Žal

Kako se osećaju kraljevi, oni koji upravljaju zemljama, a ne samo sobarima, verovatno ne zna nijedan čitalac NIN-a. No trojica beogradskih brucoša koji su hodali noćnim Rimom 19. septembra 2001 – dva Marka, jedan Zvonko – nisu bili daleko od tog osećaja. Do juče školarci, danas sami u Rimu, i ceo je njihov, jer se vraćaju sa utakmice Lige šampiona. Gledati utakmicu Lacija i Nanta na Olimpijskom stadionu – to je trojici fudbalom opsednutih tinejdžera iz zadnjih vagona Evrope isto što i gledati rađanje Venere iz morske pene. Nimalo ne može da im zasmeta to što ih od stadiona do hostela dele tri sata hoda, ni to što na dve trećine puta shvataju da su mogli da se vrate i autobusom; puni su radosti i obesti, a tada se peva na sav glas. Biraju Dva galeba bela, ali uvrnuti kakvi jesu, žele kompletan ugođaj, pa jedan imitira krike galeba, drugi šum talasa koji se lome o hridi, a treći orkestarsku pratnju. Time i ono malo posleponoćnih prolaznika teraju u širok luk, i zaista su sami. Takve su pesme Šabana Šaulića – nekada kraljevska obesna radost, češće kraljevska usamljenost. Trijumf na rimskim ulicama izvesno je poslednje što je Šaulić mogao da očekuje. Rođen je 1951. u Šapcu. Otac je prodavao srećke, a majka igračke po vašarima. Ako je sanjao o slavi, verovao je da će biti fudbalska ili bokserska zvezda. Stric Alija imao je, međutim, druge ideje. Nekog anonimnog dana šezdesetih doveo je Šabana u kafanu i tražio mu da zapeva. Kafana se očas posla napunila kao lokalni autobus za Beograd. Kao prevoz do Beograda mu je i poslužila. Prvi singl, Dajte mi utjehu, objavio je 1969. Pevao je ijekavicom, jer je, prisećao se Šaulić kasnije, taj izgovor tada bio popularan. Prva pesma, a već ijekavica, to jest „prevod“, rekao bi neko, simbolično je najavila Šabanovu popularnost u krajevima gde se različito govorilo, ali isto patilo. Muzikolozi bi rekli da je od sredine sedamdesetih, i pesme Kako si, majko, kako si, oče, u Šaulićevim pesmama jedan od glavnih motiva bila žal za domom, proizvod industrijalizacije i gastarbajterstva, koji su ljude čupali iz korena. Te su emotivne i identitetske lomove sociološki radovi možda opisivali naučnije, ali sigurno nisu upečatljivije nego Šabanova S namerom dođoh u veliki grad (1979). No bit - i kao ritam i kao suština - nije naravno u tome što neko kopa u Irdingenu, već u raskopanoj duši. Dođi da ostarimo zajedno (1978), Dva galeba bela (1979), Kraljice srca moga (1985), Zaljubljen sam, majko (1987)... Žal (2013) - to je izbor jednog od one trojice sa početka teksta, svačiji spisak bio bi drugačiji, ali sve ove pesme visoke su kote narodnjačkog sveta, univerzuma u kome ljudi još imaju hrabrosti da vole, što bi rekao kolega Stefan Slavković. I zato što je taj svet osoben, ne bi trebalo upasti u zamku, pa Šabana Šaulića gurati u neki drugi. Znate već - Toma Zdravković je „bluz“, Sinan Sakić je „pank“, pa bi onda Šaban, zbog upečatljivog baritona, valjda bio Stiven Patrik Morisi, ako ne i Tomas Hempson. Ta kulturna aproprijacija, čak i kada je dobronamerna, izgleda kao sestra bliznakinja kulturne indignacije. Znate i to - ima ovih dana ljudi koji se javno, društvenomrežno ponose time što ne znaju nijednu Šabanovu pesmu. Potpuno je u redu, dakako, da se nekome ta muzika i njene poruke ne dopadaju, ali to što se intelektualci hvale neznanjem, bio bi veličanstven paradoks da nije tako žalostan. Stoga, ako želite da kažete neku dobru o Šabanu Šauliću, nemojte ga sakrivati među društveno prihvatljivije note, već recite da je bio vrhunski narodnjak, virtuoz u svom muzičkom svetu, koji je legitiman koliko i bilo koji drugi, a duševniji od skoro svih. Uostalom, mi ne znamo kako se postaje kraljem. Šaban Šaulić je znao.