Beg od generacijske ranjivosti

Ime glavne junakinje romana Deseti život (Kontrast), inače prvog književnog dela spisateljice Saše Savanović, nijednom se ne otkriva čitaocima. Već tu im se posve jednostavno i prilično vešto sugeriše da će jedna od tema knjige koju čitaju biti nesigurnost identiteta u savremenom dobu. On nije obavezno fluidan i promenljiv - junakinjino dekonstrukciji sklono oko uporno razara i najblaže obrise nekakve sigurnosti u svetu u kojem sazreva - ali definitivno nije monolitan. Prikazana je generacija koja u laganim, a opet iznuđenim trošenjima svesti i savesti u tranzicionom Beogradu odlučuje da se ne vezuje ni za koga, da ne veruje ni u šta i da nikada ne otkrije svoju ranjivost kao možda i glavnu identitetsku odrednicu. To što je roman Saše Savanović dospeo u najuži izbor za NIN-ovu nagradu iste godine kada je to pošlo za rukom i njenim ispisnicima Vladimiru Tabaševiću i Lani Bastašić odmah je podgrejalo narative o nadolaženju nekakve nove generacije stvaralaca čija književnost može da javnosti mapira opsesivne teme onih koji su na početku svog životnog i autorskog puta. „Zajedničko nam je svima pitanje identiteta, a ono se danas potencira kao važna odrednica, naročito u našem društvu koje je proživelo i proživljava identitetsku traumu. Naši likovi su sličnih godišta, pa je logično što dele određene preokupacije. Kažu da su prvi romani uvek opterećeni autorskim iskustvom i pitanja koja su opsedala glavnu junakinju, opsedala su i mene kada sam počela da pišem roman pre pet godina. On ne pretenduje da bude presek čitave generacije, već prikaz jednog njenog dela. Želela sam da napišem priču o odrastanju i sazrevanju iz savremene, ženske, urbane perspektive“, kaže Savanović za NIN. Da li je i pojam generacije na neki način fioka koja tek olakšava kategorizaciju? Može se tako posmatrati, ali se međugeneracijska iskustva i jezik definitivno razlikuju. Pojedinim starijim čitaocima, recimo, nije bila sasvim jasna u romanu česta reč „after“, a među mlađima za tu reč znaju i oni koji na aftere ne idu. Razlikuju se i iskustva unutar jedne generacije - da li si dečak ili devojčica, u kojem delu planete, države ili grada si odrastao, i tako dalje. Uspostavljene su paralele s romanom Pada Avala Biljane Jovanović koji je takođe u kolektivnom čitalačkom sećanju opstao kao kultni, generacijski roman. Zanimljiva mi je i paralela s romanom Izlet u nebo Grozdane Olujić iz pedesetih godina. Gledala sam film rađen po njemu koji se zove Čudna devojka. Glavna junakinja isprva odbacuje ljubav zbog svoje slobode, a na kraju žrtvuje svoje želje zbog svog muškarca. Preuzima patrijarhalno rešenje. To iskustvo iz pedesetih se više razlikuje od iskustava iz sedamdesetih, kada se odvija radnja romana Pada Avala, odnosno današnjeg, u mom romanu, nego što se razlikuju iskustva iz sedamdesetih i danas. Pada Avala takođe tematizuje gradsko žensko iskustvo, baš kao i Deseti život, ali mislim da iskustva u tim romanima nisu međusobno mnogo različita, jer se to preuzimanje ne dešava. Krajevi su takođe ambivalentni, postoji i konstantan sukob sa zatečenim stanjem, ali rekla bih da se u mojoj knjizi sloboda junakinje još više sužava. Ona stupa i sazreva u svetu koji postoji zahvaljujući tome što je nemoguće pripisati stabilna značenja. Koliko je ta kriza smisla isključivo savremena? Društvo je u najvećoj meri odgovorno za ono što se postavlja kao vrednost ili smisleno postojanje. Specifičnost današnjice se odnosi na postmodernu nestabilnost značenja - svako dobija pravo na „svoju istinu“, ili, kako kaže Teri Iglton, postmoderni pokret „ne vidi razliku između istine, autoriteta i retoričke zavodljivosti“. Ranije su, čini mi se, ljudi svoje identitete uzimali mnogo više zdravo za gotovo: tog i tog sam roda, vere i nacionalnosti. Danas je mnogo više pitanja i mnogo ponuđenih odgovora. Postoji iluzija da je moguće izgraditi svoj identitet i previđa se da u velikoj meri postajemo ono što nam je dozvoljeno da postanemo. Činjenica da se svi rađamo u svom maternjem jeziku pokazuje da drugi ne možemo birati i da smo već tom vezom životno definisani bez našeg učešća. Mnogo toga nam je i nametnuto. U sceni suđenja mojoj junakinji, recimo, pokušala sam da pokažem da je njeno sazrevanje bilo uslovljeno pričom koju društvo priča o tome šta žena treba da bude. Dalje, neoliberalna mantra nalaže da je čovek ono što radi, da je svoj posao, i da može da postane šta god poželi, što je takođe vrlo problematično stanovište. Scena razgovora s psihijatrom predstavlja kulminaciju junakinjine anksioznosti. U poslednjem poglavlju, međutim, ona na neki način istupa iz sveta. Da li je to izlaz iz sveprisutnog generacijskog cinizma? U jednom razgovoru sam bila rekla da je ona najmanje simpatičan lik u romanu. NJena strategija je kukavička - sve vreme svet i međuljudske odnose posmatra s pozicije arogantne visine, skoro pravedničke, a istovremeno izbegava da se suoči sa svojim problemima i posledičnim frustracijama. NJeno povlačenje je zapravo povlačenje iz odnosa s Vinsentom, muškarcem s kojim kroz čitav roman pokušava da ostvari smislenu vezu, i iz uverenja da žena nije kompletna dok ne nađe svog muškarca. Slična prinuda je prisutna i kod muškaraca, ali u manjoj meri, čini mi se. Ipak, ta njena izlazna strategija ne pretpostavlja da se u nešto ili nekoga veruje, što takođe nije održivo. Pozicija nemoći stvara skepsu i cinizam; neophodno je verovati da je kroz borbu i saradnju moguće delotvorno uticati na svet. Sve drugo je prepuštanje beznadežnosti i nepoverenju. Nakon prvog pravog transgresivnog postupka junakinje, drugi likovi se opisuju kao likovi iz neke video-igre koje upravo opstaju na jasnim odnosima, pravilima, predvidljivosti. Koja je tu Vinsentova pozicija? Zanimljivo je što ste to primetili, jer je Vinsent nastao po uzoru na istoimeni lik iz video-igre Final Fantasy VII. Time sam htela da potcrtam da društveni i emotivni odnosi nalikuju na društvenu igru. Postoje određena pravila, nagrade i kazne. I sam naziv romana je aluzija na mnogostrukost života i pokušaja likova iz video-igrica. Sazrevanje kao prelazak nivoa. U tim odnosima, postoji tip igara koje zovemo romantičnim, a u njima su pravila ta koja ljude udaljavaju jedne od drugih. Vinsent služi kao ogledalo u kojem junakinja pokušava da dokuči da li je postala kao on. Jedna od početnih zamisli bila je da pružim komentar Filosofiji palanke Radomira Konstantinovića. Čitav put junakinje zapravo je otpor da postane deo palanke. S vremenom, sve više mislim da je to u ovakvom svetu neizbežno. Stalni podtekst romana je Beograd koji i sam traži sopstveni identitet - od „malog Berlina“ do ogromnog reklamnog panoa. Da li je roman mogao da se odvija u nekom drugom gradu? Ovo je beogradska priča koja ima elemente univerzalnog. Mene i teorijski zanima odnos lokalnog i globalnog. U romanu se eksplicitno govori o neoliberalnim politikama - od urbanističkih rešenja, preko mera štednje, do povlašćivanja stranih investicija, ali se o njima govori kroz njihov uticaj na život grada. Inače, dve godine sam studirala u Berlinu i tamošnje iskustvo mi je bilo traumatično baš zbog otuđenosti međuljudskih odnosa kao posledice jedne hladne proračunatosti. LJudi i njihova osećanja su danas komodifikovani i imaju vrednost samo ako mogu da pruže nekakvu korist. Ono što sam u Berlinu tada zatekla, ovde se sada odvija i htela sam to da zabeležim, ali je pojava globalna. Nedavno se, recimo, pojavila i serija Russian Doll koja tematizuje otuđenost i teškoću adresiranja vrlo ozbiljnih, duboko ljudskih problema, a radnja se odvija u NJujorku. Kao nekome kome je ovo prvi roman, kako se razlikuju pasivno i proaktivno, kreativno čitanje? Za sebe mislim da sam dugo bila dete i da ni kroz formalno, ni kroz neformalno obrazovanje nisam imala mnogo dobrih putokaza. Dugo mi je trebalo da dođem do književnosti koja mi je postala značajna. Stil i poetika autora su mi daleko važniji od tema, poruka, kompozicija i toga sličnog. Pomerili su me Alesandro Bariko, Mišel Uelbek, Luj Ferdinand Selin, Viktor Peljevin, Tomas Pinčon, kao i Ursula le Gvin, čiji mi je Grad opsena mnogo pomogao u iscrtavanju tlocrta Beograda kao mesta odvijanja radnje. Dodala bih tu i kapitalno delo Nemesta francuskog antropologa Marka Ožea. U trećoj godini pisanja i nakon stotinu stvaralačkih zidova, književnost je počela da mi pomaže da ih preskočim i bolje razumem tekst.