Vučićeva jednačina s mnogo nepoznatih

Čini se da niko ne zna na koje je tačno istraživanje Žika Šarenica mislio kada je na Pinku pitao predsednika Aleksandra Vučića da prokomentariše rezultate prema kojima SNS s njim na čelu ima rejting od 55 odsto, a bez njega ni cela četiri procenta. Od toga što je ono svim sagovornicima NIN-a nepoznato ipak je važnije postavljeno pitanje. Logičan odgovor bio bi, recimo, da nešto grdno ne valja s partijom ili makar s natkriljujućom figurom lidera. Predsednikov odgovor kako „ne treba tako posmatrati stvari“, te kako „ima mnogo dobrih ljudi u SNS-u“, pravo rečeno i nije komentar, već je zamena teza kakvu bi recimo sproveo otac koji pred komšijom brani dete, ili, u ovom slučaju, upravo lider bez kojeg stranka ne bi mogla ni da opstane u prilično predvidljivoj političkoj zbilji Srbije. Nije da nije tako, ali eksplicitno priznanje ne bi popravilo situaciju ni za jotu. Nepošteno bi bilo reći da to istraživanje ne postoji ili da je pitanje bilo unapred osmišljeno i dogovoreno, ali bi jednako nepošteno bilo ne podsetiti čitaoce da je predsednik Vučić slične manevre do sada naveliko koristio u borbi za stranačku i državničku moć. Pre tri godine je, uostalom, najavio da se kao premijer neće kandidovati za predsednika Srbije, a onda je 2017. kao predsednik Srbije rekao da će početkom 2019. mesto lidera SNS-a prepustiti nekom mlađem. Danas deluje da bi to bilo veće iznenađenje od samog osnivanja ove partije 2008. godine. Politički analitičar Dejan Vuk Stanković za NIN kaže da se seća jednog sličnog internog istraživanja, ali od pre dve ili tri godine, i napominje da tadašnji rezultati nisu pokazivali toliku razliku. Ipak, smatra da nalazi od pre desetak dana, iako zasad hipotetički, ne otkrivaju ništa novo. „U svetu velikog broja informacija i ideološkog vakuuma, stranke se najlakše profilišu preko lidera i to je globalna pojava koja kod nas opstaje kao obrazac političke kulture. Kod nas su, dakle, sve stranke liderske. Vučićeva medijska strategija predstavlja urgentni marketing s plebiscitarnom potkom. On nedeljno podnosi izveštaj o sopstvenom radu i o nedoumicama u društvenom životu, a taj izveštaj je formulisan s ciljem da se politička scena i javnost opredele da li su za ili protiv. Zato i stalno generiše visoke rejtinge podrške“, kaže Stanković za NIN. Ipak, čini se da se ako ne skroz izmaštani, onda makar malko domaštani podaci o popularnosti Vučića i SNS-a pojavljuju u specifičnom trenutku. S jedne strane, vladajuće strukture vitlaju mogućim vanrednim izborima kao jednostavnim antibiotikom za povišene društvene tenzije, naročito otkako su krajem novembra u Srbiji počeli antirežimski protesti „1 od 5 miliona“. Naprednjačka fascinacija prebrojavanjem ogleda se i u izjavi predsednika IO SNS Darka Glišića da su za izbore manje-više svi naprednjaci osim Vučića. Ako dodamo da taj isti Vučić navodno sam nosi partiju na svojim plećima, gostovanje na Pinku poprima obrise upozorenja sopstvenoj stranci. Dok Stanković podseća da bi eventualni izbori pojedincima u vrhu SNS-a dobro došli da učvrste ili poboljšaju svoj položaj u hijerarhiji moći, a Vučiću da dokaže svoju trenutnu monolitnost na političkoj sceni, izvrši direktor CeSID-a Bojan Klačar smatra da je pominjanje razlike od 51 odsto podrške u javnosti delom usmereno i ka glasačkom telu. „Predsednik zna da su srpski birači konzervativni i da se lakše poistovećuju s liderima nego s politikama i merama koje ipak zahtevaju određenu upućenost i predznanje. Zato se poistovetio s politikama koje zagovara i to iz perspektive nekoga ko se neprestano žrtvuje za dobrobit društva i stranke. Šalje poruku da je trenutno ipak nezamenjiv i da bi unutarstranačka tranzicija prošla teže no što se možda očekuje“, predočava Klačar za NIN. U emisiji na Pinku, Vučić je najavio i da će „mlađi, neukaljani“ ljudi nakon stranačke skupštine zauzeti rukovodeća mesta, ali o svojoj poziciji u novoj partijskoj strukturi nije govorio. Naslućuje se da bi predsednik Srbije i SNS-a sklanjanjem manje popularnih saradnika iz žiže interesovanja nastojao da povrati kredibilitet stranci – Siniša Mali se ovih dana daleko manje pominje nego dok nije postao ministar finansija – te postoje tumačenja da je misteriozno istraživanje trebalo i da zbije partijske redove. Još otkako se Tomislav Nikolić povukao s mesta predsednika SNS nakon što je postao predsednik republike 2012. godine, čak i viđeniji članovi SNS-a, podseća Klačar, politiku uvek obrazlažu u kontekstu važnosti i veličine Aleksandra Vučića. I sam je Glišić bio natuknuo da jedino predsednik državne interese stavlja ispred stranačkih. Vučić se u međuvremenu bavio širokim spektrom pitanja – od kompleksnih međunarodnih odnosa do lokalnih tema. S druge strane, politički analitičar Boban Stojanović veruje da je navodna kvantifikacija Vučićeve hegemone pozicije unutar SNS-a poslužila kao podtekst kampanje „Budućnost Srbije“. „Ovih dana se polemiše da li je reč o predsedničkoj ili o stranačkoj kampanji, a ja bih rekao da je to njegova lična kampanja koja s protestima ’1 od 5 miliona’ ima onoliko veze koliko se njegova ostavka na njima zahteva. S obzirom na njegovu sveprisutnost, mnogo. Kampanjom je želeo da pošalje poruku da je SNS s njim i dalje jaka stranka i da nisu lokalni političari pobedili u svojim sredinama, već on kao prvi na tamošnjim listama“, zaključuje Stojanović za NIN. Ovaj podsetnik će naročito dobro doći pred lokalne izbore najavljene za iduću godinu. Kako se antirežimske demonstracije po Srbiji šire kao požar, usput najčešće brojčano rastući, valja podsetiti ober-knezove da saradnja s drugim lokalnim listama može da ih košta podrške beogradske centrale. I u njoj se čak i onaj tanani privid predstavničke demokratije rasuo van Narodne skupštine. Bojkot dela parlamentarne opozicije sve više uzima maha, a u takvim uslovima poslanici vladajuće koalicije neće moći da čitaju istovetne amandmane na zakone koje su sami podneli, niti će Marijan Rističević moći da i dalje zagovara poboljšanje životnih uslova – ne građana, već šišmiša. U takvim okolnostima je moguće očekivati još zakazivanja vanrednih skupštinskih sednica s potpisima petoro poslanika koji već godinama ne vrše tu funkciju, kao pre nedelju i kusur dana. Zaista, šišmiši ne smeju biti žrtve parlamentarnih previranja. Rejting naprednjaka je od osnivanja do 2010. porastao sa oko 21 do oko 32 odsto. Skok popularnosti je obrazlagan preuzimanjem dve trećine glasača SRS-a, a potom i drugih stranaka, lošim radom vlade Mirka Cvetkovića i ličnim rejtingom Tomislava Nikolića, koji je sredinom 2009, prema Stratedžik marketingu, bio iza Borisa Tadića, a malko ispred Aleksandra Vučića. Za njima su sledili Vuk Jeremić i tadašnji gradonačelnik Beograda Dragan Đilas. Istraživanje Ninamedije iz 2011. pokazalo je da je rejting Tomislava Nikolića nakon štrajka glađu pao sa 24,6 na 15,6 odsto, a tadašnji potpredsednik SNS-a Vučić pozvao se na istraživanje – ni tada ga nije citirao – koje je sugerisalo porast Nikolićevog rejtinga na nepojamnih 40 odsto, čak 11 više od DS-a. Najavljivanje hapšenja u okviru antikorupcijske politike je u septembru 2012. podiglo rejting naprednjaka na 35 odsto. Podrška DS-u spala je na 15 odsto i prednost SNS-a pod Vučićem je u odnosu na drugoplasirane od tada samo nastavila da raste. Hapšenje Miroslava Miškovića tri meseca kasnije je podršku SNS-u povisilo na 41 odsto, a građani su Vučićev rad kao PPV-a i ministra odbrane ocenili ocenom 4,3. Kada je 2014. postao premijer, rejting SNS-a je prvi put prebacio 50 odsto. Udeo opredeljenih birača se za ovo vreme nije bitnije menjao. Situacija u Srbiji, s druge strane, jeste. Nabolje ili nagore, reći će istorija koja ionako slabo pamti brojke i rejtinge.