Ko je sledeći

Čak i oni kojima je novinarstvo profesija danas teško razabiru tačne od netačnih, naručene od nenaručenih, lažne od istinitih informacija uz obzir neophodan da ih sačuva od paranoidne manije. Interakcija je višestruka i višesmerna, a kako se ona odvija samo u jednom od tih smerova - od vlasti ka medijima - jedna nedelja je dovoljna da ilustruje. Analizom događaja koji su obeležili prethodnu nedelju sekventno je moguće razmontirati faze i vrste pritisaka na medije i to posmatrajući samo one koji su očigledni. Prethodne sedmice izbrojali smo seriju od jedanaest slučajeva u kojima su novinari bili žrtve napada (najčešće na društvenim mrežama) ili direktnog pritiska vladajućih struktura. Glumac Sergej Trifunović, potonji predsednik Pokreta slobodnih građana, poruke koje mu je slala novinarka Srpskog telegrafa, kao zahtev za razgovor, podelio je na Tviteru hoteći, valjda, da se pohvali kako ju je majstorski „otkačio“, a primitivne uvrede koje joj je usput uputio sad su poznate dovoljno da se njihovo ponavljanje, u korist preostalog dostojanstva, može i izbeći. Dalje u medijima sam Trifunović postaje meta, u tabloidima i televizijama koje otvoreno podržavaju režim. Dokaz za to nisu bili samo programi nego i naređenje do kojeg je došla redakcija Južnih vesti (čiji urednici su i sami često mete napada) kojim se pod naslovom „urgentno“ od urednika lokalnih medija očekuje da se „u naredna tri dana, bez obzira na vesti, u prvi plan stavljaju tri teme“ - Đilas, Hitler i Sergej. „To su tri teme koje treba da nam zauzmu prostor u informativi“, kaže se u pismu, a da bi utisak bio bez greške izdaje se i naređenje da se za „pokrivanje vesti koriste tvitovi“. Dalje, od urednika medija, koji su svi u vlasništvu Radoice Milosavljevića iz Kruševca, medijskog magnata i u drugim opštinama i regionima, a bliskog Bratislavu Gašiću, potpredsedniku Srpske napredne stranke, očekuje se da svi uživo prenose konferenciju Srpskog telegrafa povodom Trifunovićevog napada na novinarku. I tako, nažalost, motiv da se ta konferencija prenosi nije bila novinarska solidarnost. Selektivan odnos prema novinarima (a novinarku Srpskog telegrafa drugačijom u odnosu na ostale i onom koja je zaslužila samilost vlasti čini jedino to što je bila meta Trifunovića, a ne, recimo, Nebojše Stefanovića) dobra je pokrivalica stvarnog stanja. Jer kad, na primer, kako i treba, vrhuška podrži jednu novinarku, ona to isto, jednako osuđujuće i bespogovorno, treba da učini i kada su u pitanju dve novinarke (iz vlasti nemilih medija) čije su fotografije i iz konteksta izvučeni detalji iz života, zloupotrebljeni na portalu Istraga.rs. U ovom slučaju nezavisno od rodnih prava, ali valja podsetiti da istoj rodnoj grupi sve tri pripadaju. Mašinerija kojoj se mediji podređuju bez trunke zadrške zarad profesionalizma, nakon što odabere metu, proizvede aferu i tako što tabloid, recimo, objavi vest o tome kako su Dragan Đilas i njegova bivša supruga nelegalno prisvojili vilu velike materijalne vrednosti, čime je današnji lider Saveza za Srbiju, u vreme vlasti Demokratske stranke, na više načina zloupotrebio svoje državne funkcije. Ostali tu vest prenose kao da je izrečena sudska presuda, koje, što problem čini strašnijim, zapravo neće ni biti. Jer cilj nije raskrinkavanje kriminala, sistema, korupcije - nego demonstracija sile koja zastrašuje. Naravno, i ta vest kao i sve druge trajaće dan-dva, u zavisnosti od rezultata rejtinga, popularnosti, uopšte načina na koji javnost percipira „zadatu metu“. Daleko prevazilazeći prosto prokazivanje, stavljanje slova srama, pa čak i boljševičke metode revanšizma - najnovija instant posramljivanja svakoga radi svačega, pretvaraju se u svoju suprotnost. Laž bez efekta. Ali samo među onima koji razumeju da meta može biti svako i bilo ko, čak i moguća istina je unapred postala laž i svodi se jedino na pitanje - ko li je sledeći? Tako, ponovo, nažalost, i slučaj Đilasove vile ostaje bez epiloga. To, međutim, ne pomaže da se pojedinac, naročito novinar, i naročito u manjoj sredini, lakše nosi sa svakodnevnim životnim, a možda i bezbednosnim, problemima kojima ga potencijalno izlaže medijski linč. Urednica Kolubarskih Darija Ranković, u poslednjem od niza napada i ličnih diskvalifikacija, nazvana je „pijačnom barometarkom“, a pretnje zbog tekstova koje objavljuje se ne upućuju samo njoj nego i zaposlenima u gradskoj upravi, od kojih, po pretpostavci gradonačelnika Valjeva Slobodana Gvozdenovića, ona dobija insajderske informacije i koje on planira da otkrije. Iako žena, za razliku od koleginica u milosti, ona nije dobila zaštitu ni po rodnoj osnovi. Dok ovaj tekst nastaje, novinar portala Slobodna Subotica Branko Žujović policiji prijavljuje sugrađanina koji mu sa društvenih mreža šalje preteće poruke nedeljama. Građanin Branko Ćirjaković predstavlja se kao član „Narodnog slobodarsog pokreta“ i intenzivno i ne štedeći reči preti subotičkim novinarima koji mu se ne dopadaju. Sredinom januara njegova prethodna meta bio je novinar Subotičkih novina Milutin Mitrić. U takvom ambijentu, prirodno je da čovek prvo pomisli da ni automobil novinara nedeljnika Vreme, koji se 4. januara u povratku ekipe iz Kosovske Mitrovice, gde je radila intervju sa glavnom urednicom jednog od retkih medija na srpskom jeziku - sajta Kossev, zapalio na administrativnom prelazu Jarinje, nije goreo bez poruke. Redakcija tog magazina ogradila se od insinuacija da je požar podmetnut, ali računa na brzu istragu kosovske policije. U južnoj pokrajini je, u međuvremenu, oboren sajt Medija centra Čaglavica i emisije Slobodno srpski, čiji je autor, a predsednik UNS-a na Kosovu, dan ranije dodelio priznanje Beli božur za najbolju saradnju s novinarima posthumno Oliveru Ivanoviću, a za najgoru saradnju s novinarima - Crni božur, Srpskoj listi. Četiri puta za tri dana je isti sajt obaran i januara prošle godine, kada je tema emisije u kojoj je gostovao opozicioni lider iz Zvečana bila ubistvo političkog predstavnika Srba na KiM. Razmnožavanju načina da se mediji i novinari targetiraju, da se od njih prave moralne nakaze, neznalice i prodane duše u lokalnim glasilima i na društvenim mrežama, doprinela je atmosfera u kojoj se novinarstvu sistematski oduzimalo dostojanstvo, i to ne samo ekonomsko. Tretiranje novinara poput estradnih zvezda i starleta oduzimalo je i oduzima novinarski integritet. Usput su takve teme, poput zapleta iz ljubavnog života Jelene Karleuše, rasipale i skretale pažnju javnosti sa realnih na rasprave o nepostojećim temama. Uplašeni novinari u uplašenom društvu naruku idu svakoj vlasti, a naročito onoj koja to ne krije. Gostujući u jutarnjem programu javnog servisa, malo ranije, pre desetak dana, a na dan posete Vladimira Putina Beogradu, generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković zapretio je urednicima i novinarima Radio-televizije Srbije u direktnom prenosu: „Glavni i jedini razlog zašto sam jutros vaš gost jeste poštovanje, na prvom mestu prema predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, jer ono što imam dužnost da kažem kao građanin Srbije posle jučerašnjeg izveštavanja o ovoj, ali i nekim drugim temama, ja na RTS-u danas uopšte ne bih bio, a sad izvolite, poštovana Ivana, sa pitanjem…“, odgovorio je Selaković šta je hteo na pitanje koje je već bilo postavljeno i, naravno, nije imalo nikakve veze sa izveštavanjem RTS. Spornim, mada nije precizirao, Selaković je verovatno smatrao izveštavanje sa skupa u čast Olivera Ivanovića, dan ranije, na godišnjicu njegove smrti. Odnosno - to što ga je uopšte bilo. Za sve koji su se retorički zapitali može li pritisak na medije biti direktniji i otvoreniji od ovog - ubrzo je iz Davosa stigao ne retorički, nego pravi odgovor – može. Boraveći na Svetskom ekonomskom forumu protekle nedelje, predsednik Srbije nije propustio priliku da i sam još jednom omalovaži značaj javnog servisa, tik nakon što je govorio na panelu posvećenom slobodi medija u vreme krize. Vučić se požalio na lažne vesti i nedostatak načina da se protiv njih bori. Kazao je, ne priznao, da za razliku od ekonomskih uspeha, nije zadovoljan medijskom situacijom u Srbiji. Tvrdi da su mediji polarizovani i da bi svaki njegov pokušaj da se izbori protiv lažnih vesti bio dočekan kao cenzura. „Ja ne znam kako to da rešimo. Videli smo kako je to Nemačka rešila, a kada bismo te iste mere uveli u Srbiji, ljudi bi rekli – vi nama branite slobodu izražavanja, što bi se pogotovo odrazilo na društvene mreže“, požalio se. Dok je predsednik Srbije iz Davosa naročito isticao slučaj paljenja kuće novinara Žig info Milana Jovanovića, svakako najopasniji u poslednje vreme, policija je pripremala teren da se zadatak obavi neposredno nakon što je svetska javnost za njega i saznala. Jovanoviću je, podsećamo, nakon požara, početkom decembra prošle godine, obijen i stan u kome je sa suprugom bio privremeno smešten. Osumnjičeni za izazivanje požara su ubrzo privedeni, ali je Dragoljub Simonović, predsednik opštine Grocka i funkcioner SNS, čiji je rad Jovanović kritikovao, priveden tek posle mesec i po dana pod sumnjom da je podstrekavao na paljenje kuće. Hapšenje funkcionera vladajuće stranke, naročito zbog napada na novinara, valja pozdraviti, ali sumnje u prave motive te samokritike će ostati. Kako god, istina je u Vučićevim rečima da Srbija danas nije zemlja u kojoj se ubijaju novinari, zahvaljujući tome što se Jovanović iz kuće sam spasao. Na panelu Vučić je kazao i da nije ponosan što poslednje dve godine Srbija nije dobila najbolje ocene kad je reč o slobodi medija, ali je obećao da će raditi na poboljšanju tog stanja. „Juče sam razgovarao s ljudima iz Reportera bez granica, pozvao sam ih da dođu u Srbiju i da nas podrže, kao i da dovedu određene ljude. Siguran sam da ću moći za godinu ili dve da ovde kažem da sam ponosan na slobodu medija u Srbiji“, rekao je. NJegovi sagovornici iz te međunarodne organizacije novinara predočili su mu da sloboda medija u Srbiji opada iz različitih razloga i da je trenutno pala za deset pozicija na godišnjoj svetskoj listi medijskih sloboda Reportera bez granica. Od 180 zemalja koje se prate, Srbija je sada na 76. mestu. Zamešateljstvo koje se dogodilo u svega nedelju dana, ponavljamo: samo je ilustracija i to ona koja nije pokrila sve nameravane slučajeve, jer novi nastaju iz sata u sat. Istom dinamikom se, nažalost, ne rešavaju i slučajevi napada na novinare, ne osuđuju pritisci, uvrede i klevete. Upravo ti mehanizmi, uz ekonomsko siromašenje i prekarizovanje medijskih radnika, direktne su palice kojima se seče integritet, otpornost na pritiske i tako obezvređuje značaj svake informacije. Čak i one koja bi građane morala da zaprepasti, zainteresuje, natera na preispitivanje, aktivizam, zaštitu sopstvenih prava i odbranu sistema od ljudi koji po prirodi stvari teže da ga uzurpiraju.... Značaj istinitosti informacije, kao jedine odbrane od njenog pretvaranja u sredstvo ucene. Čemu ona danas češće služi nego obaveštavanju publike. Novinari, kao ni drugi građani, ne mogu biti nedodirljivi. Tim pre što ih Kodeks novinara obavezuje da rade u javnom interesu, što njihovu podložnost na pritiske čine većim prekršajem u odnosu na druge vrste poslova. Jer odsustvo svesti o javnom interesu u novinarstvu za posledicu ima sukob ili čak štetu po javni interes, pa je i teže oprostivo. Ali se ta matematička jednakost u istoj meri odnosi na one koji targetiraju koliko i na one koji su targetirani.