Pasuljica i srpske nuklearke

Ko ne zna šta je pasuljica, taj, odmah, neka se ispiše iz Srba! A pasuljica je mlađa sestra „gradištanca“, pa i slavnog pasulja „tetovca“, ali je slađa od ove njene braće. Prija kao Bilja kada se vrati sa joge. Pasuljica je, u ova nemilosrdna Alekova vremena, čak, spasiteljica srpskog naroda, mada neki Srbi traže spas u Đilasu. Jer, kilo pasuljice košta, bar na Đermu, dvesta dinara, a od kile mogu da se skuvaju dva ručka. Dakle, baciš sto dinara, pardon, pola kile pasuljice u lonac i kuvaš je, posle ponoći, po jeftinoj struji i na „dvojci“, eto ti, Srbine, božanskog jela koje te diže do sedmog neba! Dok se, u sitne sate, kuva pasuljica, možeš da čitaš Herodota. Dobro, ovog puta, uzeo sam u ruke Boga Vida od Miloša Lindra iz Skoplja. Još u podnaslovu stoji da se knjiga bavi našom „drevnom zvezdanom religijom“. I, gle, još na prvim stranicama, naletim na Beli Dunav! Dunav i na ovom februarskom suncu, blešti kao da je beli, ali Miloš Lindro tvrdi da je Beli Dunav drevno slovensko ime za Mlečni put! Jedna makedonska koledarska pesma iz Vevčana kod Struge peva se za praznik zimskog solsticija 24. decembra, dva dana pre Koleda. Tada, naime, Košutica (Jarac) tek rođeno, „božićno“ Sunce, vodi niz božansku reku, niz Beli Dunav! Elem, ovaj zemaljski Dunav je slika i prilika nebeskog Belog Dunava. Još po aleksandrijskim gnosticima, a i pre njih, prvo načelo glasi: „Što je gore, to je i dole.“ Ali, pazi šta još Miloš Lindro nagoveštava: „Biblijski Jordan je, po svoj prilici, neka reka na Balkanu, pri tome ne isključujemo veliku evropsku reku koja se i dan danas zove – Dunav!“ Dok pasuljica, u gluvo doba noći, pućka, pali mi se „lampica“ u glavi; Jovan Krstitelj je krstio Isusa na Dunavu kada se ovaj, u tridesetoj godini, vraćao sa makedonskim falangama iz Indije da povrati presto Aleksandra Velikog! K. G. Jung, moj guru iz Švice, žuri da se ovde umeša: „To može da bude tačno, ali to nije odgovor zašto je Beli Dunav prvo ime za Kumovu slamu, to jest, Mlečni put! A ako ponovo uzmeš u ruke Knjigu o Enohu ukapiraćeš da su ga anđeli odneli na sedmo nebo kod Gospoda, nekako, u vreme Lepenskog vira, a da Enohov praunuk Noje živi u vreme kada nastaje vinčanska kultura! I treba li ja, Švajcarac, da te ubeđujem da je Knjiga o Enohu pisana na vinčanskom pismu?!“ Pričam sve ovo u Lipovom ladu mom društvancetu, kad iz Vinče mi javljaju da je uhapšen Slavko Karić, muž i desna ruka Milice Marčete Kaninski, direktorke vinčanskog Instituta, a i ona najavljuje ostavku! A u prošlom broju NIN-a samo sam upozorio da se, iza sporazuma o nuklearnoj saradnji koji je potpisan prilikom Putinove posete, možda, na „mala vrata“ priprema izgradnja nuklearne deponije i atomske centrale. Dok u Lipovom ladu nastavljam priču o Belom Dunavu, sa susednog stola prilazi mi izvesni Miloš Zdravković i, dobro znajući ko sam, tutka mi u ruke svoj elaborat Nuklearna budućnost Srbije?! A, evo, šta tamo piše - Bugarska najavljuje „gradnju nove nuklearke na samo 70 kilometara od naše granice“, a i „Mađarska gradi dve nove nuklearke“. Naša bi se „gradila na Dunavu ili na Drini“, a kada bi Srbija „izgradila dve nuklearke, postala bi energetski lider regiona“?! Posle ovog idiotskog elaborata i moja Crna je duhovita: „Po meni, nuklearka bi trebalo da se gradi ili u Vinči ili pored Beograda na vodi! Nego, pre toga, treba raščivijati ko je, mimo znanja Aleksandra Vulina ’kuvao’ na rešou bojne otrove za vojne vežbe NATO u krugu vinčanskog Instituta! Bolje bi im bilo da su na tom rešou u Vinči kuvali pasuljicu.“