Građani protestuju podanici kliču

Istina je - profesora Miodraga Zeca valja slušati uživo, jer nema tih novina u kojima ima dovoljno prostora za sve one metafore i anegdote koje sipa dok objašnjava zašto misli da su problemi u Srbiji sada veći nego ikada pre. Ipak, i kad se očiste od jezičkih bravura i brojnih digresija, poruke (penzionisanog) profesora ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu dovoljno su jake da postane jasno zašto se njegovo ime našlo na spisku onih nekoliko profesora koje je poslanik SNS, Marko Atlagić - i sam fakultetski profesor - odlučio da provuče kroz blato neistinitih tvrdnji na samom skupštinskom zasedanju. I sve to zbog podrške građanskim protestima, za koju su mnogi ocenili da predstavlja prelomnu tačku nakon koje - u najmanju ruku - naprednjačka vlast više nikad neće moći da računa na lagodnu vladavinu, kao što je uživala skoro sedam godina. Zato razgovor sa profesorom Zecom, odnedavno i predsednikom Naučnog društva ekonomista, počinjemo upravo pitanjem o aktuelnim građanskim protestima. Zašto ste potpisali Proglas podrške građanskim protestima? Potpisao sam jer vidim da su strateška pitanja otvorena i da je nužan bazični dogovor i osmišljen plan za spas osiromašene i ranjene nacije. Ovi protesti su bitno drugačiji od ranijih, jer nisu vezani za pravo neke socijalne grupe već pitanje da li u Srbiji ključnu ulogu imaju slobodni građani koji pitaju, zahtevaju i protestuju ili se samo traže podanici koji kliču ili traže mplostinju. Ovde je prvi put u fokusu ključno pitanje – da li se u Srbiji vlada institucionalno ili personalno? Da li postoji građanin koji će formirati građansku državu, građansko društvo i građanske institucije? U protestu učestvuje šarolika grupa ljudi gde svako ima neki pojedinačni interes, a moj interes je vapaj za slobodom govora, mišljenja i za uređenim društvom. Bez društva zasnovanog na slobodi govora, slobodi medija i javnog mnjenja ne može se aktivirati kreativni potencijal nacije i prosperitet društva. Svi ljudi su slični, ali su društva i sudbina naroda različiti. Nužno se suočiti sa sobom. Tolstoj kaže: sve srećne porodice liče jedna na drugu, a sve nesrećne su nesrećne na poseban način. Mi baš insistiramo na posebnosti. Zašto je to tako? Zato što nije osmišljena baza društva. Stalno pravimo kuću, a temelji klize, ona se ruši, a mi je krečimo. Nismo odgovorili na bazična pitanja – kakvo društvo hoćemo, građansko ili revolucionarno, vladavinu prava ili prevrate koji se stalno dešavaju sa nekim razlogom, da li vodimo brod na Istok ili na Zapad. Vrtimo se u krug i što brže idemo, to se brže vraćamo na početak. Sada smo suočeni sa sličnim pitanjima koja smo imali i početkom prošlog veka, ali u mnogo nepovoljnijim geostrateškim okolnostima. Da li vam izgleda da je ovo situacija „biti ili ne biti“? Da one tvrdnje – ako sada ne uspemo, selim se – nisu samo prazne reči? Sad je problem veći nego ikada. U svojim istorijskim prekretnicama Srbija se hranila useljavanjem stanovništva, ljudskog kapitala. Da bi prebrodila sve istorijske zablude, prvog rata, drugog rata, partizana, četnika, Srbija je mogla da računa na veliki rezervoar priliva ljudskog, finansijskog i svakog drugog kapitala. Sada prvi put od imigrantske zemlje postaje emigrantska. Prosečna starost raste, jer se iseljavaju ovi sa 30, 40 godina, a smanjuje se očekivano trajanje života... To je kao kod čoveka kad se sistolni i dijastolni pritisak spoje – reanimacija je uzaludna i poslednji može da ugasi svetlo. Nije li to malo preterano? LJudi misle da se to ne može desiti. Može! Nestali su veliki narodi koji su obeležili ljudsku istoriju. Mi smo mali narod, mi samo o sebi mislimo to što retko ko o nama misli. Zato sad protestuju ljudi koji traže da znanje i kompetentnost dobiju prevagu nad lojalnošću i podaništvom. Da ne progonimo talente a uvozimo rijaliti programe. Da đaci Matematičke gimnazije, studenti ETF-a, doktori....ostanu a da se prestane sa fabrikovanjem lažnih diploma. Traže nadu da im se deca vrate ili da ne odu. A deca? Deca kažu – nećemo gubiti vreme na protestima, hajde da se pripremimo što pre da odemo. Sedamdesetih su zanatlije odlazili da zarade za kuću, traktor i da se vrate. Oni još šalju novac dok su im roditelji živi, ali će taj izvor presušiti. Te donacije nisu investicije, to je milosrđe. A ovi što sada odlaze, odlaze zauvek. Spremaju se već kao studenti, pa ih zato nema u prvim redovima protesta, kao nekada? Dugo sam na Univerzitetu, bio sam prisutan u tri vrste pobuna. Prva 96/97. bila je protiv Miloševića, sa političkim, vrlo konkretnim zahtevom. Tu revoluciju sam podržao, ali nisam hteo da obustavim nastavu. Rekao sam - gospodo, ova revolucija nije komunistička, već građanska, te da je ići u školu i učiti jedno, a protestovati drugo. Namolio sam ih da prvo dođu na čas, a posle na protest. Drugi studentski protest na Filozofskom fakultetu početkom 2000-ih izazvan je njihovim konkretnim razlozima - da se ne plaća školarina, da se može studirati neograničeno. Taj protest ima refleksije na današnje, kažu - vi profesori niste tada podržali nas, nećemo ni mi vas. Oni ne shvataju da ne treba mene da podrže, ja sam odlazeći čovek, ja imam samo rashode odlaska u zagrobni život, a tu se daju vaučeri. Rekao sam im. nisam vas tad podržao jer ste protestovali pod parolom „Znanje nije roba“, a ja predajem ekonomiju i znam da je znanje najbolja i jedina prava roba. Jedino znanje možete poneti sa sobom, to je roba koja stalno vredi i roba koja se upotrebom ne troši. DŽaba vi sve to pričate kad nam je vaš ministar Šarčević objasnio da ste „nebitno ime“. Ministar Šarčević ima izoštren instinkt, vučiće respektuje, a zečeve nipodaštava. On je pokrenuo lavinu napada na Beogradski univerzitet i kampanju za dualno obrazovanje i po tome će ostati upamćen i omiljen od vlasti. Ovde je Sterija proteran kao ministar prosvete jer je verovao u prosvećenost, a ne u podaništvo. Sud istorije ga je nagradio, a ministar Šarčević više uvažava sud svoje partije. Penzionisali su me retroaktivnom primenom propisa, koje je ćutke prihvatila akademska Srbija. U pravnim državama zakoni važe unapred, a ne unazad, ali mi volimo revolucionarnu, a ne pravnu državu. Vaš kolega, profesor fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, Marko Atlagić, poslanik SNS-a, pominjao vas je na sednici Skupštine - tvrdi da nemate stručnih radova. Mogu da kažem da verovatno ne bih zaslužio da budem profesor Beogradskog univerziteta, da je bila jača konkurencija (samo pet kandidata se javilo na konkursu), ali je Atlagić sigurno zaslužio da bude nastavnik na Univerzitetu u Mitrovici. Nedopustivo je da Atlagić čita u Skupštini listu za odstrel i pri tome iznosi neistine o meni. Red bi bio da se izvini bar lično, ako ne sme javno zbog obavljenog zadatka. Svi mogu na WOS-u da ukucaju Zec i provere šta je istina. Možda bi umesto etiketiranja trebalo otvoriti raspravu o tome kakvi nam i koliko univerziteta treba. U Srbiji nema ni potrebe, ni studenata, ni profesora za više od 3-4 univerziteta. Mi školujemo najbolje za druge, a državnu administraciju i javne službe popunjavaju instant stručnjaci. Država koja je sebi sama uvela ambroziju u obrazovni sistem tek će da bere plodove te politike. Ali se niste potrudili da sredite čučavce na Fakultetu, pa je premijerka Ana Brnabić morala da vas javno kritikuje i pokazuje slike toaleta pred kamerama. Posle te „prezentacije“ možda će čučavci postati turistička atrakcija koja će zajedno sa rasvetom privlačiti turiste. Gledao sam u Efesu kako izgleda toalet gde su filozofi vodili ozbiljne rasprave. A jedan kolega je napisao da u tom položaju, na čučavcu, čovek može da izrodi velike ideje, najčešće revolucionarne, jer je čovek kao gepard u skoku. Drugo je kad sediš... Pošto je pitanje pokrenuto sa visokog mesta, možda da se uvede neki master za čučavce u ovoj lepezi obrazovanja koja se širi. Možda bi neko mogao i da doktorira na čučavcima. Dok čekamo taj master, da vidimo šta imamo sada. Tri fakulteta, Filozofski, Pravni i Fakultet političkih nauka, dali su precizne dijagnoze stanja društva. Ako je sve tako, zašto nema potpisa svih profesora? Pa ne moraju svi da potpišu, svako treba da postupi po ličnoj savesti. Za mene je glavno pitanje na kojim temeljima i kako napraviti održivu, malu, funkcionalnu, udobnu, prosperitetnu državu, sve što danas nije. Ja sam za to, neko je za drugo, neko za treće. Mi nismo nikakva organizovana grupa, ne jurišamo na vlast. Ja ne jurišam na vlast. Atlagić vam je upravo to rekao – što se ne uključite u politiku ako nešto hoćete da menjate? Ta misao koja se obrušava na sirote profesore Filozofskog je toliko duboka i misteriozna da ne mogu to da popamtim. Ovde ljudi politiku shvataju kao juriš na korito i onda pola vode prospu dok se grabe. Za njih je država batina koja služi za preraspodelu postojećeg. Ali, kazan se prazni i borba je za kutlaču. Ja ne želim ni da držim kutlaču, niti ću stati u red da mi neko napuni čanče. Političari ne shvataju da se može protestovati iz principa. Dužnost je akademskih ljudi da savesno služe istini, pravdi, moralu... Zašto je to tako teško razumeti? Mi nismo kao drugi narodi nikad imali dovoljno vremena da promislimo šta hoćemo i kojim putem bi trebalo da idemo. Nemamo institucije, imamo vođu. Dignemo ga, obožavamo ga i na kraju ga se rešimo, često nehigijenskim sredstvima. Ne shvatamo elementarnu stvar - sistem mora da ima poziciju i opoziciju. Baterija ima plus i minus, ti možeš imati ferari, ali ako nema akumulator, ne može da upali. Ne, ovde kad se neko dočepa vlasti, hoće da dotuče opoziciju sto posto. Ovde se ne razume metabolizam društva, kako se iz postojećeg potencijala dobija optimum. Mi smo društvo diskontinuiteta, stalno smo na početku i uvek su krivi drugi i bivši. Nikad ni o čemu nismo tražili kreativni konsenzus, mi smo tražili ko će koga umlatiti. Predsednik svih građana je u kampanji. Šta nam time poručuje? To je svakako raskošni praznik za oči, ali nisam pratio, bio sam odsutan. Može da poruči šta hoće, ali objektivna je činjenica da smo među tri zadnje zemlje u Evropi po svim ekonomskim parametrima. Neka svako za sebe vidi šta radi i proizvodi, koliko vredi to što radi a ne koliko radi, kolika je plata i penzija a koliki su troškovi... Narodi i pojedinci koji rade od jutra do sutra su siromašni. Koliko vredi kilo krompira, a koliko kilo mobilnog telefona? Ali premijerka tvrdi da je iskorenjeno siromaštvo. Možda polazi od svog slučaja. Mi imamo i siromaštvo i nejednakost koje su rastuće i to su činjenice. Najveći udar je na srednju klasu koja se pauperizuje. Oni sad targetiraju najsiromašnije, ako se taj segment bude širio, a širiće se, biće sve manje sredstava da se oni plate. Društvo u Holandiji takođe ima sirotinju, ali ima i višak. Tamo oni koji izlaze iz siromaštva rastu, pa ima više i za one koji su u siromaštvu ostali. Ako ovde raste broj onih koji su u siromaštvu, a raste, onda se javlja nerešiv problem. Imamo oligarhijski sistem u maloj zemlji. Takav sistem može da funkcioniše u velikoj. Srbija je zemlja slobodnih seljaka, ona je sklona bunama. Zato se stalno Dedinje preraspodeljuje. Nije ovo Engleska da je neko oteo kuću u 14. veku i sada živi u njoj. Mi imamo grad koji je star 3.000 godina a najstarija zgrada u njemu nema ni 200 godina. Prepoznajete li ovde neki plan ili je sve ovo improvizacija? Ne vidim plan. Oko države - nejasan. Oko Kosova - nejasan. Oko geostrateške orijentacije - nejasan. Kad pogledaš kartu, vidiš situaciju u kojoj je Srbija ostrvo, po svakoj stvari, bez dovoljno snage i bez vizije. Taj proruski osećaj je prirodan, ali Bog je visoko, a Rusi su daleko. A i da su bliže pitanje je kako bi reagovali. Evo, sad smo videli - pokreneš čitavu državu, sve autobuse i šofere što još nisu otišli, dovedeš ljude i oni čuju - spasiba na družbi. I šta sad? Putin ima svoje interese, mi smo mu jedan kamičak, a živimo u uverenju da postoji ljubav među narodima, da postoji empatija. Mi, koji se tučemo sa rođenim bratom za šljivu? Pa nećemo morati da se tučemo oko šljive kad namotamo sve one kablove iz fabrika koje nam otvara vlast. Izabrali smo model razvoja za koji nemamo ljude, jer stanovništvo nam je sve starije. Jurišamo na poslove koji će biti robotizovani, ulazimo u manuelne poslove koji su zamenljivi... Ovo je društvo u kome je jasno da će sve doći na naplatu. Zašto se novac iz Rusije iznosi u Englesku, zašto se iznosi iz Kine, zašto ga Srbi iznose? Zato što znaju da su napravili građevinu koja može biti srušena. A Evropa gleda gde ima ljudskog kapitala. Sad može u Nemačku da se ide na duže od 90 dana. A kad nađu robote za šofere, onda će da kažu – vraćaj. Suština poretka je da se napravi struktura koja maksimizira sve potencijale i kreira neki višak. Samo ako višak postoji, može se raspravljati o njegovoj preraspodeli. Problem je što ovde viška nema, ovde se raspodeljuje supstanca. Država se tretira kao alat za preraspodelu, a ne platforma za stvaranje. Kako da dođemo do toga da shvatimo da je država naša kuća? Kroz porodicu, školu... Koju smo razvalili... I školu smo pretvorili u biznis. LJudi sa privatnih fakulteta jurišaju na državnu vlast. Zaobilaze u širokom luku državne fakultete. Zašto su najbolji svetski univerziteti neprofitne fondacije, gde talenti dobijaju stipendije, a kod nas su komercijalna delatnost bazirana na ekonomiji obima. Sad žanjemo šta smo posejali, a tek ćemo. Može li to promeniti ministar prosvete koji školu shvata kao biznis? Ministar bi trebalo da kaže zašto imamo plagijate, lažne doktorate, zašto se daju pare za bezvezne škole, umesto da se naprave tri nacionalne gimnazije gde će talentovana deca učiti. Naša država hoće da kupi audi, a ne trabant. Ali, ako već hoće najbolje, što onda iz Narodne banke ili Ministarstva finansija ne kažu da hoće najbolje studente ekonomije? Znači, kad je automobil u pitanju, hoće najbolji, a kad je škola u pitanju, hoće najgore. Opšta je pojava da u vrhu države dominiraju diplome sa novoformiranih univerziteta, stečene za dva dana, u delikatnim prilikama... Ja bih zakonom obavezao sve javne funkcionere da se leče direktno kod ovih s privatnih fakulteta, a ne u Ženevi. Bogati i ljudi na vlasti ne shvataju da će im se sve što rade vratiti. Govorio sam bogatima - napravite bolnicu, to će svakome trebati. Napravite dobru školu, trebaće vam za dalji biznis kad prestanu rente. Nije džabe Bil Gejts sve bogatstvo svoje ostavio fondacijama, pa Voren Bafet, pa Rokfeler, Karnegi... I šta sad - Mišković se razboli, hoće da ide u Ameriku, ali mu ne daju pasoš? Šta sad? Ne, kažu, mi ćemo se lečiti u Ženevi...Pa, možda i nećete?! Recimo da se promeni vlast, šta onda? Da se rasprave geostrateška pitanja, spoljnopolitički položaj, unutarpolitička organizacija. Mi nemamo odgovor u kom sistemu živimo – parlamentarnom ili predsedničkom. Kako ko dođe, on vuče portfelj za sobom. Vučić gde god dođe, vlast ide za njim, on je takva jedna raskošna figura, da gde on ide, tu sjaji vlast. Takva je situacija stvorena. Ako je to tako i ako nam odgovara vođa, a ne institucije, pa hajdemo u predsednički sistem sa pet ministara. Drugi je model parlamentarni sistem. Prirodnije bi bilo da u maloj zemlji bude parlamentarni sistem. Ali, ovde se ne vlada institucionalno nego personalno. Ako se vlada personalno, onda ne trebaju nikakvi zakoni. Ja sam ishodište zakona, ja rekoh i to onda pretvorim u zakon. Ovde kad se penješ na vlast, ti rušiš stepenice. Kad dođeš gore, ti više ne možeš sići. Suština je pitanje da li postoji procedura penjanja na vrh društva, politike, struke i prirodno silaženje. Ovde toga nema. Ovde su svaki izbori na život i smrt. Mislite li da se pojavljuje svest da nije dovoljno samo promeniti vlast, već su potrebni daleko dublji zahvati? Koliko mogu da vidim u ovim protestima, to su građani koji upravo kažu - dobro, ljudi, ima li ovde nekih pravila. Mislim da među potpisnicima ovih proglasa većina ne vidi sebe u nekoj drugoj ulozi, nego kažu - rekoh i spasih dušu svoju, moje pravo je da mislim slobodno. Uostalom, ne mogu oni ništa zabraniti. Komunizam je zabranio štamparije, pa se pojavio geštetner. Ovi su kupili televizije, ali postoji internet... Država je najsloženiji proizvod jednog društva. NJu čine institucije i procedure. Političari postaju državnici kad to shvate. Kod nas nažalost još uvek vlada uverenje da je rentabilnije lepiti plakate nego učiti i raditi. Od komunizma je ostao srp i čekić i procedura „srpom te privučem, a čekićem te dotučem“.