Studenti su ponovo u pravu

Podrška koju su aktuelnim antirežimskim protestima dali nastavnici i saradnici beogradskog, niškog, novosadskog i kragujevačkog univerziteta, kao i Univerziteta umetnosti u Beogradu, više je zatekla građane Srbije nego ministra prosvete Mladena Šarčevića. Dok su se prvi namah setili da je akademska zajednica makar deklarativno rasadnik kritičke misli, ministar je imao spreman odgovor. „Među potpisnicima nema ozbiljnih imena“, rekao je i implicitno podsetio da su državni univerziteti zvaničnim smernim tihovanjem poslednjih godina već izgubili dovoljno kredibiliteta da je njihove zaposlene uopšte moguće, u nesporno bezobraznoj politikantskoj izjavi, otpisati kao načitane kritizere. Činjenica da su malo potom i studenti FPN-a i FON-a organizovano podržali proteste nije izazvala sličnu reakciju – ne zbog ministarske brige za visokoškolce, već zato što je ipak reč o svega dve ustanove, makar zasad. Pa ipak, aktuelna zanimljiva inverzija – nastavni kadar želi da se pita, a studenti zahtevaju odgovore – sugeriše da se u društveno-političkoj dinamici akademska zajednica ukazala kao potencijalni autoritet pred kojim će vlast morati da polaže ispit i da, po svoj prilici, na njemu padne. Nema tu ni znanja, ni sposobnosti, pa ni mnogo ozbiljnih imena, a i mnoge su diplome sumnjivog kvaliteta ili porekla. Primer predsednice pokreta Protiv diktature i apsolventkinje FPN-a Tijane Hegić ponajbolje svedoči da i fakulteti i studenti u januarskom roku 2019. konačno dobijaju prelaznu ocenu iz ispita društveno-političke odgovornosti. Nakon predsedničkih izbora 2017. je bila među (ne)srećnim dobitnicima prekršajnih prijava zbog organizovanja demonstracija. NJene kolege sa FDU-a su odmah odbile podršku matičnog fakulteta, a studentima FPN-a je rečeno da najpre moraju da upute pismenu molbu fakultetu. „Odmah nas je podržala nekolicina predavača, ali smo zvaničnu podršku dobili tek nakon što smo je tražili. Na sednici Studentskog parlamenta, kolege s Filološkog fakulteta su tražile od ostatka da se izjasne o eventualnoj podršci, ali je obrazloženje bilo da se ne mogu podržati studenti koji potiču s drugog fakulteta. Tada pružiti podršku kolegama bila je hrabrost, a danas je stvar lične higijene, kulture, lepog ponašanja, kako hoćete. Studenti se i dalje organizuju i povezuju samoinicijativno, ali čini se da je potrebno manje napora nego pre dve godine. Sve ih više shvata da se oni koji se ne bune sa dvadeset neće buniti ni sa četrdeset, a da razloga za nezadovoljstvo ima sve više“, kaže ona za NIN. Organizovano studentsko telo je toliko isparilo iz ovdašnjeg kolektivnog sećanja da je u krizi kolektivnog razumevanja današnjice odveć lako evociralo slike iz 1968. godine, kada su se studenti širom sveta, pa i u Jugoslaviji, usprotivili nepravdama koje su potresale jedva skrpljeni svet posle Drugog svetskog rata. Adriana Zaharijević s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju – još jedne instance koja je organizovano podržala proteste – podseća da je prošlo vreme kada su studenti mogli da deluju kao koherentna celina. „Studenti su nekada tretirani kao integralna inteligencija jedne zemlje, oni koji će davati pravac društvenim kretanjima, kao oni koji, samim tim što su počeli da studiraju, imaju neku značajnu buduću misiju. U vreme ’68, studentske i radničke borbe delovale su kao ubojita spona dva sloja među kojima je uglavnom postojao dubok jaz, naročito u kapitalističkom delu sveta. Danas su se izmenili oblik distribucije simboličkog kapitala i način rada akademske zajednice i prekarnost je jedino što ih povezuje“, kaže Zaharijević za NIN. U ovdašnjem kontekstu, šezdesetosmaši su istovremeno zahtevali ukidanje „crvene buržoazije“ i poboljšanje uslova studentskog života, a trpeli su i stravična pendrečenja. Bilo je dovoljno jedno Titovo da su „studenti u pravu“ da naboj splasne, sve ode ukrivo, i da Bata Stojković vrati televizor Slavku Štimcu, i sam zbunjen varljivim stranputicama unutrašnje politike. Da su se tad bar obrazi buržoazije zacrveneli, studenti možda ne bi morali i tokom devedesetih da potvrđuju svoj politički potencijal, prvo 1991, a potom 1996. i 1997. godine, i to toliko da su se njihovi protesti sagledavali odvojeno od građanskih. Profesor na FPN-u Đorđe Pavićević smatra da je u konstruisanju slike studenta kao idealnog političkog subjekta – neguje ga država kako bi negovao društvo, zbog čega je dužan da koliko može kontroliše vlast – doprinelo i hapšenje, osuđivanje, pa oslobađanje Zorana Đinđića i još petoro kolega u LJubljani 1974. godine. Teorijski okvir ovakve romantizacije u kojem obitava mlad, obrazovan, nekorumpiran svet sposoban da menja ono što zatekne pred sobom je, podseća on, iscrtao Herbert Markuze, filozof i strastveni pobornik studentskih borbi. „Naravno da je to slika koja nije realna, ali ona je korisna za sve učesnike. S jedne strane je važno predstaviti studente kao nosioce zahteva, jer su oni pametni i neiskvareni, ali je s druge istovremeno lako depolitizovati i ’ispuniti’ njihove zahteve tako da se ništa ne promeni. Drago mi je da sada nije tako. Jedan od važnih razloga zbog kojih su se studenti kasno i malo uključivali do sada je stav o tome da li protesti donose nešto novo ili su vraćanje istog“, kaže Pavićević za NIN i dodaje da se izdvajaju još dva, ređe pominjana, koji u sprezi efikasno imobilišu studentsko organizovanje. Prvi je način studentskog organizovanja koji je opterećen svim patologijama kojima je opterećen i partijski politički život. U njegovom prvom planu se neretko nađu oni koji znanje i diplomu vide kao sekundarni produkt studiranja, a celokupnu situaciju ne sagledavaju bez slike o svom mestu unutar nove strukture. To su otprilike oni za koje je Jovo Bakić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, svojevremeno rekao da na osnovu njihovog (ne)znanja može da predvidi da li će završiti u politici ili ne. Međutim, važno je odvojiti žito kauzalizma od kukolja korelacije – to što su svi studentski protesti od šezdesetih do danas iznedrili manje ili više vešte političare, od predsednika stranaka do liberalno-demokratskih skijaša, apsolutno nije dovoljan razlog da se studentski protesti otpišu kao puko politikantstvo; oportunizam je, uostalom, u njih zašao kao i u sve druge rukavce društvenih tokova, a kritikovati nezadovoljne studente zbog eventualne potonje političke karijere nekog od njih logički je održivo koliko i ljutiti se na sunce što uporno izlazi i zalazi. Drugi, srodan razlog koji Pavićević izdvaja je famozna optužba za politizaciju i mit o tobožnjim legitimnim predstavnicima studenata koji govore u ime svih studenata i o svemu. To je bila omiljena politička manipulacija svih režima; setimo se samo Nemanje Đorđevića iz Mirjani Marković bliske Studentske levice, koji je 1996. pozivao pobunjene studente da uče i vrate se na nastavu, a već 1999. učestvovao u gestapovskom režimskom preuzimanju radija B92. U jednom od obraćanja savremenih „legitimnih“ predstavnika studenata, predsednik Studentskog parlamenta BU Dino Martinić je naznačio da se pitanje eventualne podrške protestima nije stavljalo na dnevni red sednica, jer Statut BU zabranjuje političko, stranačko i versko delovanje. Ipak, ne zabranjuje i rudimentarno shvaćenu raspravu, kao da o protestima nije moguće govoriti i van tri zabranjena okvira. U drugom je predsednik Saveza studenata Beograda Borijan Soković ukazao da ovo studentsko telo stavlja akcenat prevashodno na „rešavanje studentskih problema“. Mnogo je toga moguće sakriti u toliko malo reči. Nevolja je, naravno, što sve više studenata svoje probleme vidi upravo u neodrživoj društveno-političkoj situaciji, slično kao ’68. godine. Doduše, kao što nije čudo što zvanična studentska tela izbegavaju pa makar i diskusije o toj situaciji, ne iznenađuje ni to što studenti posledično izlaze na ulice. U prvoj protestnoj šetnji, oko stotinjak studenata FON-a i FPN-a se organizovano priključilo protestu „1 od 5 miliona“; brojka nipošto impozantna, ali pristojan temelj za buduće artikulacije nezadovoljstva. NJihovi zahtevi su se u velikoj meri naslonili na već iznete stavove nastavne zajednice fakulteta. Pominje se urušavanje vladavine prava, medijskih sloboda i ljudskih prava, te vraćanje dostojanstva univerzitetu. Upadljivo izostaju ne samo socijalni, već i neposredno studentski zahtevi – nešto što je krasilo pobunu iz 1968. Ovaj izostanak donekle je komplementaran s izostankom ujedinjenog studentskog tela, u međuvremenu rasparčanog, atomizovanog, podeljenog, potencijalnih epiteta je mnogo. Veliku ulogu imalo je definitivno metastaziranje tržišta u visokoškolske ustanove koje je širokim slojevima dodatno otežalo pristup studentskim indeksima, a one srećnije je neretko pretvaralo u međusobne takmace. Adriana Zaharijević smatra da nisu minorni partikularni interesi razbili studente kao celinu s društvenom ulogom, već je to učinilo samo društvo koje same studente danas pozicionira na bitno drugi način no ranije. Pavićević dodaje da su markuzeovski, angažovani studenti ili marginalizovani ili instrumentalizovani u atmosferi karakterističnoj za tzv. nove demokratije. „Delovanje nekoliko zakona o univerzitetu počev od 2006. je, zavisno od fakulteta do fakulteta, dovelo u red studentsko organizovanje, bilo spoljnim delovanjem, pre svega političkih partija, bilo sposobnošću da se, pre svega od uprave fakulteta, izdejstvuju privilegije koje će im doneti glasove za studentski parlament. Tu spadaju dodatni rokovi, lakši upis godine, ali i neke stvari na ivici regularnosti poput prikupljanja i objavljivanja pitanja za testove, organizovanja pripremnih nastava, deljenja skripata itd. Ubrajaju se i stvari koje nemaju veze sa studiranjem, poput organizacija žurki, putovanja i projekata“, kaže on. Naš sagovornik smatra da je ohrabrujuće to što na snazi nije nekakvo iskonstruisano jedinstvo i što studenti ovog puta „ne deluju samo kao avangarda ili akteri koji imaju rezervaciju za mesto u budućoj vladajućoj klasi“. Činjenica da su reagovali kao građani koji su se zatekli na mestu na kojem jesu – dakle, na Univerzitetu, čije je delovanje opterećeno vlastitim i državno generisanim problemima – tumači kao značajan pozitivni pomak u odnosu na dosadašnju letargičnost, makar na organizacionom nivou. To, naravno, ne znači da se angažovani visokoškolci u poslednjih petnaestak godina nisu na različite načine samoorganizovali. Suočeni s brojnim fakultetskim, gradskim, nacionalnim i drugim studentskim organizacijama koje se neretko ne mešaju previše u svoj posao, upravo tvrdeći da ne izlaze iz statutarno propisanih polja delovanja, neretko su završavali u inicijativama i udruženjima različitih ideoloških predznaka. Ne treba zaboraviti, recimo, da su današnji parlamentarci, Dveri, društveno-politički život započeli kao desničarska grupa na Filološkom fakultetu. Sredinom prošle decenije je funkcionisalo Progresivno univerzitetsko društvo „Dositej Obradović“, iz kojeg se nakon studentskih protesta iznedrilo mnogo levičarskih organizacija čije je uticaje moguće naći u danas aktuelnim inicijativama Sedam zahteva, Združena akcija „Krov nad glavom“ i brojnim drugim koji na protestima učestvuju kao članice Levog bloka. Ne treba zaboraviti ni relativno uspele studentske proteste 2006, 2007. i 2011, kao ni nekoliko blokada fakulteta, poput blokade Filološkog 2011. i Filozofskog i FPN-a 2014. godine. Svoj su fakultet 2015. blokirali i studenti Pravnog u Beogradu. Za predstojeću subotu su najavili i organizovani dolazak na proteste. Čini se, ipak, da će budućnost studentskog samoorganizovanja najviše zavisiti od toga koliko će aktuelna vlast oštriti svoje pozicije dok ne padne. Na ispitu, naravno.