Živimo u stvarnosti pognutih glava

U knjizi Prekasno (izdavač: Geopoetika), Branka Krilović opisuje onaj period života posle gorkog saveta lekara: „Radite sve što ste radili i pre. Živite normalno.“ Kopa se po samoći i sopstvenoj prošlosti. Vožnja liči na putovanje autobusom s nosom zalepljenim za staklo: prizori koji usput promiču vezani su za dve životne priče razmenjene u razgovoru penzionisanog profesora i njegove nekadašnje učenice. I pre rečenice: „Sad je kasno“ – prolaznost uzima glavnu ulogu. Profesor ima naviku da vreme meri štopericom. Četrdesest šest leta nakon kojih su se sreli, razbija se na sekunde i stotinke. Spisateljica dočarava usamljenost likova, stanove nalik muzejima. Kaže da arheolog Dragoslav Srejović nije imao u kući nijedan arheološki predmet i da ih se užasavao. „Muzej je nešto što je otkinuto od života, umrtvljeno.“ Penjemo se, prateći ritam priče, na osmi sprat novobeogradskog solitera. Slušamo odjek brave kakav proizvodi prazan stan. I uporno zvono telefona (rešeni da se ne javimo). U Najpolovoj Enigmi dolaska pripovedač zaključuje da rukopis često otvori jedna rečenica, kroz koju tekst oživi, pa značenje izbije kao plod raspoloženja stvorenog rečima. Vaš roman otvara reč prokletstvo? Šta drugo čovek da kaže? Sve je učinio da ne ostane sam. Sve je podredio tome da se njegov život odvija željenim tokom i da mu ne priredi nemilo iznenađenje. Ipak, naiđe udar i teška nevolja. Prosto, nijedna sreća nije sto posto sigurna. I kad se, u retkim trenucima, učini da ste je dosegli, iskrsne faktor koji nije pod vašom kontrolom. Da li je to božji ili planetarni usud zavisi od toga kako se deklarišemo, u šta verujemo. Prokletstvo i nesreće su sastavni deo trajanja i svakome sleduje njegova porcija. Nevolje su neprekidno u toku, u najrazličitijim oblicima. Vrebaju, kruže, i samo je pitanje trenutka kad je ko na redu. Religija je, u tom smislu, shvatila igru; svete knjige ne plaču nad prokletstvom, na njemu prave kapital. Nisam moliteljka, kako god to zvučalo, ni od koga ništa ne očekujem. Zato sam poželela da ispišem sopstveno ,,vjeruju”. Zašto ste u podnaslovu knjigu odredili kao „starinski roman“? Kad bih se šalila, rekla bih: da preduhitrim one koji će reći da je – starinski. Starinski, staromodan, kako hoćete. Videla sam na jednom snimku kako me jedan elokventan mladić ,,otkačio” što se tiče romana, ali je nekoliko puta rekao: ,,Ima tu emocija, ali ne znam…“ I tako dalje. Svaka mu čast što me je pročitao, hvala mu, jer baš je mlad. I drago mi je što je izgovorio ,,emocija“, nije se stideo. Kad sam počela da pišem nisam sebi zadala nikakav stil ni hermeneutiku, rekla sam, opusti se, piši iz sopstvenog tela i odmah ih razreši velikih egzibicionih očekivanja. Budimo starinski! Ko pročita, videće da l’ sam malo lagala, srešće koga će sresti, biće mu, tu i tamo, tužno ili milo oko srca. Rat iz devedesetih tiho ulazi u priču, ali pravi najjači potres. Najčešći govor o stradanju devedesetih je opšteg, pomensko-političkog smisla, retorički krešendo kampanjskih neodmerenosti. Samo oni koji još nisu našli svoje ni žive ni mrtve, znaju koliko su sramne te retorske igrarije. Diletantske deklamacije nad pojedinačnim, ličnim tragedijama. Moja posveta ide njima. I kolegama izginulim u bombardovanju RTS-a. Kao da su birani; mahom mladi, bez braka i dece, trebalo je da budu jači od celog sveta. Zanemarila sam narod i nacionalnu stvar, zagledala se u lice jednog od njih. U sećanje na lice. Jedino što je ostalo posle užasne noći. Bolelo me je u grudima dok sam pisala to poglavlje. Prosto sam htela da im pružim ruku, da kažem kako neću da mi bude lako i veselo. Ne znam šta drugo da im dam. Kažete da ste ,,van sistema“. Kako iz te perspektive izgleda stvarnost? To je moja, opet moja, tvrdoglava iluzija koja se sve teže drži. Provući se, umaći grabljivici javnosti. Ne učlaniti se ni u šta, ne primiti ni dućansku karticu, ne plaćati ni telefon telefonski. Van mreža sam. Možda preterujem, ali to je kao kad higijenu podignete na viši nivo. Nekako mi se ne troši vreme na ,,saznajni beskraj“ kojim, pored dragocenosti, pluta krš suvišnog. Nemam strpljenja da se probijam do onog što mi prija. Ne poričem moć sistema, ali upravo su mreže učinile da ta moć bude relativna. Ako si na vezi ošinuće te, ako si van, imaš iluziju da te nisu razapeli. Mreže su velika dobit i velika sekiracija. Traže jake nerve. Nisam ni važna ni zanimljiva da bih se oglašavala u virtuelnom tiražu. Patim što je tehnologija otromila prijateljstva. Simulira se bliskost. To mi je najomraženija zamena za društvenost i verujem da sam zbog toga izgubila deo simpatija mojih ljudi. Dobijem poruku, konstatujem je, sutradan vidim da nisam odgovorila. Iz moje perspektive, ovo je stvarnost pognutih glava. Svako je u svom aparatu. Važan deo romana čine opaske usamljene junakinje o životu u velikom gradu. Kakve promene primećujete na ulici i šta one govore o našem vremenu? Kao reporter Dnevnika izveštavala sam sa otvaranja obnovljene Knez Mihailove ulice. Iz visine, sa prozora pres-centra, kamerman je uhvatio velelepne kadrove. Dugo je ta pešačka zona bila zaštićena od uličnog kiča i trgovaca koještarijama. Sad, ispred Narodnog muzeja, na Trgu republike, ispred SANU – heklane šarenice, sapuni, lizalice. Malo-malo pa pijaca gde joj mesto nije. Vrvi od humanitarnog trange-frange i ,,otvorenih srca“. Trgovanje je epidemija. Trguje se u kancelarijama najviših institucija, u redakcijama, iza šaltera; garderoba, pomada, bižuterija – povoljno i na poček. Sećam se kad je u holu službenog ulaza Narodnog pozorišta osvanula objava da se zabranjuje bilo kakva prodaja unutar kuće. Neočekivana vaspitna mera upravnika Aleksandra Berčeka, meni se činila jednom od bitnih odbrana dostojanstva nacionalnog teatra. Trgovina je devastirala dobar ukus i lične estetike. Jeftinjak je pobedio, gospodski gradski potezi pretvoreni su u tursko-kineske teritorije. Jeste li čuli za ćorave tramvaje? To su ,,španci” obmotani reklamom preko prozora. Spolja ne vidiš putnike. Preko pogleda – brushalteri i hamburgeri. Da li će uskoro i sočiva za vid dobiti reklamnu aplikaciju? Dobar deo prestoničkog ljudstva je uistinu – neko. Isključivo sopstvenom zaslugom i profesionalnim ugledom. A ti si mu ukrao čak i reku. Savska obala na Novom Beogradu prebukirana je splavovima i sklepotinama za zabavu. Iznajmiš za evre i orgijaš. Lokal do lokala. Ako malo dete poželi da baci kamenčić u vodu, moraš ga odvesti na splav, u kafanu. Jedino odatle vidi reku. Ko je ranije gledao Savu sa svog prozora, sad plače. Imali ste neobičan posao. Bili ste pozorišna kritičarka TV Dnevnika. Radilo se o velikoj moći i odgovornosti. To su, pre svega, godine odgovornosti. Kad su mi ponudili da iz NON-a pređem u Dnevnik, rekla sam sebi, dobro, ne smeš ih razočarati, ne smeš izneveriti njihovo poverenje. Do poslednjeg dana sam radila s dozom povišene odgovornosti, u produktivnom stresu, sto posto posvećena poslu. A moć? Ako mislite da ste moćni zato što je iznad vas logo RTS-a, grešite. Moj osećaj moći su trenuci kad vam veruju, kad su zahvalni što ste ih dotakli mišljenjem o predstavi, kad vam pozorišna legenda čestita na čovečnosti, kad utišaju ukućane da čuju šta ćete reći o premijeri. Godine na televiziji su ,,moje nežne godine“. Uprkos svim udarima unutar televizije i mojim ličnim. Toliko sam uživala kao zaposlenica da tek sad debitujem među romanopiscima. Da li gledate TV? Nije me sramota da priznam, glednem što god stignem. Koliko da uzmem uzorak. Hoću da imam svoju informaciju dokle se ide. Do dna i dublje. Izvesni formati inkasiraju na proizvodnji ljudskih čudovišta, rijaliti zavisnika najopasnije vrste. Dovoljno je videti ta deformisana stvorenja pa da normalan pomisli kako je nastupio satanizam. Šta nam se svima desilo kad to možemo da svarimo?! U 20 časova – predsednik, u 22 – razvrat uživo. Isti kanal. Istovremeno, na delu je besprizorna eksploatacija vanserijskih dečjih talenata. NJihov dar katkad ocenjuju nule od eksperata, strašne reči upućuju im ništavne estradne pojave. Zašto se to trpi, gde su roditelji, pedagozi? Moj fokus je na kulturnom i informativnom programu. Kako dođe do toga da stvari koje su pre samo deset ili dvadeset godina bile nezamislive, postanu uobičajene? Da, i ja se pitam kako je došlo do toga da je normalno što televizija, izuzev u sportskim i redakcijama kulture, više nema komentatore? I u najstrašnije doba komunizma, značajni događaji, u ekonomiji, društvu, politici – imali su momentalnu reakciju. Skočile cene, smaknut svetski lider… Iste večeri, u udarnom Dnevniku – komentar. Mislim da ni u nacionalnim televizijama, u sistematizaciji radnih mesta više ne postoji to zvanje. Bilo je nezamislivo i to da mediji prepisuju jedni druge, a naročito da televizija prepisuje novine. Istina, stvari su se obrnule, TV više nije najbrža… Dok ode da snimi, novine su to već dobile mejlom ili telefonom. Svejedno, profesionalac, i medij koji drži do sebe, neće pasti tako nisko da ponavlja već objavljeno kod konkurencije. Ako nisi prvi, ako je neko već objavio vest, idi dalje, traži novu. Ne muljaj tuđe! I, sad ću zanatski da detaljišem, ali nedopustivo je da najviše zvaničnike slikaš ispred radijatora ili ispred vrata kroz koja stalno neko prolazi. Ili da arčiš tehniku i uključuješ reportera sa mesta odakle, izuzev njega, ništa ne pokažeš. Biografija Branka Krilović bila je dugogodišnja urednica u Radio- televiziji Srbije i pozorišna kritičarka TV Dnevnika. Dobitnica je najvišeg priznanja za pozorišnu kritiku, Sterijine nagrade za 2008. Pored romana Prekasno, objavila je zbirku priča Jutarnji akt (2000) i knjigu pripovedne proze Toliko od mene (2015). Andrić, Kiš, Albahari Odgovarajući na pitanje koji su pisci, dobitnici priznanja za najbolji roman godine, bili važni za nju kao čitaoca i pisca, Branka Krilović kaže da na listi pre svih stoji jedan koji nije dobio NIN-ovu nagradu: „Ivo Andrić. Uzvišenost u jednostavnosti. Misao i razgovor. Smirenje. Andrić, moj lekar. I u najstrašnijoj stvarnosti, kod njega ima probleska utehe. Imala sam sreću da se uverim u ono da je sve u romanu Na Drini ćuprija neko već kazao: `Ja sam samo pokupio sve ono što se priča i što je bilo… dao mu oblik i celinu`. Prilikom jednog boravka u Višegradu, čekala sam autobus pored sparušenog drveta-stanice i, htela ne htela, slušala razgovor dvoje meštana. Zvučali su kao da su iz Andrićevog romana. Uverila sam se, takođe, da u Višegradu Andrićev roman i dalje traje. Još se nije sve sleglo. I teško će. Volela sam Danila Kiša. Iskreno, ne toliko u literarnom smislu, koliko kao romantičnog prototipa pisca: vitak, visok, sa puno kose. Zauvek mlad Kiš. Nije stigao da ostari. Što takođe doprinosi mistifikacijama o njemu. Vrlo dobro je poentirao i pojavnim adutima. Nije sebe stavio u pesmu kao Crnjanski u Stražilovu; Danilo je aktivno radio na tome da o njemu šapuću ženska srca. U jednom periodu, dragoceno mi je bilo prisustvo Davida Albaharija. Velikodušnost je kad vas pisac uputi u to šta da čitate. Pored njegove knjige. Albahari je dobar deo književnog umeća ostavio u prevodima; Bleda vatra Nabokova koja se zahvaljujući njemu kod nas pojavila pre trideset godina, i sad je remek-delo prevođenja.“