Rane koje ne zacele

Odmah da se razumemo, ovu godinu je obeležilo sasvim sigurno jedno od najslabijih izdanja Berlinskog filmskog festivala. Verovatno će biti potrebna vremenska distanca da se analizira i zbog čega, ali činjenica jeste da su programi i filmski dometi pojedinačno bili na daleko nižoj razini od očekivane. U Berlinu se uveliko čuje da je to verovatno posledica predaje mandata jednog umetničkog direktora drugome. Naime, Diter Koslik, koji je ovogodišnjim 69. izdanjem Berlinala napunio svojevrsno punoletstvo na poziciji čelnika, dakle punih 18 godina rukovođenja jednim od tri najznačajnija i najveća filmska festivala na svetu, oprostio se od Berlinala. Gotovo da nema izdanja nekog od prestižnih magazina koji dnevno prate Berlinale, kao što su Holivud riporter, Skrin internešnal ili Varajeti, koji se svakodnevno nisu zahvaljivali Kosliku na pozamašnom minulom stažu, kojim je ovaj festival dosegao zavidne visine. Koslika su kako oglasima tako i tekstovima, ispraćale i velike filmske kompanije, studiji, brojni finansijeri, te filmske zvezde počev od holivudskih pa do azijskih i evropskih, koje su tokom ovog perioda prošetale crvenim tepihom ispred Berlinale palasta. Poslednje dane svoje vladavine, Ditrih Koslik je iskoristio da još učvrsti ono za šta se borio i što je godinama bilo njegov zaštitni znak – angažovan film i angažovanost samih autora. Možda to zvuči kao floskula sada, ali kada je Berlin u pitanju to je od i te kakve važnosti. Ponekad je bilo bitnije kakve će se odatle političke poruke odašiljati svetu od kvaliteta samih ostvarenja, ali to je Berlinale dovelo do njegovog današnjeg koncepta. Tako je prošlog vikenda Diter Koslik potpisao sporazum 5050x2020, kojim se garantuje da će i ubuduće biti vođeno računa o rodnoj jednakosti i zastupljenosti žena, kako na samom Festivalu tako i Evropskom filmskom marketu. Sa takvom podelom karata, naš film Šavovi Miroslava Terzića, uklopio se u program Panorama ovogodišnjeg Berlinala gotovo savršeno. Time se podičila i producentkinja filma Milena Trobozić Garfild na konferenciji za novinare u berlinskom hotelu Hajat, istakavši da su veliki deo tehničko-autorske ekipe, počev od scenaristkinje Elme Tataragić preko producenata, scenografa, kostimografa, montažera... činile upravo žene. Iznad toga je, međutim, daleko značajnije što je srpski film konačno dobio veliki ženski lik, tako redak u recentnoj srpskoj kinematografiji. Uloga majke koja ni nakon 18 godina (čudna ali slučajna veza sa Diterom Koslikom), ne odustaje od traženja svog sina za kojeg veruje da nije umro na rođenju, kako joj je to tada bilo predočeno, dodeljena je Snežani Bogdanović, glumici čijim je odlaskom sa javne scene ovdašnja kinematografija i te kako mnogo izgubila. Takvom liku majke koja urušava kako sopstveni život tako i život ostatka svoje porodice zbog vlastitog uverenja da joj je dete tamo negde još živo, Bogdanovićeva daje širinu junakinja iz antičkih tragedija. NJena žena borac ne odustaje ni kada postaje svesna svih mogućih posledica, koje logično ovako koncipiranu priču vode ka katarzičnom kraju. A na samom kraju Šavova stoji natpis da je film rađen po istinitim događajima, što shodno verodostojnosti priče i dubini emocija do kojih doseže, uopšte nije bilo potrebe da se naglašava. No za Miroslava Terzića, autora koji nakon Ustaničke ulice sada potpisuje još jedno ostvarenje sa bolnom temom nezalečenih rana, to je bilo i te kako od važnosti, jer je inicijalna kapisla bila priča upravo njegove porodice: „Pre mene, moji roditelji su imali ćerku, što je moja majka pokušala da sakrije od mene. Rečeno im je da je ta beba umrla... Ali kasnije, kada sam čuo priče o otetim bebama, osetio sam neku ličnu vezu sa svima njima. I želeo sam da ispričam priču o razrušenim porodicama, o šavovima koji se stalno rascepljuju.“ Za njega je ključno pitanje zbog čega te strašne priče o nestalim bebama nemaju epilog, naročito u pravnim okvirima. Istraživanje za film počeo je 2001. kada je i sam prvi put postao otac, i kada se zapitao nad sudbinom porodica koje ne osete tu radost: „Najvažnije za ovakav film bilo mi je da se oseti ta emocija majke koja pokušava da nađe svoju izgubljenu bebu. I to je krucijalno za uspeh ovakvog filma, da ne sklizne u melodramu i ne izgubi nit“, kaže Terzić. A za to se dobro pobrinula scenaristkinja Elma Tataragić, držeći čvrsto narativ priče, ne dozvoljavajući joj da sklizne u patetiku ili pastiš. Kada ju je Terzić pozvao da sarađuju na filmu, ona je radila na drugom scenariju o materinstvu, a onda je čula priče o nestalim bebama. Tada su odlučili da udruže snage: „Počela sam da istražujem te slučajeve, za koje sam ranije znala tek usputno, iz novina. I uvek su se tu pominjale nekakve lude žene, koje su tvrdile da su im deca oteta. Klasifikovanje tih žena kao ludih me je prvo privuklo, jer sam shvatila da je teško nositi se s istinom. Kada sam čitala sve te priče, izgledalo mi je kao da sam ušla u naučnu fantastiku ili horor film. Pročitala sam hiljadu ispovesti. Ali znala sam da nam treba jedna posebna priča na koju ćemo se fokusirati. Ta jedna priča morala je da bude glas 500 porodica u Srbiji, ali i u Crnoj Gori i u Bosni gde su se mnoge od tih priča dešavale, što je ostavilo nezaboravan trag. Tako smo ovim filmom progovorili u ime mnogih, i dali glas onome ko nema pravo glasa“, kaže Tataragić. Prikazani u programu Panorama, Šavovi su bili jedan od dva filma u dva najznačajnija programa Berlinala, u čijim špicama je stajao natpis Filmskog centra Srbije, čime su oba filma branila domaće boje i to više nego uspešno. Drugi film je nemačko ostvarenje u glavnom takmičarskom programu, čiji je naša zemlja manjinski producent. I film Bio sam kod kuće, ali… Angele Šanalec govori o tome koliko porodica može da bude disfunkcionalna, ali na potpuno drugačiji način. Priča počinje kada se trinaestogodišnjak vrati svojoj kući, iz koje je na nekoliko dana nestao, bez i jedne izgovorene reči o tome gde je za to vreme bio… Interesantno je to da je direktor fotografije na ovom filmu bio mladi snimatelj Ivan Marković, koji je imao još jedan film na ovogodišnjem Berlinalu, i to u programu Forum. U pitanju je srednjometražni film (od 60 minuta) koji je sa kineskim rediteljem Vu Linfengom snimao u prestonici najmnogoljudnije zemlje sveta i naslovio ga vrlo poetično – Od sutra počinjem da (From tomorrow on, I will). „Ta rečenica je obećanje za koje unapred znamo da se neće ispuniti“, kaže nam Ivan Marković, vidno uzbuđen po okončanju projekcije njegovog filma na Berlinalu. „Zapravo, to je prvi stih pesme, vrlo poznate u Kini. Pesnik objašnjava kakav život želi i stvara slike idealnog života, da bi se na kraju od njega i oprostio. Pesma je u Kini poznata upravo po tome što je taj pesnik izvršio samoubistvo napisavši je“, objašnjava Marković kako je do naslova došlo. A proces nastanka samog filma još je zanimljiviji. On i njegov kineski kolega upoznali su se na festivalu studentskog filma 2011. nakon čega se ponovo sreću na Kustendorfu, gde počinju da dogovaraju saradnju. Nešto kasnije snimaju film koji nikada nisu završili jer je, kako veli, bio preambiciozan za premalo para. Onda se odlučuju za kratku formu, te 2016. snimaju film Bela ptica, koji je prikazan tada upravo na Berlinalu. Kada je otišao prvi put u Kinu, Marković se susreo sa nečim što mu je odmah privuklo pažnju – sa atomskim podzemnim skloništima, koja se više ne koriste u te namere, te su ih naselili ljudi iz raznih provincija. Tako mu se rodila ideja za film: „Priča je ipak univerzalna, jer se tiče pre svega ogromnih gradova i urbanizacije, i tog teškog života u gradu na koji ljudi pristaju sa idejom da će jednog dana možda uspeti u životu. U filmu smo portretisali radnike, koji dolaze iz malih sredina, i koji godinama skupljaju pare da bi se preselili u veliki grad. A jedan od načina kako mogu da prežive i sakupe novac za svoje porodice koje su ostavili, jeste taj da pristanu da žive u tim improvizovanim stanovima u skloništima. Kada sam to video, odmah sam se setio bombardovanja 1999. godine, i to mi je bilo sasvim dovoljno za film.“ Ako se doda tome podatak da je još srpskih prezimena bilo potpisano u špici ovog filma (recimo Tanja Šljivar, aktuelna direktorka drame Narodnog pozorišta, potpisana kao koscenaristkinja), možemo da budemo zadovoljniji no ranije brojnošću kojom je naša zemlja bila predstavljena na ovogodišnjem Berlinalu. Nikako ne treba zaboraviti ni prisustvo našeg glumca među glumačkim talentima (engleskim preciznije rečeno Shooting Star). Milan Marić je odabran da, među desetak potencijalnih glumačkih nada novog evropskog filma, predstavlja svoje glumačko umeće, ali i zemlju iz koje dolazi. I konačno, časopis Makers je među top lokacija za snimanje filmova na svetu izdvojio upravo Srbiju, naslovivši tekst Serbia Production Utopia. Kao da je Berlinale trebalo da doživi svojevrsni pad, da bi naša kinematografija zablistala, barem na trenutak.