Svaki Cezar ima svog Bruta

Za Nebojšu Romčevića, profesora FDU, ovaj trenutak je pitanje opstanka Srbije. Ne zna koliko su ljudi svesni, ali mešavina kaganata, anarhije i totalitarizma, za njega je okvir slike o istoriji Srbije. Tu smo, kaže, na opasnoj, crvenoj liniji u trenutku u kom ispunjavamo san svakoga ko bi želeo da nas uništi kao narod. Zato nam, kaže, nisu potrebni nikakvi personalizovani spasioci u jednoj osobi. Građanima je potreban sistem „a ne da budemo vođeni kao volovi, na šta smo pristali još 1815. godine“. Možemo li danas ovde uopšte govoriti o demokratiji? O demokratiji i ne govorim. Ovi potezi su dovođenje naroda na ivicu gubitka samosvesti, pretvaranja ljudi u helote, roblje spartansko, hranu za državni aparat. Tako da, kada bih želeo da uništim jedan narod, uradio bih sve što se trenutno vrši nad nama - razorio institucije, pre svega Skupštinu i pravosuđe, okupirao medije i učinio ih indiferentnim prema istini. Oduzeo prirodne resurse i razorio školstvo. Tako se ubija duh naroda u smislu digniteta i nade pojedinca i učinio da kao država budem poslodavac čitavog naroda i da izvan moje dobre volje ništa ne funkcioniše. Srbija preživljava neko duhovno Galipolje? Stvarnost ne postoji, u njoj se ništa ne dešava, sve je samo pi- -ar. Ne kažem da je tematika ista, niti da se propagira fašizam, ali otac političkog marketinga je Gebels, i njegov model se doslovno primenjuje, držati narod u neprekidnoj histeriji, na vrhovima prstiju, izmišljati afere, ratove i prevrate, dok stanovništvo ne utrne. Govorimo o opstanku Srbije koja je duboko zagazila u kolonizaciju. Mi više nismo vlasnici sopstvene zemlje, ne proizvodimo više ništa u sopstvenim fabrikama, ne radimo na razvijanju sopstvenih resursa. Mi nemamo naše rudnike, niti vodu, niti puteve. Mi smo država koja se hvali da je zaposlila radnike pod sindikalno nepodnošljivim uslovima, potpuno kolonijalističkim. Da još nekoliko godina potraje ova vlast, ili sistem, mi bismo završili na istorijskoj pozornici kao narod. Bićemo zaposlenici u multinacionalnoj kompaniji koja će se zvati Srbija i imati svoju korporativnu himnu. Ali, države Srbije tu više nema. Borba koja se sada odvija, zapravo i nije borba, posledica je dubokog očajanja. Mislite na proteste? Da, to nije borba za promenu personalne prirode. Neka vlada Vučić, ako dobije na fer izborima, pod normalnim uslovima, ako se u Skupštini odvija demokratski dijalog, ako su mediji slobodni. Ako se ljudi ne plaše, potpuno je svejedno kako se zove osoba koja je na vlasti. Kao narod siti smo mesija, negromanata, čarobnjaka iz Oza, ljudi koji hodaju po vodi, naslednika Svetog Save, Tita, legendarnih figura. Gladni smo normalnog života! Normalni život podrazumeva odsustvo straha, pravo na mišljenje, pristojnost u komunikaciji, poštovanje sagovornika. Kažete da Srbiji nije potrebno jedinstvo? Najveća laž koju je srpski narod izrekao samom sebi, jeste da je Srbiji potrebno jedinstvo. Srbiji je potrebna dijalektika, konkurencija, kompeticija ideja, a ne dominacija jedne ideje. Jedinstvo i jednoumlje su odricanje odgovornosti pojedinca za sopstvenu sudbinu. I ne daj bože da se Srbi slože, ja bih rekao u ime srpskog naroda, ne u ime drugih, jer složiti se kod nas podrazumeva odustati od sopstvenog mišljenja i samosvesti. Kada je Atina potpuno propala kao država, 404. godine pre nove ere, Sparta ih je porazila posle najvećeg veka u istoriji atinskog društva. Potpuno rastureno atinsko društvo, uništena demokratija… Čemu su se okrenuli Atinjani? Ponovnoj izgradnji demokratije, ali pre svega filozofiji, istoriji, nauci. Atina nije preživela kao država, potpala je pod makedonsko carstvo tridesetih godina, ali te ideje baštinimo i danas kao pripadnici svetske, zapadne civilizacije. Iz poraza je izvučena poruka da jedino misao ne može biti oduzeta, jedino znanje ne može biti oporezovano i jedino što vidim kao mogućnost izlaska iz svega ovoga, to je obrazovanje. Nijedan drugi resurs nemamo i naša jedina šansa je učenje, uporno i strpljivo. Ne ovakvo kakvo je, parodija svega, kao i vlasti i demokratskih principa. Izgleda da je posao ove vlasti da stavi ključ u bravu ove države i naroda, naših resursa, jer ništa što se čini nije zalog za budućnost. Ili ćemo sve to promeniti… …Ili ćemo nestati? Ili ćemo nestati. Biće to demografski nestanak… … Ali biće to i duhovna kapitulacija? Duhovna kapitulacija preduslov je svih drugih kapitulacija. Ali mi i demografski nestajemo. Opstanak je vezan za ideju izgradnje demokratskih institucija, jer one oslobađaju čoveka od straha, insistiraju na obrazovanju i jačanju pojedinca. Što je pojedinac jači, to je jači demokratski sistem. Država je jača. Prazne priče raznih klovnova koji prete ratovima u naše ime, nisu ni na nivou vica, već uvreda samom sebi, predstavljaju samo anahronu ideju o snazi naroda. Govorite o pojedincu, mislite li i na ministra Šarčevića? Nebitan je. Bitna je činjenica da je takva osoba na mestu ministra, kao Vulin, Mali ili guvernerka NB koja ne zna kako se zove zemlja u kojoj živi. Kakva logika stoji iza takvog vođenja vlasti? Da bi postojalo obrazovanje, mora da postoji državna politika, koncept ideja, iznad svega, predstava o tome kuda ide ova zemlja. A ova zemlja ide do sutrašnjeg skandala ili do pokradenih, nameštenih izbora. Možda smo mi stvarno nebitni, možda tu među profesorima stvarno nema značajnih ljudi, ali šta da radimo kada smo mi najbolje što Srbija ima?! Kada smo mi ovakvi najbolje što Srbija ima, kakvi li su tek gori od nas, po Šarčeviću? Ako smo mi blizu dna, onda je vlast u geološkim slojevima stopljenim sa naftom ili ugljem. Ne može čovek sebi da dozvoli da registruje svaku budalaštinu koju ljudi na vlasti ponavljaju bez ikakvog stida. To je kao da vas biju četvorica. Možete od jednog da se odbranite, pa i od dvojice, ali kada vas biju četvorica, ne znate ko vas bije. U toku je vanredna konferencija za štampu, koja se prekida novim povodima za konferencije za štampu. Imate ljude koji su samo scenografija, za koje se veruje da mogu da sklope misao; novinari im postave potpitanje i onda oni padnu i prave se mrtvi dok novinar ne ode. Prvo mi je bilo zlo i osećao sam mučninu slušajući nastupe ljudi na vlasti, a sada mi ih je žao. Biti spreman na tu vrstu totalnog poniženja, odricanja od privatnog digniteta, zarad vlasti nad ničim jedne ruinirane zemlje. Sutra svojoj deci valja pogledati u oči. Neka ne očekuju da će deca biti srećna sa pet, deset lego kompleta, dok vide u kakav su se dronjak njihovi očevi pretvorili, kako su se odrekli svega što ih čini čovekom da bi u lister odelu mogli s mržnjom da govore o tome da je neko izdao državu. NJih mi je žao, a ne mene i ljudi koji protestuju, misle i govore, jer znamo ko smo, a oni su se toga odrekli. Možda su mnogi od njih ušli u vlast iz nekakve bede i misle da ovako završavaju svoje životne poslove, a zapravo iz dana u dan tonu u sve veće beznađe. Za one koji se nisu ogrešili o zakon još ima vremena. Imamo li nakon dva meseca protesta prve naznake pada i panike vlasti? Dva meseca je predsednik nazivao demonstrante ološem i bagrom, da bi sada, nakon Šarčevićeve izjave, rekao da se ne slaže s njim, da je za njega svaki čovek bitan, i dodao da „kada uslede pritisci mnogi iz SNS-a se lagano sklone“, zbog čega „mu nije svejedno“? Brut je ubio Cezara. Onaj kome je Cezar najviše učinio. Zašto je Brut ubio Cezara druga je priča, jer je Cezar uništio Republiku. Za nas je bitno u ovoj priči da svaki Cezar ima svog Bruta. Da Cezara ne ubija neki nepoznati protestant sa ulice. Jer su ljudi u SNS ušli bez ideologije, vere, bez ubeđenja, isključivo iz sebičnosti. Ta partija funkcioniše po korporativnom principu. Partija koja funkcioniše kao preduzeće koje mora da ostvari profit po svaku cenu i svako je spreman da promeni stranu za bolju ponudu. Pritom, to je ispostava stranog interesa, a strah od otkaza daleko je veći i strašniji nego strah od gubitka osećanja pravednosti, časti, humanosti. LJudi u vlasti svedeni su na izrasline na telu nekakvog partijskog čudovišta. Za izbore koji su napravili, jednog dana moraće da podnesu račun. Kome? Kažete da ne vidite alternativu vlasti? Ko će da izvede lustraciju? Taj 6. oktobar? Mi ćemo postati ne banana republika, nego podstanari u sopstvenoj zemlji ili ćemo krenuti da gradimo sistem. Nije pitanje ko je Murta koji će da nasledi Kurtu, već su građani ti koji će doneti promenu sistema. Despotizam je out posle 200 godina. Profesori su ćutali sve do ovog momenta. Zašto? Zato što intelekutualac nije vođa. Ne predvodi pobunu. On posmatra stvari analitički i odgovorno. I intelektualac vidi da uspostavljanje sistema demokratskog, sistema pravde ide u korist samo građanima Srbije i nikom drugom na kugli zemaljskoj. To je zastrašujuća pomisao. Naša zemlja sem nas, njenih građana, nema više nikoga uz sebe. Niko, ni Zapad ni Istok, nije zainteresovan za demokratiju i pravdu u Srbiji. Ova vlast obavlja njihov prljav posao. Dakle, sebi imamo samo sebe. Ovaj proces šetnje je proces sticanja hrabrosti i on će na kraju dovesti do pozicije da državni tužilac može da optuži predsednika za dnevna kršenja Ustava, ministra za neodgovornost, a izbornu komisiju za kriminal. Ideja da se sve može činiti bez posledica je ovo u čemu se Srbija nalazi i danas. Pozicija i opozicija su se rotirale, kao u meksičkom standoff-u, u kojem svi drže pištolje i svako u svakoga može da puca. Nije bilo moralnog integriteta nijedne vlasti spremne da podvuče crtu i počne čistih ruku. Zaposlićemo još 200 tužilaca i 500 njihovih bodigarda da podignu optužnice protiv svih koji su se ogrešili o zakon. Kada se to bude jednom dogodilo, svaka sledeća vlast će morati da misli o posledicama i postojanju pravde. Miloševićeva vlast je imala ozbiljnije uporište u policiji i vojsci pa je pala? Ovo sada je petopostotni rastvor Miloševićeve vlasti i te kako će se to raspasti. Oni postoje na još većem strahu nego što je naš strah od odmazde, ljudi se sve manje boje da će ostati bez posla ako se pobune. A oni su prestravljeni i samo čekaju ko će prvi da trepne da se sve uruši. Kako, to ćemo videti. I ljudima u opoziciji je jasno da je bitka za vlast tercijarna, da je bitka za sistem ono bez čega opozicija ne služi ničemu. Dugo su sistem, Ustav i zakoni suspendovani? Odgovoronost intelektualaca je nesporna? To je kao kada bismo rekli zašto Sokrat nije zaustavio rat sa Spartancima. On jeste govorio, pitanje je da li ga je iko čuo. U kojim to medijima intelektualci mogu da govore? Intelektualac ne može da bude vođa u populističkom smislu. Kada se poteže Sartr i ’68, fizičkom prisutnošću davao je podsticaj studentima, ali daleko od toga da je bio vođa. Pobuna nije intelektualni čin. Intelektualni čin bi valjao da prethodi pobuni, da bi bila artikulisana, a ne autodestruktivna. Ovde se istovremeno sada uspostavlja ideja kako obezbediti sistem. Ta neizvesnost puta jedinstveni je eksperiment u socio-istorijskom smislu. Jer, iza ovih ljudi ne stoji autoritet, infrastruktura opozicije. Ovo je možda posle 2.500 godina pokušaj da građanin ima mogućnost direktnog glasa. Možda je ovo koren demokratije, možda će Srbija naći posle toliko godina svoju dušu u demokratskom sistemu, koju nikada nije pronašla. Mi, ljudi koji šetamo, prerasli smo sve režime koji su do sada vršljali po Srbiji. Od kneza Miloša do Vučića. Bilo je pokušaja zaustavljanja tog vršljanja, ali intelektualci na tom dugom istorijskom putovanju ili su birali pogrešnu stranu ili su ćutali, uglavnom? Ono što intelektualca odlikuje, a trebalo bi svakog čoveka, to je crta koju ne može da pređe. Moralna odgovornost prema sebi, a ne prema ostatku sveta. Učiti decu da vam se suprotstave, da se sutra ne plaše da iskažu svoj stav prema bilo kome, to je preduslov da se išta sa Srbijom desi. Da budu dobri ljudi i da ne pitaju šta će im to doneti. Jer drugačije, to bi bilo kao kada odlazite u crkvu da vam Bog potpiše kupoprodajni ugovor. Ja tebi sveće, ti meni ispuniš želju. To se ne radi. Vera u sebe je nešto što morate da zaslužite ozbiljnim radom. Šetanje po ulicama je prvi korak tog ozbiljnog puta. Da vas podsetim na Hamletovu - da čovek može biti zatočen u orahovu ljusku a osećati se kao vladar kosmosa. U toj poziciji su ljudi koji šetaju. Povratak slobodnih građana? Tako je. Nikakvi personalizovani spasioci u jednoj osobi. Nama više spasilaca ne treba. Nama mesija ne treba. Nama Isus da se pojavi… … Ne može pomoći? (smeh) I ne treba. Mi kao građani moramo da budemo sposobni da vodimo svoju državu. A ne da budemo vođeni kao volovi na šta smo pristali još 1815. godine. Mi ne moramo da se upuštamo u dijalog sa vlašću. Protesti treba da otvore mogućnost da građani koji rade u institucijama, tužioci, sudije, sprovode zakon ne plašeći se vlasti, jer oni su poslodavac vlasti. Treba da kažu sebi, neću da budem krpa. Ovi ljudi na ulici im to obezbeđuju. Ne može čovek da se pogleda u ogledalo i kaže - ja sam samo radio svoj posao. Posao svakog čoveka je da bude čovek, a onda dolaze zanimanja. Tako i profesor mora biti uz svog studenta. Osnovna njegova plata je u par očiju koji ga prate, veruju i koje je inspirisao na mišljenje. Od kada je profesora, od Mentora iz „Odiseje“, profesor je tu da natera studenta da mu pruži otpor, da se izbori za svoje mišljenje sledeći put dobra. Da ga dovede do tačke samopouzdanja da i vama, profesoru, pruži otpor. I da to uvažite. Tada postajemo ravnopravni sagovornici.