Prostori podsvesti

Slikar Marko Čelebonović (1902-1986) sreo se pre šezdeset godina s novinarem NIN-a Dragoslavom Adamovićem da bi odgovorio na anketu „Koju svoju sliku najviše volite i zašto?“. U poslednjoj nedelji trajanja retrospektivne izložbe velikog umetnika (Galerija SANU), prenosimo taj tekst: Marko Čelebonović, ili jednostavno Marko - kako ga već godinama znaju u svetu, jedan je od onih naših velikih slikara koji je odavno pojam, škola, pravac. Za njegovo slikarstvo rečeno je da ga pre svega karakteriše „veliko osećanje prostora... izraženo isključivo bojom, zbog čega je često citiran kao slikar eksterijera“. Posetili smo ga neposredno posle poslednjeg boravka u Parizu, u kome je inače dugo živeo i u kome je, više nego valjda ijedan drugi naš slikar, ostavio traga i ugleda. „Umetnik obično najviše voli ono na čemu trenutno radi... Kada sam, na primer, spremao svoju poslednju izložbu najzadovoljniji sam bio dok sam radio Dve ptice. Tu sliku - evo pogledajte je - najviše sam voleo u to vreme.“ Gledamo poznatu sliku: Dve ptice sa dugim kljunovima. Iza njih samo svetlo. Veliki svetli prostor. „Poslednjih nedelja bio sam u Parizu. Imao sam izložbu. I dok sam radio, dok sam se spremao za tu izložbu, zavoleo sam, najviše, jednu drugu sliku, nema je ovde... Siva mrtva priroda... Ostala je u Parizu.“ Ostala je u Parizu, ali s velikim jednim priznanjem. Tu sliku kupio je Muzej moderne umetnosti. Čuvena galerija Žana Kasua. To je nesumnjivo veliko priznanje Marku, i čitavom našem modernom slikarstvu. A zašto? „To je jedan od mojih poslednjih radova. I znate... ima nekih stvari koje idu lako, gde nema problema, stvari koje čovek jednostavno zna da napravi, ume da napravi. Ali, ima stvari, ima slika koje dođu potpuno iznenada, koje idu mnogo dalje od onoga što slikar zna i ume, u kojima kao da ima neka tajna, nešto nedokučivo, nešto što iznenadi najpre samog umetnika. Iznenadi, i zato - privlači. Neodoljivo privlači. Dođu tako iznenada neka otkrića, samo od sebe, ne mogu to ni da objasnim, valjda iz podsvesti dođu, i to što dođe, tako, to što je u prvom času i nejasno i neshvatljivo, to je ono s čim se ide napred, s čim se uvek ide dalje. A to se - voli. Najviše...“