Tvrđava novca i popularnosti

Žoze Murinjo + Kristijano Ronaldo + Lionel Mesi = 56. Šta predstavlja ova jednačina? Osvojene trofeje pomenutog trojca? Nije loš odgovor, mada su ih zapravo osvojili daleko više, pa je reč o broju meseci tokom kojih je trebalo da gule rešetke španskih zatvora. Prvo je „pao“ Mesi. Osuđen je na dvadeset jedan mesec 2016. U januaru ga je Ronaldo nadmašio sa 23. Dvanaest meseci odrezanih Murinju početkom februara skoro su antiklimaks, ali je „Posebni“ ipak malo manja zvezda, pa shodno tome i malo manja kriminalna faca. Ono u čemu su identični, pak, činjenica je da su sva trojica utajili porez, i da niko, naravno, neće na zidu udariti nijednu recku. „Fudbaleri u principu nemaju pojma o zakonima; sve prepuštaju savetnicima, advokatima i agentima koji traže rupe u zakonu da bi klijentima sačuvali što više para. Generalno, milionska primanja se u Španiji oporezuju oko 45 odsto, ali od 2006. postoji takozvani ,Bekamov zakon’, koji je strancima sa manje od deset godina prebivanja u Španiji omogućavao plaćanje poreza u visini od 24 odsto. Zakon je donet kako bi se stimulisao dolazak zvezda, ali je pod pritiskom javnosti i domaćih igrača modifikovan, pa stranci koji su zarađivali više od 600.000 evra godišnje nisu mogli da koriste tu beneficiju“, kaže za NIN Vladimir Stanković, novinar i publicista, decenijama stanovnik Barselone. Slučaj Lionela Mesija je drugačiji utoliko što se Argentinac nije mogao „ogrebati o Bekama“, jer je predugo živeo u Španiji, ali pojas za spasavanje para uvek je isti – poreski rajevi. Ronaldo je imao kompaniju registrovanu na Britanskim devičanskim ostrvima – većinski nenaseljenom engleskom komadu arhipelaga u Karipskom moru – čija je jedina ekonomska aktivnost bila kupovina prava na Ronaldov imidž. Ta je prava potom ustupila firmi u Irskoj, takođe poznatoj po popustljivosti spram bogatih. U Murinjovo ime se takođe petljalo po Irskoj i Britanskim devičanskim ostrvima, uz dodatak Novog Zelanda. Mesijeva ekipa odlučila se za Urugvaj i Belize, još jedan karipski raj. Ova trojka nije, međutim, jedina čiji se novac baškario na Karibima. Na spisku španskih fudbalskih gastarbajtera koji su se uverili da još vredi maksima prema kojoj su u životu neizbežni samo smrt i porez, nalaze se, recimo, i Havijer Maskerano (dvanaest meseci zatvora) i Radamel Falkao (šesnaest meseci). Na prvu loptu bi se reklo da su se Španci ostrvili na goste, ali Stanković kaže da utisak vara. „Nisu na meti samo stranci, oni su samo vidljiviji. Probleme sa poreskim vlastima ima i Ćabi Alonso. Nagodio se i Iker Kasiljas, a pre pet ili šest godina u nevolji je bio i Rafael Nadal.” Dobro je pomenuti Nadala, kao i Aranču Sančez Vikario, kako neko ne bi pomislio da su samo fudbaleri prevaranti. Tvrdili su, dakako, da prevaranti uopšte nisu. Lionel Mesi je na suđenju rekao: „Igrao sam fudbal. Nisam imao pojma ni o čemu“. Dodao je da je verovao tati i advokatima, te da nije ni čitao dokumenta koja je potpisivao. Nije to nemoguće. Savremena je ekonomija do te mere komplikovana da se u njoj dave i učeni, ali sud to nije prihvatio kao opravdanje. Prihvatio je, međutim, nešto drugo. Čitalac je možda primetio da su sve izrečene zatvorske kazne bile kraće od dve godine, iako se u Španiji za poresku prevaru može dobiti i znatno više. Špansko pravosuđe, međutim, ima običaj da osuđene na lakše zatvorske kazne ne šalje na robiju ako njihova dela nisu bila nasilna. A lakšom zatvorskom kaznom obično se smatra – ona koja je kraća od dve godine. „Slučajevi najčešće završavaju paktom sa državom, koja pristaje na dogovor jer je jasno da od Ronalda i Mesija u zatvoru ne bi imala nikakvu korist, već samo štetu za imidž. Ovako se nagode, odrežu kaznu koju igrači-milioneri lako mogu da plate, i svi su zadovoljni.” Stanković misli da se ni obični Španci ne jede mnogo zbog toga. „Mislim da nema ljutnje. Navijači hoće Ronalda i Mesija na terenu, a ne u zatvoru. Obični ljudi kažu ,Neka plate šta su dužni.’” I tako je vesela karipska družina platila milione evra i kolektivno ostala na slobodi da izvodi magiju; da li samo fudbalsku ili i finansijsku, videćemo. No to što Lionel Mesi i dalje nosi šljašteći dres Barselone, a ne dronjavu zatvorsku uniformu, nije tako strašno. Najzad, zaradio je taj džak novca koji je pokušao da ućari, i pritom izvesno naškodio društvu manje od prosečnog bankara ili industrijalca. Pravi problem nastaje kada se sportista provuče kroz rešetke sa džakom u kome je krupniji zločin. Devetog septembra 1995. momak koji je tek napunio 19 godina pozajmio je crveni be-em-ve kabriolet u Amsterdamu. Vozio je prebrzo i zakucao se u drugi automobil. Ubio je Martena Putmana, direktora pozorišta i oca dvoje dece. Osuđen je na 240 sati društveno korisnog rada. Da, kažu ljudi da je holandska kaznena politika blaga, ali ko će poverovati da na presudu nije uticalo to što je okrivljeni svega tri i po meseca ranije postigao pobedonosni gol za Ajaks u finalu Lige šampiona protiv Milana? Patrik Klajvert, najmlađi strelac finalne utakmice Lige šampiona u istoriji, ubistvo je platio dobrotvornim radom, a cinik bi imao argumenata da kaže kako je dobro što ga je platio uopšte. Betani Viters, američki advokat i autorka knjige Integritet igre: profesionalni sportisti i nasilje u porodici, objavila je pre nekoliko godina u jednom od žurnala harvardskog pravnog fakulteta članak pod nazivom „Bez posledica: nasilje profesionalnih sportista van terena“. U njemu se poziva na istraživanje obavljeno od početka 2010. do kraja 2014. U tom periodu, prema medijima, 64 igrača NBA, NFL (profesionalnog američkog fudbala) i MLB (profesionalnog bejzbola) bili su osumnjičeni za nasilje u porodici i seksualne napade. Samo jedan učinilac osuđen je za delo za koje je optužen, četvorica su priznala lakše optužbe, a petorica su se nagodila. „Petogodišnje istraživanje zasnovano na izveštajima lokalnih i nacionalnih novina prosvetljuje, ne toliko brojem optužbi, koliko neuspehom krivičnog pravosuđa da primereno istraži i procesuira te tvrdnje”, tvrdi Betani Viters. Čini se da su se Amerikanci najviše bavili ovom temom. Studentkinja Lori Nikol Robinson je još 1998. napisala u Pravničkom žurnalu Indijane da „neki sociolozi, sportski psiholozi, pravnici, mediji i feminističke grupe” smatraju da su profesionalni sportisti skloniji kriminalu od ostalih muškaraca. Jedan od razloga jeste taj da su sportisti naučeni da im je sve dopušteno. Obe ove tvrdnje su, navodi i sama Robinsonova, kontroverzne, i ima argumenata i za suprotno. Brent Šrotenber, sportski novinar USA tudej, pre nekoliko godina je pobrojao hapšenja igrača NFL. Od 2000. do 2013. bilo ih je 664. To zvuči strašno, rekao je tada Šrotenber, ali brojku treba udobno smestiti u kontekst. „NFL ima jedno hapšenje na 47 igrača, ali u opštoj populaciji jedno hapšenje dolazi na 25 stanovnika. To je iznenađenje. Čini vam se da svake nedelje čujete o nekom hapšenju u NFL, ali ispostavlja se da se igrači bolje ponašaju od običnih građana.“ Pritom, dodao je Šrotenber, muški živalj SAD ima stopu od jednog hapšenja na petnaest stanovnika. I nije samo o Americi reč, jer je i u Velikoj Britaniji jedno hapšenje dolazilo na 27 muškaraca. Branioci će reći da nam se čini da su sportisti opasni po okolinu jer nam njihovi slučajevi ostaju u sećanju. Betani Viters će, pak, podvući da ogroman procenat nasilja u porodici i seksualnih napada ne bude ni prijavljen, pogotovo ako žrtva zna da je napadač društveno i ekonomski moćniji. I sad, pošto ne znamo da li sportisti zlostavljaju više od običnih smrtnika, teško je reći i da li im se za to više gleda kroz prste. Nije da velikani poput Tonija Adamsa ili Majka Tajsona nisu završavali u ćelijama, i zbog pijanih vožnji i zbog silovanja. Ipak, treba podsetiti na to šta je novinar Nik Koen svojevremeno zapisao u Gardijanu. „Biti delom sportske ,elite’ znači živeti u trajnom detinjstvu, nemajući, pa čak ni ne želeći prava i obaveze odraslih. Umesto da ih oslobađa, novac sportiste drži u maloletničkoj zavisnosti. Nije dovoljno reći da sportisti mogu da kupe šta god hoće. Oni ne moraju ni da kupuju, jer će drugi to obaviti za njih. Dok se kreću od sale za treninge do hotela, sve im je obezbeđeno. Kako možemo očekivati da govore o svetu od kog su zaštićeni?” Koen je to napisao povodom Evropskih igara u Bakuu 2015, kada se nijedan sportista nije pobunio zbog toga što se one organizuju u nimalo demokratskom Azerbejdžanu, ali zaključak vredi i na širem planu. Ako nekažnjivost postoji, sasvim sigurno počiva na mnogo širem planu od sudnice.