Korumpirana politika u interesu najmoćnijih

Ovih dana će 20. februar, međunarodni dan socijalne pravde. Urediti društveni život u skladu sa načelima pravde, jednakosti i slobode je večiti i nedosegnuti ideal. Osnovna teškoća u definisanju socijalne pravde krije se, međutim, u tome što će ljudi, u zavisnosti od svog društvenog položaja, različito gledati na to šta su pravda i pravedno društvo. Izlaz nudi DŽon Rols i njegova koncepcija pravde kao pravičnosti. NJegov zaključak je da pravična (ne)jednakost mora biti rezultat prethodnih jednakih mogućnosti i korisna svima, pre svega onima siromašnima. Tako se koncept pravednog miri sa konceptom razvojnog društva. Nastojanje da se pojam socijalne pravde sadržajno precizira doveo je do formiranja indeksa socijalne pravde koji obuhvata: sprečavanje siromaštva, jednakost u obrazovanju, dostupnost tržišta rada, socijalnu koheziju i nediskriminaciju i zdravlje. Nasuprot tome, postdemokratska redukcija demokratije, pored uvećanja ekonomskih nejednakosti vodi i eroziji pravne i političke jednakosti. Posledično, već opako nejednak svet završava umesto u utopiji pravednog društva u njenoj distopijskoj karikaturi. Iako to zvuči neverovatno, jedan odsto najbogatijih ljudi danas ima više novca od ostalih 99 odsto zajedno. Ako značajan deo rasta dobiti kao rezultata primene tehnoloških inovacija ne bude izdvojen za osiguranje bazičnih potreba svih, nego i dalje bude plen paralelnog sveta superbogatih, taj jaz će razoriti revolucionarno sveto trojstvo – jednakost, sloboda, bratstvo. Ovih dana Srbija neodoljivo podseća na turobni socijalni pejzaž ili, još pre, na portret na kome se „iz aviona“ vidi depresivan izraz lica uslovljen decenijskom recesijom, siromaštvom i socijalnom izolacijom. Tamo gde rastu nejednakosti, rastu i pohlepa i samoživost, a padaju solidarnost i socijalna kohezija. Sve partije i vlasti su deklarativno za socijalno odgovornu državu, ali se decenijski efekti bede i neravnopravnosti jasno vide. Ili sam nagluv ili ne čujem da crkve snažno podižu glas protiv dominacije srebroljublja i vlastoljublja nad čovekoljubljem. Par procenata moćnika kontroliše strahom i/ili potkupljivanjem, odnosno kroz korumpiranje, klijentelizam i partijsko zapošljavanje, živote svih ostalih. Stvorena je klima, proizvodnjom poluistina i otvorenih laži, populističkog varanja i opsenarstva u kojoj građani levitiraju između neverice šta ih je snašlo, besa i cinizma ili još pre apatije. Naravno, u građane ne računam servilne beskičmenjake, naručene trubadure i plaćene botove. Oni su podanici na izvol`te svakome ko ih iznajmi. I nisu baš malobrojni. Zamisao da bi svrha politike trebalo da bude zajedničko rasuđivanje o javnim problemima, sa posvećenošću osnovnim principima pravde, sve više se vidi kao utopijska fantazija. Za mnoge, politika je inherentno korumpirana i uvek služi interesima najmoćnijih. Posledično, država u neoliberalnom kapitalizmu jeste polje utakmice, ali je to polje neravno i sa sudijama koje tolerišu ofsajde i faulove i sviraju penale u korist bogatijeg tima – na delu je „strukturalni afinitet“ između vlasti i krupnog kapitala. Možda je to zato što ne možemo postati pravedno društvo, a da istovremeno ne postanemo pristojno, uljuđeno i tolerantno i obrazovano, „zdravo“ društvo. Ako neko misli da je ovo tipična neargumentovana sindikalna retorika neka potraži podatke o društvenom proizvodu, platama i penzijama, udelu ljudi koji žive u riziku od siromaštva i nejednakostima duplo većim od evropskog proseka. Zapitajmo se i ko može sebi da priušti kvalitetnu i blagovremenu zdravstvenu uslugu? Kome dete studira željeni fakultet i može da se zaposli na pristojno plaćenom i kreativnom poslu. I da ga prethodno dobije u konkurenciji sa partijskim aparatčicima sa kupljenim diplomama? Koga još iskreno čude politička korupcija, namešteni poslovi i provizije, (polu)tajni ugovori i poslovni dilovi i ugrađivanja? Ako već živimo u partokratiji u kojoj je vladajuća kasta okupirala državu, ili još pre u cezarizmu u kome je duh demokratske rasprave izgnan, može li da čudi, po izveštaju Fridom hausa, srozavanje Srbije na nivo poluslobodne države? Je li još nekome enigma zašto nam deca trajno odlaze? Na kraju, pružimo sebi iskreni odgovor na jednostavno pitanje - treba li da onda i dalje sedimo podvijena repa ili je vreme da se uspravimo i da i protestima, ne verujući na reč političkim trbuhozborcima, sami izborimo za pravdu? Pravda se ne dobija na poklon, ona se osvaja.