Učenje iz istorije

Holokaust je deo priče o savremenom društvu i ima reprekusije na naše živote, čak i kad ne znamo nikog ko je postradao i posredno. Stoga sistematski i planski pogrom Jevreja i drugih naroda, do istrebljenja, za vreme Drugog svetskog rata, nije isključivo stvar prošlosti „koja ne sme da se ponovi“, osnovna je poruka zbornika naučnih radova Graničnici sećanja: jevrejsko nasleđe i Holokaust. U tom zborniku, 19 stručnjaka iz oblasti kulture, muzeologije i obrazovanja razmatraju mnoge aspekte i kontekste fenomena „globalne traume i temelja novog kosmopolitskog sećanja“. „Holokaust je unikatno zbivanje u civilizacijskom smislu, i da bismo ga bolje sagledali kao socijalnu, istorijsku, personalnu, psihološku, kulturološku, medijsku, pa i umetničku činjenicu, nužno je da mu priđemo multidisciplinarno i multiperspektivno“; kaže dr Nevena Daković, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i kourednica publikacije. Zbornik se može pojmiti i kao „muzej nastao drugim sredstvima, mesto sećanja na kome se susreću prakse učenja, pamćenja, istorije, istraživanja i izlaganja“, navodi Daković. Studije Holokausta deo su programa Teorije umetnosti i medija Interdisciplinarnih doktorskih studija na beogradskom Univerzitetu umetnosti koji ona vodi, dok je zbornik pokušaj da se studiozni i svefokusirajući pristup fenomenu – institucionalizuje. U finansijskom pogledu, projektu je pomogao novousvojeni Zakon o restituciji imovine žrtava Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, jer je deo od oko milion evra godišnje koji država daje jevrejskoj zajednici namenjen upravo naučnim istraživanjima, objašnjava dr Vera Mevorah, druga od urednica Graničnika sećanja. NJen doprinos knjizi jeste i rad o virtuelnim sećanjima i onlajn platformama za istraživanje Holokausta, posebno značajne zbog velikih količina antisemitskih sadržaja. Analizirajući ove društvene konflikte, koji sve više karakterišu digitalnu kulturu, Mevorah se osvrće i na primenu visoke tehnologije u edukaciji, poput veštačke inteligencije, kako je moguće razgovarati sa virtuelnim preživelim logorašem. Zbornik se tako obraća i narednim generacijama koje iskustvo Holokausta primaju preko tuđih narativa, što se označava kao postsećanje. Graničnicima se ukazuje na odgovornost reprezentacije istine kada živi svedoci Holokausta nestanu. Zbornik podjednako uvažava interpretacije ličnih priča žrtava, njihove traume, kao i istorijske činjenice. NJime se ističe suštinska razlika između institucije muzeja i memorijala, kao otelotvorenja kulture sećanja. „Zbornik se pojavio u pravom trenutku, budući da teku pripreme za otvaranje Memorijalnog kompleksa Staro sajmište“, istakao je dr Milan Koljanin, jedini srpski istoričar Holokausta. Svako ko radi na ovom značajnom projektu, trebalo bi da pročita Graničnike kako bi imao uvid u širinu teme i multilateralnost pristupa Holokaustu, dodao je Koljanin. Jer, ono što kompleks bude ponudio, kao i buduća nova stalna postavka Jevrejskog istorijskog muzeja, za mnoge će biti jedina istina o nečemu što se zbilo pre samo 70 godina. A učitano je u sve potonje. „Zadatak društvenih nauka jeste da otvore polje preispitivanja, i one ne mogu da čekaju da se sakupe sva sećanja živih svedoka, iako su oni najjača brana protiv zaborava i negiranja Holokausta“, naglašava Mevorah. Danas je više no ikad potreban odgovoran izvor informacija, institucija od kredibiliteta kojoj verujemo, pa su Graničnici jedna od „cigli u građenju tog zdanja“. Jer, ako je pisanje poezije nakon Holokausta varvarski čin (Teodor Adorno), proučavanje ovog fenomena (zla), civilizacijski je imperativ.