Morao sam da pritisnem dugme za uzbunu

Srđana Verbića sam prošle nedelje srela drugi put u životu. Prvi put smo se videli u televizijskom studiju, u vreme kada je bio ministar prosvete u vladi premijera Aleksandra Vučića. Verbić taj susret datira ovako: „To je bilo u mom prošlom životu.“ Dakle, razgovarali smo drugi put u mom jedinom životu i prvi put u njegovom novom. Danas je zaposlen kao predavač na FEFA fakultetu, ne smatra da je važno da razgovaramo o tome šta radi subotom predveče, ali je smatrao da je bitno da svoj potpis ispod proglasa univerzitetskih radnika, kojim se daje podrška građanskim protestima, potvrdi čak dva puta. Šta je suština vaše podrške građanskim protestima? Podršku univerzitetskih radnika građanskim protestima sam potpisao pre svega zato što nam je ugrožena sloboda da javno izrazimo svoje mišljenje i što je kultura dijaloga potpuno nestala. Osećam obavezu da pritisnem dugme za uzbunu i da glasno upozorim: „LJudi, mi više ne možemo da pričamo ni o jednoj važnoj stvari, a da se to ne pretvori u dnevno, politički obračun!“ To nije dobro! Moramo da imamo forume u kojima se sučeljavaju mišljenja. Moramo da imamo neslaganja, ali argumentovana! Moramo da uvedemo običaj da ljudi pričaju o onome što znaju ! Na bazi pravih, a ne izmišljenih podataka! To je zaista hitno. Da li se vi to danas borite protiv iste vlasti u kojoj ste do pre dve godine učestvovali? Potpisivanje podrške uopšte ne doživljavam kao borbu protiv ove ili one vlasti. Svojim potpisom zalažem se za ljudsko pravo koje nam je Ustavom garantovano - da javno kažemo šta mislimo! Mi moramo za to pravo da se izborimo ukoliko ne želimo da obaramo pogled pred sledećim generacijama kad nas budu pitali: „Zašto ste pristali da budete kuvane žabe?“ Kako ste doživeli izjavu ministra Šarčevića – „nema tu ozbiljnih imena“? Ne bih pridavao veći značaj tom njegovom izletanju. Za mene je etiketiranje potpisnika proglasa mnogo manje važno od potpunog ignorisanja i nepokazivanja nikavog interesa vlasti za ono što u tom tekstu piše. Ako postoji 1.500 ljudi koji su to potpisali, zar je moguće da u vlasti nema nijednog čoveka koga interesuje šta je to čime je toliki svet nezadovoljan? Da li vama kao građaninu nedostaje preciznija formulacija zahteva protesta? Ja mislim da je glavna rečenica ovog protesta: „Nisam zadovoljan!“ I mislim da je odluka građana da to izgovore već ogromna stvar. Sledeći korak bi bio da se složimo oko pet stvari kojima velika većina nas nije zadovoljna, pa da vidimo šta po tom pitanju može da se napravi. To bi bio dobar rezultat za sve. Čime vi niste zadovoljni? Nisam zadovoljan vladavinom prava i slobodom medija. Zakoni o slobodi medija su shvaćeni kao zakoni o poštovanju prava „jačega“. Medijska slika zasnovana na pravu jačeg je mnoge ljude naterala da se povuku. Poruka mog potpisa za podršku protestima bi mogla da bude i - neću više da se povlačim! Onda nastavite listu vašeg nezadovoljstva...? Nisam zadovoljan situacijom u kojoj se stručna javnost ne poziva na dijalog ni o jednom važnom pitanju. Kako može da se priča o hiljadu novih kamera za nadzor bez poverenika za informacije od javnog značaja ili da se priča o uvođenju doživotne robije bez mišljenja kriminologa i penologa? Nisam zadovoljan ukidanjem razlika između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti. Bojim se da se sve slilo u jednu celinu. Razdvajanje vlasti je civilizacijska tekovina. Kad to ugrozimo, mora da se upali crveni alarm. Sigurna sam da ima još... Nisam zadovoljan što se kod nas o ključnim stvarima raspravlja kao da smo gladijatori u areni. Moramo ispočetka da otkrijemo kako se o važnim temama razgovara bez stranačke strasti, bez dnevnopolitičkog žara. Neprihvatljivo je da ljudi glasaju o stvarima o kojima pojma nemaju. Moramo da obrnemo redosled i da se pre nego što se o nečemu izjasnimo prethodno o tome informišemo i edukujemo. Dualno obrazovanje: da ili ne? Nuklearne elektrane: da ili ne? Evropa: da ili ne? Sve su to legitimna pitanja, ali prvo moramo da informišemo ljude, da o tome pričamo, da uspostavimo stalni dijalog, a onda tek da glasamo. Ko je odgovoran za ukidanje dijaloga, za stvaranje neprijatelja od neistomišljenika? Prvenstveno režim, naravno. Zatim udvorice svih profila i vrsta. Onda svi mi koji ćutimo, povlačimo se i dopuštamo da se granice prihvatljivog stalno pomeraju. Odgovorni su svi oni koji se povlače i dopuštaju da stvari prolaze bez dijaloga i bilo kakve javne diskusije. Na primer, pre godinu dana je 2.000 ljudi potpisalo peticiju protiv obrazovnih zakona, posebno protiv Zakona o visokom obrazovanju. Međutim, peticija je pokrenuta kada je voz već bio prošao! Zakon kojim se praktično ukida autonomija Univerziteta već je bio usvojen u Skupštini, bez prave javne rasprave! Napisao sam tada pismo i predsedniku Srbije i predsednici Vlade, pokušao sam da objasnim zašto je taj zakon opasan, nikada nisam dobio odgovor. Dakle, kao što su za takav zakon odgovorni poslanici koji su ga izglasali bez razmišljanja o posledicama, odgovorni smo i mi iz akademske zajednice koji smo taj proces „prespavali“ i dozvolili da o tome ne budemo ništa pitani. Da li je moguće da se bilo šta popravi sve dok se vlast jedino bavi time kako da kompromituje ljude koji je kritikuju? Veći je značaj toga što su ljudi odlučili da kažu da im se nešto ne sviđa, nego šta političari kažu na tu temu. Mislim da je važno podržati ljude da učine taj prelomni korak i da izgovore: „Imam svoje mišljenje i ne plašim se da ga kažem!“ Veličinu podrške akademske zajednice vidim pre svega u tom širenju prostora da ljudi koji imaju šta da kažu ponovo progovore. Mnogi, naravno, misle da im je pametnije da ne govore javno, ali s tom „pameću“ mora da se prekine. Da li razumete one koji veruju da je pređena granica do koje je bio moguć razgovor sa vlastima? Zaista, najiskrenije, ja ne vidim da postoji takva granica. Mislim da niko nema to pravo da kaže: „Nemamo šta da razgovaramo s predstavnicima vlasti.“ Mi prosto moramo da razgovaramo! Ne kafanskim rečnikom, ne uz pretnje, ne sa stavom „šta ti meni pričaš, valjda ja bolje znam“. Mi moramo da razgovaramo argumentovano. Svaki korak prema tome, bez obzira na to ko je na vlasti, jako je važan. Valjda će doći neko vreme kada će zdravorazumski argumenti imati veći značaj od teranja inata. U protivnom, opet ćemo se naći u istoj situaciji i sa nekom drugom vlašću. Da li se zalažete i za učeće u dijalogu na koji se poziva tonom kojim je opozicija navodno zvana na unutrašnji dijalog o Kosovu - glupani i tupani, lopovi i banditi, dođite da razgovaramo o vašim besmislenim predlozima...? Tu nije bilo nikakvog dijaloga, niti uslova za razgovor u javnosti. Ukoliko ne postoji uvažavanje sagovornika i ne postoji elementarna pristojnost, onda dijaloga nema. Mi moramo da se izborimo i za uslove za fer dijalog. Da li postoje uslovi za fer demokratske izbore? Trenutno ne postoje. Oni koji biraju moraju da budu informisani, a većina to nije. Bez informisanih građana ni demokratija nema smisla. To onda nisu izbori, to je samo glasanje. Da li u tom smislu podržavate ideju bojkota izbora pod ovim uslovima? Pomenuli ste reč odgovornost, da li je neodgovorno prihvatiti izbore pod ovim uslovima? Mislim da ne bi trebalo izlaziti na izbore ukoliko ne možemo da popravimo situaciju koja se tiče medija i mogućnosti za pristojan dijalog. U situaciji koju imamo izbori su besmisleni. Da li se sećate da ste bili ministar? Sećam se da sam u jednom prošlom životu bio ministar. Da li se sećate da ste u prošlom životu bili ministar u vladi premijera kome je sinulo da drži sednicu na livadi? Ne na livadi. Na Mesecu. Nama je to tako izgledalo. Nigde travke, samo go kamen. Da li je za vas ta ideja bila ponižavajuća demonstracija moći jednog čoveka? Stvarno je izgledalo bizarno, sećam se da smo komentarisali da samo fale ćurke koje lete iznad nas i Kusturica da nas slika... Ali, u tom trenutku niko od nas taj performans nije video kao poniženje. Ja sa predsednikom Vlade nikada nisam imao problem, to je bio vrlo korektan odnos. Međutim, sa njegovim saradnicima sam imao i te kakve probleme. Kakve probleme? Ja sam hteo da raskrstim sa jednom „kulturom“ intervencija koja je vladala u Ministarstvu u tom trenutku. Sećam se da je posle završnog ispita za upis u srednje škole stiglo 200 zahteva da se deca raznih političara i javnih ličnosti prebace u škole za koje nisu imali dovoljan broj bodova! Bio sam zaprepašćen koja sam sve imena našao na spisku, koji sam tražio da mi se dostavi da bih video ko urgira za koje dete. Većinom se radilo o ljudima koji se u javnom životu bore protiv korupcije i protiv privilegija. Tada sam rekao: „Dok sam ja ovde biće nula prebacivanja!“ Time sam na sebe navukao veliki gnev i mnogo problema, do te mere da sam morao da se javim na Vladi i da kažem: „Predsedniče, ja da vam kažem kako stoje stvari...“ To „tužakanje“ je bilo jedini način da sebe zaštitim od različitih vrsta pretnji koje sam dobijao. „Epizoda Megatrend“ je, takođe, bila vrlo neprijatna. Nakon što sam pozvao rektora Miću Jovanovića da podnese ostavku zbog nepostojećeg doktorata, značajno mi je otežana komunikacija sa ključnim igračima iz SPS-a. Ostalo je zapamćeno da tu vrstu strogosti i odlučnosti niste pokazali na slučaju doktorata Nebojše Stefanovića? To je potpuno druga stvar. Jedna od stvari koje sam uporno ponavljao tokom mandata je da mora da se zna šta je čiji posao. Autonomija Univerziteta je ta koja mora da garantuje zvanje i ministar tu nema šta da se petlja. Ne može ministar da priča da li je nešto plagijat ili ne. Zašto bi ministar bio kompetentan da to proceni? To prosto nije dobro, time se ruši sistem. LJudi u akademskoj zajednici znaju da postoji više desetina, možda i stotina spornih doktorata, samo što se o mnogima ćuti, dok se o nekima priča naveliko. Da li treba da se bavimo samo doktoratima onih koji su na javnim funkcijama ili nam treba nešto drugo – jasan kriterijum šta se smatra plagijatom i telo koje je nadležno da to utvrdi? Meni je krivo što Beogradski univerzitet nije mogao da sastavi komisiju i tako probije led, iskreno od Megatrenda nisam očekivao da će uraditi bilo šta po tom pitanju, ali od ljudi sa Beogradskog univerziteta jesam. Još nije kasno. Da li biste danas prihvatili poziv Aleksandra Vučića da učestvujete u njegovoj vladi? Ne bih, naravno. Zašto? Zato što ne delimo iste vrednosti, ne vidimo na isti način čemu nam služi ta prosveta. Meni je bolje obrazovanje cilj, a ne sredstvo da se nešto uradi. Mi imamo ozbiljne izazove kao građani ove zemlje šta ćemo da radimo za dve godine, a šta za pet godina. Ja želim da se bavim time šta će biti za pet i deset godina. A ne da se bavim time šta će prihvatiti neka interesna grupa ili šta će biti pohvaljeno u medijima i naići na lepe komentare javnosti, taj deo mi zaista nikada nije bio važan. Šta je suština vašeg protivljenja uvođenju dualnog obrazovanja? Ozbiljno smo se razišli oko dualnog obrazovanja. Za mene je veoma loša ideja da u trenutku kada se suočavamo sa automatizacijom svugde u svetu, kada roboti masovno zamenjuju ljude, mi pokušavamo da napravimo ljudske robote koji će biti jeftiniji i veštiji od robota koji već rade u Tojoti. Ako već znamo da će automatizacija da pojede mnogo radnih mesta, naročito u proizvodnji, onda bi trebalo da razmišljamo šta je to što ne može da se automatizuje, koje su to veštine i kompetencije ljudi koje robot ne može da zameni. Škola treba da razvija maštu, inicijativu, kritičko mišljenje, empatiju, a ne da prioritet obrazovanja bude da naši đaci budu najveštiji u sklapanju elektromotora za brisač zadnjeg stakla nekih tipova nemačkih automobila. Šta vi mislite o izveštaju Fridom hausa po kome je Srbija prešla u grupu delimično slobodnih zemalja? Oni su nas na više mesta posebno istakli kao primer zemlje gde nivo ljudskih sloboda dramatično pada. Ne možemo baš da se ponosimo time što smo u društvu Turske, Mađarske i Venecuele. Mislim da su nalazi ovog izveštaja pravi indikatori stanja i da tu nema mesta negiranju ili relativizaciji. Tu smo gde smo. Sad da vidimo kako da se izbavimo odavde. Čemu se nadate? Nadam se da će još više ljudi da se oslobodi da kaže: „Ćutao sam, ali više ne mogu- mislim da ovo ne valja!“ Predugo smo ćutali. Iskakanje žaba, za koje je izgledalo da su uveliko skuvane, dokazuje da nismo mrtvi. Neke žabe odbijaju da budu skuvane i to je dobro.