Ne znaju u čemu je naša pobeda

Pred spomen pločom ubijenom Oliveru Ivanoviću, u mraku i pod odsjajem stopljenog plama zapaljenih sveća, Mitrovčanin Dragoljub Dražević, Disovim stihovima objasnio je u subotu sugrađanima zašto je bio jedan od pet miliona u Kosovskoj Mitrovici. „Zato što pod sramotom živi naše pokolenje. Zato sam izašao, da budem ja - ja. Kao što vidite, razvilo se crno vreme opadanja, nabujao šljam, i razvrat, i poroci. Oseća se truli zadah propadanja, umrli su svi heroji i proroci. I ponovo, pod sramotom živi naše pokolenje, ne čuju se ni protesti, ni jauci. Pod sramotom živi naše javno mnjenje i naraštaji, nažalost, koji sišu ko pauci.“ Desetine hiljada građana kretalo se tada po deveti put pod svetlima prestonice glavnim ulicama iza jednog transparenta. Trista kilometara dalje, na jugu, u zimskoj kosovskoj noći, devedeset tri muškarca, žena i jedno dete marširali su iza istog takvog transparenta prvi, možda i poslednji put, bez svetla i mnogo kraćom ulicom. Ispred njih i tridesetak novinara. „Večeras smo šetali zato što želimo da živimo u slobodnijem društvu, zato što nam je dosta ovakvih slučajeva kao što, nažalost, večeras ovde palimo sveće. Imao bih jednu poruku za sve one koji su protiv ovakvih dešavanja - da je njihov poraz u tome što ne znaju u čemu je naša pobeda. Ovo malo ljudi što je večeras ovde izašlo, pokazalo je da nema strah, a ovo mnogo ljudi koje nije izašlo, a htelo je, nije izašlo zato što su im oni uterali strah. Mi smo upravo zato šetali“, kazao je tridesetdvogodišnji Dušan Milunović, koji je i član Ivanovićeve političke inicijative GI SDP. Na mestu gde je ubijen Oliver Ivanović čekalo se strpljivo u redu da se zapale sveće dok škljocaju foto-aparati i gore svetla na kamerama. Čudna je to bila atmosfera. Mešali su se tama i svetlost, tišina i žamor, tuga i trijumfalizam; život i smrt. „Baš sam zadovoljan, baš sam ponosan. Šetati među hiljadama nepoznatih u Beogradu je svakako O.K, ali šetati u ovim okolnostima i u ovom našem ostatku od grada, među nekoliko desetina sugrađana, neprocenjivo je. Došlo mi je da se sa svakim učesnikom izljubim“, rekao mi je drug posle šetnje, koji je odavno batalio novinarstvo u Kosovskoj Mitrovici. Sa trga Kneza Lazara u centru tog „ostatka“ od grada, na nekoliko metara od prostorija SNS i grupe visokih, mišićavih momaka koji su stajali nepomično iznad, sa polurazmaknutim nogama i rukama u džepovima od jakni, ovi su se građani spremali da krenu u avanturu. Jer će to biti možda i prvi put u 20 godina da se neko usudio da protestuje mimo volje vlasti iz Beograda. Kada su opozicionog kandidata Vojislava Koštunicu na istom mestu 2000, Miloševićeve pristalice gađale paradajzom i jajima, i kada se pronela glasina da mu se spremao atentat, čula sam pred taj događaj: „Razbija se državno jedinstvo.“ Identičnu poruku čula sam i ovog 2. februara. „Svi treba da budemo jednaki ovde, pustite, ljudi, šta radite to bre?! Nemojte tako!... Umesto sad da budemo jedinstveni, smireni, tihi, da pobedimo ono što nas je snašlo! Sramota, majke mi! Evo, kol’ko vas je! Koliko vas?! Evo vidite i sami koliko ste se skupili!“ poručila je ovog puta Vitoslava Arifović, nepotvrđeno - higijeničarka iz obdaništa u Kosovskoj Mitrovici; potvrđeno, vikala je pred kamerama i pre tačno godinu dana, posle ubistva Olivera Ivanovića. „Kosovska Mitrovica će uvek uz sve da pokaže i sliku sloge! Treba da se stide oni koji hoće da unesu nemir u naš grad! Svi oni koji lažu i uzimaju našeg sugrađanina, izmišljaju o njemu laži, koji je tu da nam pomogne uvek, treba da se stide, znači. Jedinstveni smo i ne damo se! Uz vašu pomoć verujemo da ćete da nam pomognete!“ - grlata Vitoslava se i 20. januara 2018, u amfiteatru Tehničkog fakulteta obratila predsedniku Vučiću. Nespretno izgovorivši reči podrške za tada ne baš tako poznatog Milana Radoičića, novinari su to, u jeku vanrednih vesti i programa svojih medijskih kuća, protumačili kao da je branila upravo lik i delo već pokojnog Ivanovića. „E to je ono na šta smo upozoravali“, objasnili su organizatori zbog čega su od Kosovske policije prethodno, u prijavi skupa, zatražili i zaštitu. „Ukoliko se nešto loše desi bilo kome ko je ove večeri ovde, svu odgovornost za loše stvari snosiće Marko Đurić“, po treći put za sedam dana poručio je organizator subotnjeg protesta - Marko Jakšić. „I Aleksandar Vučić!“ - dobacili su iz grupe. „Slobodu u Srbiji zadnjih pet-šest godina mi nemamo. Ukoliko jedna protestna šetnja nas stotinjak dovede do toga da ceo državni aparat Srbije bude ovde pet dana, da postoje pritisci, da se ljudi prozivaju bez ikakvih osnova, mi smo zalutali duboko“, odgovorio je Jakšić pred početak šetnje. „Ja smatram da svako od nas ima pravo da slobodno misli, da slobodno iskaže svoj stav, da slobodno bude ono što hoće i slobodno izabere onog ko će da ga predstavlja, pa makar nas bilo dvoje, troje, petoro, ili sedmoro, a večeras nas je malo više.“ I jeste bilo „malo više“. Jer sto duša u dobrovoljnom maršu gradom „straha i kriminala“ kako javnost vidi četiri siva, prekopana kvadratna kilometra sa oko 15.000 ljudi u njemu, to je kao da je 20.000 prošetalo Ulicom kneza Miloša u Beogradu. U diktatu brojevima, aktivisti i zvaničnici Srpske liste i SNS podsmehuju se baš toj cifri i pritom je dele sa još dva – „manje od 60“ i „50“; „najmanje iz Kosovske Mitrovice“ a sa „dovođenjem ljudi iz Kraljeva“, „tokovima novca“, „u organizaciji Đilasa, Jeremića i Rade Trajković“, „sa onima koji su morali da budu tu“. „Šta će, nemaju od čega da žive“ – Marko Đurić kaže. Za vlast je #1od5miliona doživeo „debakl“ i bio je „protiv Srbije“. Ne i onaj miting dan ranije. Da će se protestovati protiv „aneksije severne Kosovske Mitrovice“ potvrdilo se čim je Marko Đurić otišao sa Kosova. Od kada je na Tviteru drugi Marko u prošli ponedeljak na društvenim mrežama pozvao na #1od5miliona za subotu, a preneli mediji u Beogradu, sledećeg dana je u iznenadnu posetu, u Kosovsku Mitrovicu stigao direktor Kancelarije za KiM i ostao tu tri dana. Promovisao je 141 projekat Vlade Srbije na Kosovu i medijima saopštavao da će podržati Srbe, odnosno rukovodioce institucija da „javno iskažu“ svoje nezadovoljstvo, na šta imaju pravo, ali i da nema mesta onim Đilasovim, Jeremićevim i čijim god već protestima u Mitrovici. Iako su rukovodioci institucija demantovali, mreže su preplavili komentari i fotografije poruka sa zajedničkih vajber grupa i SMS-ova sa informacijama o tome da se zaposleni pozivaju na protest, a u domovima se na severu Kosova isto komentarisalo. Protest protiv ujedinjenja grada organizovan je 66 dana od kada je gradonačelnik Južne Mitrovice Agim Bahtiri došao na takvu ideju i 44 dana pošto je Srpska lista sa institucijama koje kontroliše naprasno prekinula do tada svakodnevne proteste protiv onog što vidi kao necivilizacijske mere Prištine - takse od 100 odsto; bez saopštenja da prekidaju i obrazloženja zašto to čine. „Ko na parastosu, kako bi bilo“, tri puta sam čula tu rečenicu posle protesta, pitajući za utiske sa onog što većina koja ide na njih vidi kao radnu obavezu. Radna obaveza bila je i da se ne ide na „onaj sutra“ - slušala sam o tome skoro celo popodne u petak. U firmama su čak prenosili i poruku da se „ni na ulicu ne izlazi“. Duže od godinu dana javnost daje svojevrsni neprekinuti parastos Oliveru Ivanoviću, dok on politički vaskrsava. Transparent #1od5miliona u subotu nosio je najstariji sin Olivera Ivanovića – tridesetosmogodišnji Nikola, koračajući uz svoju majku Marinu Ivanović. Prolamao se aplauz nekoliko puta. Koloni koja se kretala izmenjenom i znatno skraćenom trasom priključilo i nekoliko građana. Istom ulicom Sutjeska, u suprotnom smeru, Ivanovića su pre godinu dana ispratile stotine sugrađana ka Beogradu. „Nema više zapaljenih automobila, nema više pretnji, ucena, razbijenih glava! Nema više ubistava političkih zbog toga što se razlikujemo, svako ima pravo da argumentovano brani svoje stavove. Posle više godina terora, pritisaka, ucena, paljenja automobila i objekata, premlaćivanja i na kraju Oliverovog ubistva - toga je dosta“, kroz dojučerašnjeg odbornika ispred Ivanovićeve stranke, progovorilo je svih devedeset troje ljudi u subotu, povezanih osećanjem sugrađanske bliskosti. Imali su potrebu za, kako su istakli, pristojnošću, dostojanstvom življenja i slobodom izbora.