Traži se krtica

Kad Vuk Jeremić upozori opozicione kolege da mogu da očekuju telefonski poziv Aleksandra Vučića i još doda da misli da su neki razgovori već obavljeni, ali da za to nema dokaza, šta bi trebalo da zaključimo o zakulisnim zbivanjima na političkoj sceni? Da li bi ta tvrdnja mogla da znači da u opoziciji već postoji „krtica“ i da joj Jeremić svojom izjavom šalje poruku da je „provaljena“ pa bi trebalo da pazi šta radi? Ili nam lider NS sugeriše da je Vučić iscrpeo sredstva zaustavljanja protesta i došao do tačke u kojoj mora da kupuje pomoć od protivnika? Ili je sve samo Jeremićeva samopromocija? Iskustvo kaže da su sve opcije moguće, pa čak i da se međusobno ne isključuju. Ipak, ono što je trenutno najočiglednije, jeste da vlast pokušava na razne načine da razbije blok koji je potpisao Sporazum sa narodom, pa bi, u tom kontekstu, pokušaj „kupovine“ nekog od potpisnika bio sasvim očekivan. Što znači da se ne oseća nimalo sigurno u novoj poziciji, u kojoj mora da se brani od kuljajućeg nezadovoljstva. Dvojica sagovornika koje je NIN konsultovao, slažu se da bi do pokušaja tajne komunikacije vlasti sa nekim iz opozicije moglo doći, kao i da bi on mogao imati rezultat – naročito kad je reč o „sitnijim“ igračima. „Bez obzira na pokušaj opozicionara da Sporazumom pokažu da su karte podeljene i da nema prelaska kod Vučića, ljudi nemaju poverenje u sve aktere“, kaže Đorđe Pavićević govoreći o mogućoj šteti po opoziciju od takvih eventualnih dogovora Zato je, dodaje, važan kapacitet koji se nezavisno razvija na ulici i u nesistemskim grupacijama koje je teže potkupiti – političari s ozbiljnim ambicijama moraće da slušaju taj glas. Cvijetin Milivojević ukazuje i na mogućnost da iza priče o mogućim Vučićevim pozivima stoji – čista logika: „Vlast može da zateže, inati se, vređa opoziciju, prebacuje je s one strane zakona, ali sve to ima kraj“, kaže ovaj sagovornik. Sa građanskim protestima koji su, u smislu disperzije, ali i masovnosti, zahvatili dobar deo Srbije, prema njegovom mišljenju, vlast se ne može igrati. Brojem ljudi koje okuplja na „kontramitinzima“ vlast pokušava da pokaže svoju moć, ali se taj igrokaz mora završiti, kaže Milivojević i zaključuje da bi, zapravo, jedini racionalan izbor bio - dijalog. „Ne može se reći da je Slobodan Milošević bio demokrata kada je 1992. ponudio okrugli sto opoziciji, nego je razmišljao logično – ne može se voditi rat protiv dela svog naroda, čak i ako bi argumenti bili na Vučićevoj strani.“ Građani bi, veruje Milivojević, takav dijalog podržali, a Vučić bi sebi kupio drugu vrstu kredibiliteta, ali i vreme, a čak bi mogao da računa na izbornu pobedu i posle takvog dijaloga. „Da li je spreman za to, to je pitanje za psihologe“, kaže ovaj sagovornik i podseća da, uprkos svim znacima da vlast ide ka daljem zaoštravanju, valja imati u vidu da je, u vreme radikalske verzije Vučića, bilo teško zamisliti proevropski zaokret koji ga je doveo na vlast. Ali se desio. U suprotnom, kaže Milivojević, moguća je građanska neposlušnost – a nju niko nije pobedio. „Najveća opasnost za Vučića nije nejaka opozicija, nego ovo novo što je nastalo – maksimalna decentralizacija građanskih zahteva“, ocenjuje sagovornik NIN-a i objašnjava da su, sem glavnih zahteva koji se odnose na izborne uslove, kandidovani i brojni lokalni zahtevi - voda u Zrenjaninu, zahtevi malinara... A kada je o takvim pitanjima reč, lako je zamisliti i da se sa zahtevima demonstranata slože i dosadašnji simpatizeri SNS-a. Mogao bi to biti jedan od razloga za aktuelnu kampanju „Budućnost Srbije“. Pavićević turneju po Srbiji objašnjava Vučićevom potrebom da kontroliše štetu i demonstrira da i dalje drži situaciju pod kontrolom „da se ne primi otpor, da svojima pokaže da je još sposoban da vodi igru i da će i dalje dobijati i gubiti poslove u zavisnosti od lojalnosti“. Teško je, ipak, ne primetiti da je turneja koju Milivojević naziva „klasičnom partijskom“, odnosno „pretkvalifikacionom predizbornom kampanjom“ – po brojnim ocenama nezakonita - već u prvim danima imala momente koji nisu baš poželjni: ne samo da je cela Srbija, zahvaljujući intenzivnom medijskom pokrivanju, mogla uživo da gleda ljude koji od predsednika traže posao za decu (uprkos tvrdnjama o drastičnom smanjenju nezaposlenosti) već smo, paralelno sa svedočenjima o pritiscima na zaposlene u javnom sektoru da pozdrave predsednika, dobili i potvrdu priče o sve ozbiljnijem nedostatku entuzijazma kod naprednjačkih simpatizera. Sasvim neuobičajeno za tradicionalno zatvorenu stranku, početkom decembra je sa sednice Izvršnog odbora SNS u Čačku procurilo da se stranka suočava sa sve ozbiljnijim problemom – kako da ljude koje autobusima dovede na neki događaj, na tom mestu i zadrži i spreči ih da se „izgube po prodavnicama i kafićima“. Iz Pančeva je u nedelju stigao dosta potresan snimak rešenja do koga su organizatori naprednjačkih hepeninga došli: zahvaljujući društvenim mrežama, videli smo da je publika uvođena u ograđen prostor koji nije bilo dozvoljeno napustiti po sopstvenoj želji – redari su upozoravali da će slikati one koji planiraju da izađu iz ograde pre završetka skupa. Možda će, u donošenju odluke o eventualnom raspisivanju vanrednih izbora, koju je Stanislava Pak, članica Saveta za međunarodnu saradnju SNS, najavila za sledeću sedmicu, jedan od bitnih faktora biti i problem popuštanja discipline u stranačkim redovima. Ma koliko neprijatan bio, taj problem ipak deluje lakše rešiv od opozicione pretnje izbornim bojkotom, koji, bez obzira na postojanje (bar) jedne kooperativne desno orijentisane i (bar) dve takve „građanske“ stranke, može ozbiljno da delegitimiše oktroisane izbore. A tu je i „faktor Kosovo“ za koji i dalje ne znamo kada ističe krajnji postavljeni rok, ako ga ima: izbori, veruje Milivojević, moraju biti održani pre nego što nam se saopšti konačan plan za Kosovo („pre toga svakako, posle nikako“, kaže). Priča se tu dodatno komplikuje: Milivojević veruje da Vučić neće moći da predstavi dogovor o Kosovu kao pobedu, zbog čega su mu potrebni saveznici. A da bi došao do potrebnog konsenzusa, opoziciji bi morao da ponudi - fer izborne uslove.