Neukus koji napreduje

O ukusima ne treba raspravljati ali o neukusu treba. Štaviše, treba ga zakonom zabraniti. Metnuti ga u Ustav pod stavkom Zabrana neukusa. Prognati ga iz zajednice kao što su stari Grci proganjali demagoge – potencijalne tirane. Neukus nanosi štetu društvu i građanima. Neukus podriva vaspitno-obrazovni sistem države. Neukus proizvodi kretene i idiote. Neukus pristojne tera iz zemlje, ali i na ulice širom zemlje u protestne šetnje. Neukus plasiraju mediji bliski vlastima, a i neukusno je izdavati se za ozbiljan medij a funkcionisati kao propagandna mašina vladajuće partije. Stoga je neukusno kada „gradska televizija“ Studio B preuzima direktan prenos gostovanja predsednika države na televiziji Hepi. Jer bi se u protivnom, u normalnim „nenaprednim“ uslovima, automatski postavilo pitanje kakve uzajamne niti povezuju ove dve televizije, odnosno kakve nadležnosti dovode u vezu predsednika države i gradsku vlast? Neukus promoviše i sama vlast putem neduhovitih TV spotova. Jedna je stvar kidisati, pa makar i spotovima isceđenim od minimalnog oblika duhovitosti, na političke konkurente u jeku predizborne kampanje, a sasvim druga stvar, uz pomoć spotova lišenih ukusa, omalovažavati građane koji koriste svoje Ustavom zagarantovano pravo da protestuju. Stoga je posve neukusno kada vlast poveruje u to da se sloboda govora sastoji u slobodi same vlasti da nesputano omalovažava građane dovodeći ih u vezu sa ovim ili onim „tajkunom“. Posebno je neukusno kada to čini vladajuća stranka na čijem se čelu nalazi predsednik „svih građana“. Dakle, neukus promovišu i brojni nosioci javnih funkcija. S druge strane, kada vlast ne zna ništa o osnovnoj pretpostavci civilizovanog društva, kao što je kultura dijaloga, kako će išta znati o bilo čemu drugom - recimo o medijskim slobodama? Tako ministarka Joksimović smatra da je sloboda medija kada ona može da odgovori novinarima na način na koji ona misli da treba. U ovim Jadrankinim rečima se odviše lako razabira naprednjački novogovor sa elementima suptilne bahatosti. Suptilne (velim) jer se na prvu loptu čini kako se ministarkinom vapaju za parčetom slobode govora nema šta prigovoriti - pošto je i ona valjda građanka ove zemlje. Ali avaj, u tome i jeste kvaka! Ministri kao nosioci odgovorne državne funkcije nisu kao i ostali ljudi jer nisu ovlašćeni da govore šta im prvo padne na pamet na način na koji oni misle da treba, već u skladu sa opštim interesima građanskog društva kojem bi trebalo da služe. Nikako u skladu s partikularnim interesima partija kojima pripadaju. Stoga je možda više nego duplo neukusno kada „nestranački“ ministar Šarčević poruči kako nema ozbiljnih imena na spisku univerzitetskih profesora i asistenata koji su podržali građanske proteste u Srbiji. „Pola je penzionera, a pola nekih mladih istraživača koji su tek juče počeli da rade“, izjavljuje ministar prosvete i time gotovo poručuje da su univerzitetski profesori u penziji koji ne podržavaju sistem zapravo građani drugog reda u odnosu na penzionere s Informerom u cegeru koji taj isti sistem podržavaju. O ministrovom stavu glede mladih „istraživača“ koji nisu otišli iz Srbije već su ostali da doprinose njenom boljitku – ali ne kao puki šrafčići u „naprednoj“ ili nekoj sličnoj mašineriji - ne treba posebno ni trošiti reči. Uostalom, čak su i ministri iz Nušićevih komedija imali obavezu da se odgovorno ponašaju prema građanima iz vlastitog resora, to jest da argumentovano (ne bahateći se) komuniciraju s javnošću. Ipak, „napredni“ novogovor koji je uspostavio predsednik vladajuće partije i države teško prepoznaje argument kao sredstvo promovisanja političkih stavova. Zbog toga se stvara utisak kako je sasvim „normalno“ da „napredni“ nosioci državnih funkcija često izgovaraju šta im prvo padne na pamet, bez ikakve svesti o postojanju odgovornosti za izgovorene reči. To naravno deluje prilično neukusno jer je krajnje degutantno nemati svest o vlastitoj bahatosti. Uostalom i sam autor neukusnih nastupa godinama, na gotovo svakodnevnim konferencijama za štampu. maltretira javnost bahatim oblicima inaćenja: Ne dam Gašića i Lončara; Ne dam više narodne pare; Baš me briga za primedbe i kritike; Baš me briga i ako vas pet miliona izađe na ulice… Ovakav način predsednikovog obraćanja novinarima i javnosti lišen je ukusa jer je krajnje detinjast i ne priliči nosiocu jedne od najodgovornijih funkcija u državi. Međutim, pametni ljudi koji znaju za jadac razumeju da dotični način komuniciranja s „narodom“ predstavlja još jedno populističko sredstvo kojim predsednik pokušava da dokači najniže slojeve idolopokloničke mase. A što ide u prilog tezi da je čelnik tekuće vlasti umnogome nadmašio čelnike svih prethodnih vlasti u disciplini kecanja građana u zdrav mozak. S druge strane, oni koji ne uviđaju problem u vezi sa „naprednim“ novogovorom, to jest oni koji ne uviđaju činjenicu da ih vlast pravi budalama, takođe ne primećuju ni kada vlast izvodi besne gliste, prenemaže se, glumata, podvaljuje, lažundra, licemeriše… Takvi zapravo i ne osećaju neukus koji se širi društvom poput (onomad) kužnog isparenja sa deponije u Vinči. Štaviše, od takvih je uzaludno očekivati da bilo šta zamere članu predsedništva Srpske napredne stranke koji u svojstvu ministra policije „svih građana“ prebrojava ljude koji slobodnom voljom odlaze u protestne šetnje širom zemlje. To Stefanovićevo prebrojavanje građana je neukus par excellence koji čak preti da na prvoj poziciji „naprednih“ neukusa ugrozi izjavu partijskog šefa i predsednika „svih građana“ da ga je „baš briga i ako pet miliona izađe na ulice“. A što je, priznaćete, vrlo čudnovata izjava budući da se odnosi na 74,19 odsto biračkog tela ove zemlje. Zar onda treba da čudi to što se generalni sekretar predsednika, tokom nedavnog gostovanja u programu „javnog servisa“, latio deljenja packi zbog „nedoličnog“ RTS-ovog izveštavanja o građanskim protestima. Bez obzira na to što su „inkriminisane“ subotnje izveštaje „žuti Bujke“ i Nenad LJ. Stefanović delili na kašičicu gledaocima-građanima-pretplatnicima. Dakle, ni gensek Selaković ne razume šta znači sloboda medija, a pogotovo nema predstavu šta čini suštinu uloge javnog servisa, recimo, da je u pitanju servis svih građana Srbije a ne samo jednog podobnijeg i podaničkijeg dela koji mediji bliski vlastima svakodnevno kljukaju neukusom. Na primer, samo dva dana pre Selakovićevog gostovanja na RTS-u, Informer je objavio nedoličan sadržaj na svojoj naslovnoj strani bez ikakvog marenja za društvene posledice takvog jednog čina. Pogotovo jer se nezvanični bilten vladajuće partije i predsednika države masovno kupuje od strane penzionera, no ne i penzionera koji podržavaju građanske proteste među kojima nema ozbiljnijih imena. A gde ima mase penzionera tu zasigurno postoji i masa unučadi. Pa ako ni zbog čega drugog, a ono bi se baš zbog ovakvog jednog informerovskog „edukovanja“ mladog pokolenja preko neukusnih naslovnica, morao oglasiti Selaković. Pre svega jer je Informer nezvanični bilten predsednika države, a Selaković predsednikov generalni sekretar. Pa ipak, gensek je problem neukusa prepoznao u RTS-ovom pominjanju građanskih protesta a ne u pomenutoj naslovnici Informera i uopšte neukusnim naslovnicama ovog ali i drugih prorežimskih listova sa kojih nas svakodnevno „vaspitavaju“ naslovi ispunjeni uličarskim rečima. Ministarstvo kulture je reagovalo na neukus Informera pa će Vučićević (eventualno, ako već nije), platiti kaznu zbog puštanja u promet pomenute naslovnice, a onda će (sva je prilika da već jeste), nastaviti po starom. Tako se završavaju stvari u „naprednoj“ Srbiji. Pre svega „naprednom“ maksimom koja glasi: „nemate vi toliko kazni koliko ih ja mogu platiti!“ – a koja predstavlja pravilo jačeg bahato implementirano u primitivni oblik „napredne“ zajednice. Vukosavljević je, s druge strane, reagovao kao odgovorni ministar kulture – primereno ali nažalost kratkodometno. Zato se ne treba zavaravati – samo trajna zakonska zabrana neprimerenih naslovnica može rešiti problem neukusa u dnevnim novinama. A to je ono što Olivera Zekić – članica REM-a, nikako ne uspeva da shvati bez obzira na to što se bavi elektronskim medijima, budući da sasvim pogrešno smatra kako bi takva zabrana predstavljala kršenje medijskih sloboda. A poznato je da svako pravo ima svoje legitimno ograničenje. Kažnjivo je ako nekoga prebiješ, jer to što činiš prevazilazi slobodu izražavanja koja ti kao ljudskom biću pripada. Ali to „napredni“ kadrovi slabo razumeju. U suprotnom, razumeli bi da građani ne moraju biti „nečiji“ da bi bili nezadovoljni „naprednim“ neukusom koji poput kancera zahvata društveni organizam, i da bi svojevoljno protestovali protiv njega. U suprotnom, bili bi i gloduri i vlasnici nezvaničnih biltena vladajuće partije, kao i nosioci državnih funkcija svesni činjenice da jedino odgovorno (nikako bahato) ponašanje prema zajednici u kojoj se živi i radi spada u dužnost svakog civilizovanog stvora. Oni, međutim, očigledno ne osećaju bilo kakvu dužnost prema opštem dobru, pa o civilizovanim kodeksima ponašanja i ne razmišljaju. Štaviše, veruju da im se tako može dokle god ih sa okomitih visina uzurpiranih institucija države štiti „napredna“ moć koja otvoreno promoviše neukus i kič.