Kalambur za vešerke i molere

Kakav su spot napravili naši naprednjaci, bruka jedna, kažem ja drugaru. Nije ni čudo što je nepotpisan. Da li je moguće da u zemlji koja ima FDU nemaju nijednog filmski pismenog umetnika spremnog na saradnju s njima, čak ni inkognito? Govori mi on, pametan momak, filmski reditelj: A nije ti nimalo čudno da su oni tako važnu stvar kao što je diskreditovanje ustanka, koji im radi o foteljama, prepustili amaterima? Ništa meni nije više čudno, kažem mu. Takvi su im spomenici koje dižu, fontane koje grade, pločnici s rupama, novogodišnja dekoracija i mediji, sve čega se oni uhvate ispadne ovakvo jadno, trećesvetski. Nije tu ništa nenamerno i nepismeno, kaže on. Pre će biti pažljivo promišljeno... Ovo je rad profesionalaca. Kažem ti, meni više ništa nije čudno. Baš to, u farsi ništa nije čudno. To jeste ta ideja, zato su pribegli farsi kao žanrovskom rodu preko kojeg komuniciraju sa svojom publikom. I u spotu i u tabloidima i na Pinku, u rijalitijima. Ispostavilo se da je takav stil dovoljno efektan čak i u političkom postupku. Ček da tačno vidim šta je definicija farse, kažem i izguglam. Piše da je filmski i pozorišni žanr „farsa“ - komedija čiji je cilj da zabavi gledalište što čini kroz situacije koje su veoma preterane, neobične i nezamislive. U farsi ništa nije čudno. U farsi se preglumljuje, dere, psuje, prdi i pale prdeži, povraća, gađaju se kolačima od šlaga. Igra se za publiku, da im po svaku cenu držiš pažnju, to je farsa. Po ovoj definiciji mi živimo u farsi. Pa da: Oni galame, privlače pažnju toliko da izgleda da ih je sto puta više nego što ih ima, dograbili su medije, sa njih ne silaze, farsom napunili sve, njome oblikuju ukus, identitet, javni diskurs, porodične odnose, sve je farsa i novine i televizija, svaki dan imamo farsa-monodramu protagoniste Predsednika koji prema gledanosti preglumljuje čas tugu, čas zabrinutost, pravedni bes, skrušenost, duhovitost, ganutost, a sve to preterano, odšmirano kako bi oni rekli „na najgori mogući način“. Sve je puno frazetina. Evo nasumice, šta piše u novinama. Kaže: „NJihov plan i program se svodi na buđenje manijaka, ludaka, kriminalaca i polusveta koji su se ustremili na decu i porodicu, direktno ugrožavajući njihove živote. Pretnje smrću i najvulgarnije ….“ bla bla bla. Shvataš da na taj način niko nigde ne razgovara? Ni oni u životu nisu toliko agresivni i prosti. Ali to je naš žanr, farsa s narodnjačkim pevanjem i pucanjem, kalambur za vešerke i molere, Šešeljev specijalitet, a šta se za to vreme dešava iza kulisa, kakva se šteta čini, koliko se drpa, koliko se ne zna ništa, kakav se civilizacijski iskorak unazad trenutno dešava, time će generacije istoričara da se bave. Klima u javnom životu je kao na vodviljskoj pozornici, pitanje je ko će sledeći da skine gaće. I ovo što prigovaraju ljudi Sergeju, da ne bira reči, to je zato što je on izašao na njihovu pozornicu i prinuđen je da se pridržava njihovog žanra. Igra farsu. Drugačije ga ne bi slušali. Mnogo je izložen. Mnogo ga gade. Počeće ljudi da ga mrze, kažem ja. Neće. On možda nekog nervira, ali on je dobar dečko i to se oseća. Da sam na Predsednikovom mestu, kažem mu ja, ja bih se najviše od svih plašio Sergeja. Neće Sergej da mu preotme vlast, ali može da ga izgura s pozornice ako ga uhvati inspiracija. Jer kad svima konačno presednu kabadahije, jedino je Sergej dovoljno harizmatičan da, kad skoči na kamion i pozove masu na Skupštinu, neko možda i krene za njim. Sergej je umetnik, on ume da u ljudima izazove i kanališe osećanja. To je njegova supermoć, jedino što mu je nametnuta farsa kao žanr, morao je da se prilagodi. Ali, koliko znamo Vučića, umesto da se umeri, smanji bahaćenje i zulum, a bogami i broj javnih pojavljivanja, umesto da smanji ton farse, da pokuša da promeni žanr, on će u maniru farse da udari po Sergeju svom svojom prljavom artiljerijom. Mene samo strah da u tom cirkusu neko ne dođe na ideju da mu naudi nešto, imali smo slučaj u Grockoj, videli smo, svašta ljudima pada na pamet.