Veselije je padati u društvu

Kao što reč „propadanje“ može da ima različita značenja, tako i „proleće“ menja svoju svrhu, u zavisnosti kako je akcentujemo. U zbirci priča Proleće u Poljskoj književnika Slavomira Mrožeka, nastaloj u „zlatnom“ vremenu sivila čvrstorukaškog komunizma od pedesetih do sedamdesetih, i mnogih protraćenih mladosti i života, neki ničim izazvani Poljaci odjednom poleću i sve masovnije odlaze, odleću na bolja, pristojnija mesta za život. Proleću amo-tamo. Uglavnom tamo! Dobar deo njih, tako obdaren, zanese se i preko granica države, naravno ako izmakne marljivoj domaćoj protivvazdušnoj odbrani. U drugoj priči Niže, put pred žiteljima neprestano ide nadole, čineći se svima kako ne može više da stremi niže, da su već na dnu, kad - vlast ih natera da prvo snize svoja čela, potom da, ukidajući masama horizont i dubinu, živalj svedu samo na dve dimenzije, sa neizvesnom tendencijom transformacije tako ravnih ljudi dalje u još prosperitetnije i vaskoliko štedljivije forme, u linije i tačke... Na kraju, narod s olakšanjem „utvrdi kako, u stvari, ima horizont u kičmi!“ U priči Onaj koji pada, u skladu s naslovom, svi beskrajno i beznadežno propadaju, neki brže a neki sporije, proleću jedni kraj drugoga, pozdravljaju se međusobno, neki pokušavaju da se zaustave, ali masa vuče... U opštem sunovratu, kojem nema ni kraja ni konca, postoje i državni, podobni leteći filozofi i ekonomisti koji su „spontano“ dokonali da sve i nije tako loše, da pad otvara nove perspektive, frišak vazduh i kretanje dobro čine, sve je bolje nego da se stoji u mestu, a da samo po sebi propadanje i letenje ne bole i ne škode... Ove svoje konkluzije umni ljudi, elita tog naroda sklonog padu, ne izvode do kraja, ali ionako otupela raja ne primećuje da u nedorečenosti ovakvih promišljanja nedostaju mračna poenta i neizbežno tragični epilog. Kad-tad čeka ih tlo! Usput su se i navikli. „Na šta sam se navikao? Na haos, naravno!“ Iz grozdova i jata dopiru žiznjeradosni glasovi: „Bogme, puno je osoba koje padaju! Eheeej, veselije je padati u društvu!“, ili: „Blago siromašnima duhom! Oni koji ne znaju da padaju - i ne boje se padanja!“ I profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti (FPU) Rastko Ćirić je ovu ideju iskoristio u jednom svom animiranom srpskom filmu. Prepoznao umetnik idiom! Lokalni društveni i kulturni trend je, ali osim na koricama ne tako direktno, 2018. verifikovao i njegov kolega, profesor Fakulteta likovnih umetnosti (FLU) Vladimir Veljašević, doduše s jedne strane eksplicitno stavljajući na naslovnu stranicu svoje neobične stripske knjige stilizovanu osobu koja pada (bez naslova, svog imena ili makar jednog slova nekog teksta), no, s druge strane, personifikujući alegoriju o neminovnom propadanju konkretnim, beznadežno neminovnim socijalnim sunovratom neshvaćenog pojedinca u društvu, koje je u konstantnom srozavanju i truljenju. Tvrdo ukoričeno „biografsko“ delo na 100 stranica sa 160 prizor-polja govori i samo za sebe! Ne samo zbog toga što se sve o zenitizmu može naći na drugim mestima, a najkompletnije u više puta nagrađenom kapitalnom izdanju dr Irine Subotić, već zato što je ovde simbolima bez dijaloga sve vešto saopšteno. Zanimljivom sintagmom „prostorna grafika“, koju je u svojim teorijskim tekstovima uspostavio jedan od naših najvećih grafičkih dizajnera Radomir Vuković, i sam tvorac piktogramskih sistema (1978. Zaštita na radu, 1984. Zimska olimpijada u Sarajevu...) mogla bi da se sažme takođe njegova definicija: „Piktogrami su grafička rešenja kojima se šalje poruka preko nekakve slikovne forme. Od onih jednostavnih, geometrijskih, pa do slika čoveka i njegovog okruženja.“ Narodski rečeno: od onih čovečuljaka na semaforima, preko oznaka za toalete, sve do aerodroma i sportskih borilišta. Umetnik je od postojećih, ali i onih koje je sam osmislio (recimo, za društvene mreže, internet...) priču i obojio. Paleta? Kao i saobraćajni ili drugi slični znaci, kolorit je plošan, jednostavan, sveden na dve-tri boje. No, oprez, preko jarkocrvene koja dominira na početku knjige, preko sve više bledeće oranž, pa žute i sive, umetnik ide ka smrti – beloj…