Protesti trezne hipnotisane

Zlo vreme koti zlu kob. Ali Marko Šelić Marčelo, pisac i muzičar, nikada nije bio pristalica fraze o te dve Srbije. „Zvuči kao da su to neka dva potpuno odvojena tabora koja se međusobno mršte. A toga, u stvari, ima u svakoj kući, ako ne i u svakoj osobi”, kaže jedan od njegovih likova u romanu Rubikova stolica. „Ja“, kaže Marčelo u intervjuu za NIN „ne verujem, zato, u tu frazu i ne pristajem na nju, jer sasvim izvesno živimo pod istim nebom i pod istim uslovima. Zato svaka istinska razlika među nama ima druge uzroke: da li to nebo vedrimo i oblačimo ili kisnemo pod njim, da li te uslove trpimo ili iskorišćavamo, da li nas se bližnji tiče ili nas zanima samo sopstvena zadnjica“. Protesti su nas podelili ili ujedinili? Protesti imaju ultimativni cilj da ujedine ljude, te da rashipnotišu i razmađijaju žrtve propagande. Jer, snaga propagande je fascinantna, čak i u ovom veku, kada su informacije gotovo svakome dostupne. Ako bismo neku ulicu nazvali Ulica žrtava propagande, to bi morala biti veoma duga ulica. Bulevar! Režimska je politika da prikriva onu podelu koju maločas opisah, jedinu stvarnu, i da nam umesto nje svojom otužnom propagandom podvaljuje neke druge. Recimo, podelu na pošten svet i one koji misle drugačije – pri čemu režim te druge medijski unakazi i gleda da im se na svaki zamisliv način iznuždi u život. I onda premijerka izjavi da je ponosna na slobodu govora, valjda potcrtavajući da u Srbiji postoji to neverovatno civilizacijsko postignuće da ljudi još ponegde, ponešto, ponekad smeju da zucnu. I stvarno, evo, ti i ja sada razgovaramo, nije to sasvim nestalo. Ali. Zna novinar Jovanović o tome dosta da kaže, o dva Molotovljeva koktela i šaržeru metaka. Tu je sva ljiga i sluz njene izjave. LJudi govore, da, ali snose strašne posledice. Da li i taj deo spada u ponos Ane Brnabić? Takva sloboda govora je, kako Jugoslav Ćosić maestralno reče, epski cinizam ove vlasti. Pričajte, ako smete, ali to ima cenu. Zucnite, pa ćete videti. To nije sloboda. A kako do slobode, onda? Ne očekujem od svakoga angažovanost, ne očekujem čak ni hrabrost, ali minimalno pokazivanje svesti o tome šta se dešava nekome ko živi vrata pored nas očekujem od svakoga. Naša glavna boljka upravo je to atrofiranje saosećanja, smrt solidarnosti i gledanje svog posla uz sramotno geslo izvini, ništa lično. Kada čuješ da je neko poginuo na naplatnoj rampi i da nam ne daju snimak s kamere, da nečiji sin nekoga pregazi i iz kabineta stiže SMS urednicima medija da se o tome ne galami, da neki fantomi maltretiraju prolaznike i posle toga jedan čuvar umre, da jednog novinara pokušaju da ubiju, ubeđuju te da je jedini način ostanka i opstanka u toj zemlji da kažeš: „Nije strašno, nije se desilo meni. I neće, ako ćutim kao bubica”. Protesti su prvi ozbiljniji znak suprotstavljanja takvom nametnutom mentalitetu, koji nam je ušao u kosti. Jer, mi nismo samo to. Kada se desi radikalno zlo poput poplava, mi nismo takvi; pri glavnom udaru migrantske krize poneli smo se prema unesrećenim ljudima mnogo bolje nego neki susedi. Zadržavam, otud, legitimno pravo na tvrdnju da mi nismo neljudi. Nego žrtve medijskog zračenja kojem smo izloženi, koje nas je osebičilo. Ako imaš režim koji je interesna družina a ne stranka, to je direktna instalacija principa zbrini sebe, gazi druge i ne mari za njih, ako se nisu snašli – njihov problem. Protesti su suprotno od toga. Protesti su čuvaj leđa bližnjem svom. Koliko su duboke posledice koje trpe kritičari vlasti, oni koji su među prvima odbili da ćute? Da sažmem lično iskustvo u nekoliko najupečatljivijih slučajeva. Kokanova predstava Dr Nušić na kraju je skinuta s repertoara nakon što smo odbili da izbacimo spornih 15 sekundi, moja autorska predstava Velika magla stopirana je posle šeste probe zbog spornog songa (i niko iz kompletnog stafa nije dobio ni dinar), predstava Uroša Mladenovića Stvar izbora: zašto slušam Marčela, nema nikakvu političku konotaciju, ali su je u Vršcu izbacili iz festivalskog programa jer u naslovu ima sporno ime; javno čitanje mog romana Higijena nesećanja sabotirana je odlaganjem izdavanja dozvole; čitav jedan dan jednog muzičkog festivala otkazan je zbog spornog benda, mog, iako su plakati već bili polepljeni i stvar najavljena; portali i magazini pokušavali su da mi iseku čitave odgovore nebrojeno puta. Ali Brnabić bi na to verovatno rekla da sam prošao super, jer mi niko nije zapalio kuću i pucao u vrata. Kada sam na univerzitetu u Helsinkiju predstavljao svoj rad, novinari su me pitali da li mi neko preti. Zavisi šta podrazumevate pod pretnjom, odgovorio sam. Nikada nisam dobio SMS s nepoznatog broja niti me je neko sačekao pred zgradom, ali ako ljudima zabranjuješ da rade, još kako im utičeš na život. Ako to nećemo nazvati pretnjom, u najmanju ruku je zatezanje uzice. Ili vrsta… ...Ucene? Ucene. Ponos kalibra Brnabić: ono kad nema pretnje, ali ima ucene. To je milosrdnije, civilizacijski skok: s otvorene pretnje na perfidnu ucenu. Koliko su milosrdni u tom obračunu otkrio je Sergej, koji je dobio dojavu iz policije, ili pretnju, da je moguće da mu policija podmetne neki paketić. A onda je rekao još jednu stvar: „Pa šta mogu da mi rade, mogu da me ubiju”. Istu rečenicu izgovorio je Oliver Ivanović neposredno pred smrt. Čini se da se ležerno odnosite prema pritiscima i pretnjama? Iskreno, niko nije ležeran. Ne treba zaboraviti ono otkazivanje predstave u Novom Sadu jer je Sergeju pozlilo. To mu sigurno nije došlo od života bez stresa. Neki dan bejah na N1, posle me ljudi pitaju imam li posred glave ožiljak od satare. To je zapravo psorijaza. Može se dobiti nasledno ili od stresa. Meni nije nasledno. Najbliskiji prijatelji sve mi češće govore da su zabrinuti za mene. Naravno da nije lako, naravno da postoji strah, opreznost, ali pokušavamo svojim držanjem da inspirišemo hrabrost. A hrabrost postoji samo tamo gde je strah realan. Hrabrost nije osobina, nego odluka. Pred strahom koji je rezultat objektivne opasnosti čovek odlučuje da li će stisnuti petlju i biti hrabar ili će potonuti i kleknuti. LJudi ponekad misle da smo kao javne ličnosti zaštićeniji… Nepravedno? Ne mogu ljude da krivim za taj privid. I dalje postoji eho starovremenske ubeđenosti da te javni posao štiti – dok se, zapravo, nama dešava baš ono od čega oni strepe. Većina ljudi boji se da ne izgubi posao, a režim nama, između ostalog, radi baš to. Većina se boji da ne okalja svoje ime, a režim nama kalja imena svakodnevno. Kako vlast pokušava da unese razdor i neutrališe proteste? Dva su načina najvidljivija. Jedan je da se protest proglasi isključivo protestom opozicije, uz paralelno medijsko blaćenje te iste opozicije. Bože me ‘prosti da nešto branim Đilasa, za to me briga kao za lanjski sneg, ali stvarno mi ne bi prijalo da tako opasan kriminalac kakvim Vučić njega predstavlja šeta tu negde oko mene. Šta to predsednik meni kao građaninu saopštava time što Đilas nije uhapšen? Da je država nemoćna? Da je on nesposoban? Da li se on to meni žali, to li treba da slušam? Koliko puta dnevno? Još koliko godina? Pa onda oni bedni i jadni (ne)predizborni spotovi, tako duhoviti da uz njih jedino mogu Marka Đurića da zamislim kako se kliberi. Pa jesu li ovo protesti opozicije? Za mene nisu, ja tamo nisam zbog njih. Oni imaju prava da šetaju kao i svi ostali, ili „da pomognu logistički”, šta god im ta izjava značila. Ali, znači li to da iko ima amneziju? Da im iko prašta, da iko pod lustracijom ne misli i na njih, da iko pod zakonom o poreklu imovine ne misli i na njih? Ja, bogme, mislim. Dakle, to nipošto nije protest nekakve slepe podrške opoziciji. Niti se o opoziciji može govoriti baš tako generalno. Tu šeta i Marinika Tepić, koju nikada ne bih stavio u isti koš s nekim drugim ljudima. Elem, rekoh: dva načina. Drugi je da se u ružnom svetlu prikažu sami demonstranti, narod. To jest, da se unese lažna distinkcija kako to tu šetaju građani, dok je narod nešto sasvim drugo. Ovo su tobože neki odnarođeni ljudi koji čak i preziru narod. Brnabić je upravo tako na Pinku moju potpuno jasnu rečenicu pokušala da spinuje. Kaže, Marčelo u govoru spominje one krezube i navodno ustaje protiv mržnje, a ipak vređa. Odgovorio sam joj na protestu u Pančevu da ta reč u našem jeziku znači da neko dosta zuba nema, i ništa više, sve dok joj se još neko značenje ne pridoda – i upravo sam protiv tog pridodatog značenja ustao. Govorio si u kontekstu reči koja oslikava siromaštvo stanovništva, i beznađe? Tako je. Rekao sam da ta reč, koju neki – ne ja – koriste kao sinonim za odsustvo hrabrosti, pismenosti, pameti, mene pak asocira jedino na siromaštvo i očaj. A kako jedan mudrac davno reče, siromašan čovek uvek će radije uzeti jedan obrok nego tri slobode. Vučić kaže da viši srednji sloj „šeta“? O tome govorim: okretanje jednih protiv drugih. Kao, vidite, oni nisu siromašni kao vi, oni možda imaju čak i 500 evra mesečno (dakle, biće da su i lopovi čim imaju toliko), njih je zapravo briga za vas, oni su u stvari vaš prirodni neprijatelj – a samo Ja, koji usput štitim i oko sebe držim sve najbogatije i najmoćnije, mislim na vas. Dakle, najbogatiji među nama, namereni da budu još bogatiji, ubeđuju najsiromašnije da će ih zaštititi od zle novinarke NIN-a i nekoga ko se bavi stvaralaštvom kao ja. Što, naravno, tera ljude na misao da smo nas dvoje… …izdajnici? Dabome. Klasa koja živi dobro, a živi dobro zahvaljujući izdajništvu i plaćeništvu. Malo nepravedno, s obzirom na rizike kao posledicu borbe za pravednije, solidarnije društvo svih? Nije nepravedno malo, nepravedno je mnogo. Zato bih ja, da mogu, ne samo funkcionere nego i javne ličnosti podvrgao tom zakonu o poreklu imovine i prihoda. Pa kad jednom ustanovimo ko je ko, onda da se lepo odgovara za takve klevete. Trenutno, to je kao u matematici aksiom, ne dokazuje se: lupiš da je neko izdajnik i plaćenik, i sledeće sekunde to se već uzima kao činjenica. Alo, kome ti to?! Besmisao politike ogleda se u slučaju Saše Jankovića: otkako je podneo ostavku, više nije neprijatelj države već fini čovek. Uvredljivo. Kako možeš, šta sad to znači? Šta sad znače te suze za Oliverom Ivanovićem posle svega što si mu uradio na Pinku? Kako sada dođe Marko Đurić i u vezi s tim kaže da nije ponosan na način političke borbe, ali tako je kako je. Kako to misliš tako je kako je? Ko to pravi? Viša sila neka? Pa to tvoja stranka pravi, druže, to vi kreirate. Sram te bilo. Bane Trifunović je rekao da bi samo uz prisustvo advokata, specijalnog tužioca, policije, psihijatra, četiri kamere, Angele Merkel i uz obavezno prisustvo majke pričao sa Vučićem? Ti? Ja bih dodao i svog oca. Šalu na stranu, s osobom kao što je Aleksandar Vučić nemam o čemu da razgovaram. On je negativ, antimaterija svega u šta verujem. I to što mene ili tebe nazivaju izdajnikom - on je inspirator toga oduvek bio. I zato je za mene ovo vrlo lična borba. Protesti insistiraju na promeni sistema. Ko su ljudi koji će sprovesti promenu sistema i kako? Šta taj dan posle, ako do njega dođe? Kao što Kojo reče: do potpune građanske neposlušnosti, do koridora, barikada, svega na šta građani po Ustavu imaju prava. Evo, ima mnogo uređenijih zemalja koje na taj način traže pravdu. I mi imamo pravo na to, jer ljudi na vlasti su naši službenici, mi ih plaćamo. U ovom trenutku, Vučić drži kampanju o trošku građana i priča protiv mene i tebe, a mi smo takođe građani ove zemlje. Ja ga takođe plaćam, i nisam nebitan, a nisi ni ti. Ti si mu poslodavac? Nego šta sam. I suština inverzije je u tome što su napravili da naša radna mesta zavise od njih umesto njihova od nas. Oni u tom smislu treba da se boje tebe i mene, a ne obrnuto. Ja se po Ustavu i zakonu pitam o njegovom radnom mestu, a on o mom ne sme ni pod razno. Kaže, apropo kampanje, pre koji dan: „Ponašam se onako kako to većina želi”. Tako Vučić pojmi demokratiju: kao iživljavanje većine nad manjinom. Šta je dan posle? Čujemo neke ideje, koje smo doduše čuli i ranije. Ideju o ekspertskoj vladi, o prelaznom periodu. Neki su iziritirani jer to nije ništa novo, ali ono što razlikuje ovaj period od 2000. jeste što sada znamo da to može da se stropošta, pa ćemo, uzdam se, biti žestoko oprezniji u monitoringu vlasti ovoga puta. Odakle će se izroditi ta nova vlast, postoji li neko savetodavno telo koje upravlja protestima i koje će formalno da ispostavi te ljude? To je pitanje za organizatore protesta. Ja sam učesnik, i silom istorije i građanske odgovornosti govornik. Ali, uvek bude tako: svaki tektonski pokret naroda na kraju iznedri neku novu snagu, neke nove ljude. Važno: množina. Ne jedan čovek. Da li iko sme da se usudi da pomisli da ima tapiju na proteste? Ne. Ne bi bilo ni dobro, ni pametno. Politika je za svakoga ko je misleće biće i svako ko ovde živi ima prava da politiku promišlja, kritikuje, koriguje. To je kao da smo ti i ja cimeri, ali jedno od nas dvoje ne interesuje raspored nameštaja, niti dažbine, niti kućni red. Hej, pa živiš tu! Ima da te interesuje! Svoje i svačije učešće, dakle, smatram građanskom dužnošću. A Bakić jednom reče da se poštenje intelektualca ogleda u tome hoće li se, kada borba prođe, vratiti za svoj radni sto. Posudio si sebe na izvestan rok? S tim što svoj radni sto ne napuštam ni za vreme ove borbe. Međutim, kad bi me neko optužio da ovo radim zbog fotelje, morao bih da odgovorim potvrdno: da, zbog ove fotelje u kojoj sedim dok pišem, razmišljam i govorim slobodno. Tu fotelju Aleksandar Vučić hoće da mi oduzme. I zato hoću da mu oduzmem njegovu. To je odgovor onima s komentarom šta se vi mešate u politiku. Politika se meša u nas. Mi politiku teramo iz svoje avlije. A ta priča s mešanjem, ljudi će uskoro u Srbiji biti optuženi i da se mešaju u sopstveni život. Ne, ljudi uzimaju svoje otete živote nazad. I kao što rekoh, liderstvo uopšte ne zamišljam kao jedninu. Svi mi koji istupamo javno smo nekakvi „lideri”. Svako ko inspiriše i ohrabruje ljude je to. Svako ko se ohrabri je to. Svaka osoba oko mene u maršu za slobodu je to. A Vučićevo uverenje da je ovo pobuna više srednje klase obiće mu se o glavu. Pančevo, ograda žičana okolo, i ko sme prvi da ode? Suštinsko pitanje glasi: čemu se nadaš ako te je neko ucenom naveo da budeš tu, deo te slike? Šta sad Tanja ili Marko dodatno da ti objasne? Slika govori više od hiljadu reči, veli poslovica. Evo je. To se ne fusnotira, to se ne titluje. Koristim zato i ovu priliku da kažem: s takvim ljudima, s kreatorima te slike, ne može se sklopiti pakt. Kako Pekić reče, od malih šikana zakon zavisi. Ako pristanemo na male šikane, otvaramo vrata za sve što će posle toga doći. A ovo odavno, odavno nisu mali šikani.