manje verujem. Ali ono što sigurno znam je da se neću predati. Počinjem sve više da se osećam kao japanski pešadinac na Ivo DŽimi pošto je video američke brodove na horizontu. Ne predajem se! I moj potpis ispod ovog proglasa je dokaz da odbijam da potpišem kapitulaciju.