Zaljubi, pa vladaj

Beograd su ovih dana preplavili bilbordi čudne sadržine. I luckaste, i mudre sintagme, na dreč-žutoj pozadini, često sa kakvom namernom gramatičkom greškom, a listom pune humora, prosto su zadominirale atmosferom prestonice. Šta li je to, da li još jedna od reklama za kredit neke banke, mnogi su se pitali? Upućeniji su odmah znali da se iza slogana „Zaljubi, pa vladaj“, „Sloboda je najbolja riba“, „Daj Bože da postojiš“, „Niko nije ono što jeste“ i mnogih drugih, krije Dragan Radović, zvani i Matični ili Magični Čiča iz Rija, Slikator, i tako dalje, zavisno od toga kako mu se trenutno prohtelo. A onda i zapatilo u užem krugu prijatelja i Fejsbuk zajednici, dodajući još jedan sloj misterije njegovoj složenoj pojavi. Jer, Radović je po profesiji etnolog-antropolog, filozof po načinu razmišljanja, slikar po unutrašnjem pozivu, kao i skulptor, i performer, ali i „najčitaniji pisac“, kako glasi još jedna od njegovih „mantri“. Shodno potonjem, on ovu kampanju na bilbordima smatra „književnom, a ne slikarskom akcijom“. „Te misli mi same dođu, dok slikam ja ih zapišem u svesku, kao skice za neke buduće radove“, objašnjava ovaj šezdeset-i-kusur-godišnjak, pokazujući na gomilu iškrabanih „svaštara“. Ali, tek je od pre neku godinu počeo da te poruke iz podsvesti, ili ko zna odakle, kako kaže, „sažima“. Izdvaja iz celine slika u zasebne činioce, da od njih pravi neku vrstu novoposlovica. U novom marketinškom kontekstu, one su zapravo tizeri za Čičinu izložbu, u utorak otvorenu u galeriji Prozor. Iako je decenijama prisutan na sceni, i uprkos tome što neki drže da je „jedan od najvećih srpskih umetnika današnjice“, široj javnosti je relativno nepoznat. S druge strane, kritičari i kustosi kao da još nemaju petlje da se pozabave fenomenom zvanim Radović. Sastanak sa novinarkom NIN-a zakazuje u svojoj kući, a diktafon „zabranjuje“, kako bi razgovor bio što neformalniji. U istom cilju najavljuje prisustvo još gomile prijatelja, od kojih svaki ima značajnu ulogu u njegovom ličnom životu i karijernom usponu. Tako i biva, pa situacija liči na ono kako zamišljamo boemsko druženje po ateljeima Pariza nekih minulih epoha, sa svim pratećim aktivnostima. Čičin je dom istovremeno i radionica i galerija, i depo slika ogromnih formata nakrcanih likovima, simbolima, porukama... Posmatraču treba mnogo da ih i pogledom obuhvati, a kamoli misaono, pa se pita koliko vremena njemu iziskuje slikanje. „Ponekad i nekoliko godina“, odgovor je koji ne iznenađuje. Šokira nešto drugo, činjenica da sve što proda, mora opet za sebe da reprodukuje. „Vidiš, ovo je sedamnaesta verzija Jahača“, pokazuje na jednu od slika kojima je svaki zid „istapaciran“. Razgovor sa Magičnim Čičom vodio bi se metodom leksikona, taksativnih pitanja koje svaki detalj nameće, ali i drugi bi ponešto novo da saznaju, pa priča ide iz digresije u digresiju. Radoviću je i ovaj „intervju“ prilika da se druži, ali i da predstavi svoje „saradnike“. Jer, snaga njegovih slika i leži u interpretaciji međuljudskih odnosa, dodatno zakomplikovanih fantazmima. I, često erotikom, na granici pornografije. Da u nju sklizne, Čiču sprečava humor, njegov znak raspoznavanja. Ranije je radova u kući bilo još i više, i po podu, i plafonu, opisuje svoju „maniju“. Fotografije koje to dokazuju, predstavljaju prizor nalik hramu neke iščašene veroispovesti. A kako je sve to (ludilo) počelo? Crta otkad zna za sebe, kaže, seo bi u poslednju klupu u školi, i olovkom - minericom stao da popunjava bezličnu prazninu iverice. Već u drugom srednje, hteo je da upiše Akademiju, ali se ovo u dva navrata za dlaku izjalovilo. Onda je pomislio - neću ništa da studiram, neka propadnem - što je bio odraz mladalačkog fatalizma, ali i fanatičnog karaktera. Međutim, ipak se obreo na etnologiji/antropologiji, poslušavši savete mudrijih. Iako i nije znao šta to tačno znači u prvom trenutku, sve je ispite očistio do raspusta. Sloboda je bila preveliki izazov, i mogla se pretvoriti u bilo šta. Srećom po njega, a danas i po umetničku scenu, već je imao spremno jedno veliko platno. Namontirao ga je na postolje od knjiga, pa je stao da slika danonoćno. „Ortacima“ se viđeno svidelo, što ga je bodrilo da sva ta složena stanja uma nadalje sistematično materijalizuje. I tako godinama, a da niko, osim „ortaka“, uglavnom „klinaca iz kraja“, i nije znao da on slika. Radovi su se množili, i taložili, uključujući i skulpturice od gline, a po naravi umetnosti, vapili za širim auditorijumom. Prilika se ukazala kad je njegov prijatelj otvorio klub na Kosančićevom vencu, i pozvao ga da prostor „ukrasi“. Osim pohvala, tu je pobrao i nove poznanike, akademske slikare, koji su insistirali da nadalje s njima izlaže. Drugačije bi bilo teško, čak i nemoguće, kaže, jer su tada jedine - državne galerije, producirale samo školovane autore. Međutim, poznanstva su u ovom gradu-čaršiji čudo, pa se Radović dokopao „Progresa“, ili se „Progres“ njega domogao, ako ćemo iskreno da vrednujemo. Tu je sreo (Ivana) Tobića Tobića, zvezdu kolumni i kvazihoroskopa u jednom dnevnom listu, otkad ovaj, takođe ekscentrik, postaje inspiracija slikaru, ali za pisanje „šaljivih pesmica“. „Progres“ Čiči otvara vrata i ka drugim nastupima, pa nema umetnika starije generacije, od Milića od Mačve do Olje Ivanjicki, s kojima nije izlagao. Međutim, potpuno zadovoljstvo i ispunjenje Radović je osetio tek u Zemunskom malom umetničkom centru. Atmosfera je tu uvek bila opuštena, a dijalozi sa Goranom Denićem, umetničkim direktorom ZMUC-a, beskrajni i stimulišući, pa je Čiča ovde upriličio pet samostalnih izložbi. Glas se o njemu proneo i do kustosa institucija za prezentaciju naivne umetnosti, pa ga je, jednog jutra, jedan od njih nazvao. „Je l’ vi nemate baš ni dana Akademije“, ovaj je pitao. Čičino „ne“ podstaklo je usklik: „Nama su baš takvi potrebni“. Jer, dužnost tih kustosa je da otkrivaju narodske stvaraoce. Praiskonske talente. Ali, ne lezi vraže, nakon kratke saradnje, otkrili su svoje prave namere. „Naglasili su važnost institucije od nacionalnog značaja u kojoj su mi dali priliku da izlažem, i tražili da im ustupim jedan svoj rad“, na šta im je Čiča odgovorio da jedino što može jeste da im ga proda po povlašćenoj ceni. Kolikoj, nepristojno je da pitamo, dovoljno je što znamo da je „svestan platežne moći domaćih kupaca“. Izlagao je Radović i u Parizu, čitavu godinu, i to u prestižnom Muzeju hale Pjer Martin Lusardi, skupa sa drugim srpskim art-brutistima. Scenario sličan prethodnom, ali sa drugačijim epilogom. Dve su žene, a preko Denića, banule u njegovu kuću-atelje-depo, tražeći da sve što je naslikao pogledaju. „Mislio sam da su neke prerušene Čačanke, sa namerom da mi nešto iznude“, smeje se Čiča, očito – opamećen. To su ipak bile ozbiljne kustoskinje, a postavka je doživela neviđeni uspeh. I sam se Radović „lepo proveo“, ali nijednu sliku nije prodao, uprkos platežnoj moći tamošnjih ljubitelja arta. U neku ruku, Čiča je zbog toga srećan, s obzirom na pomenutu naviku da sve što proda, ponovo naslika. Koliko se njegov život promenio naglom popularnošću? Čini se, ne naročito. I dalje je okružen „klincima iz kraja“, kojima je istovremeno i tutor, i učenik. I dalje cenu slika određuje „odokativno“, u odnosu na trenutne potrebe, permanentno boemske. I dalje dela „štancuje“, a ne skraćuje vreme izrade. Duge su noći novobeogradske, kad ideje same kuljaju, tražeći svoj put do publike. Kad će reći: „Stigoe, došloe, tue“.