U Zlatnom opanku

Ne odustajem od pasuljice! Svakodnevno jedenje ove božanske biljke, već, daje, i te kako, važne rezultate! Setio sam se, recimo, u prošli petak, da sam, nekad, pre osam hiljada godina bio Enoh, sedmo koleno Adamovo, a da mi je praunuk bio Noje! A Enoh je, to valjda znate, bio jedini ljudski stvor koji je, licem u lice, stajao pred Pradavnim, gore na Sirijusu, i Enohu je i dat Kovčeg sa tajnim znanjima, pa i sa prvim pismom „bogovicom“, pardon, vinčanicom pošto Enoh, je l` da, živi u vreme Lepenskog vira i Vinče. I, već, vas vidim kako mi se podrugljivo smeškate i sažaljevate što mi je pasuljica, baš toliko, udarila u glavu. Ali, polako, gospodo! Karl Gustav Jung nije samo meni šapnuo na uvo, već je napisao u svom Eonu, da je „Knjiga o Enohu pisana na staroslovenskom jeziku“! A koliko znam, Jung nije baš jeo pasuljicu, štaviše, za pasuljicu nije ni znao. I, dobro, recimo da nisam bio Enoh, a dokažite da nisam, zašto nikoga od mudrih glava u Srpskoj akademiji nauka, pa ni Srpskoj pravoslavnoj crkvi nije zainteresovala Jungova tvrdnja da je Knjiga o Enohu pisana na staroslovenskom, to jest, srbskom jeziku? Da li zbog toga i nije svrstana u Bibliju, u Stari zavet, već je, na Nikejskom saboru, proglašena za „apokrifno delo“!? Jer, otkrilo bi se da su teritorije Starog i Novog zaveta ovde na Balkanu i da je Isus iz Ohrida, a ne iz tamo nekog Nazareta! U „Zlatnom opanku“, tu odmah, ispod pijace na Đermu pohvalim se mom autohtonom društvancetu da sam se setio kako sam, nekad, bio Enoh, ali gle, i oni prsnu u smeh i kažu mi u lice da sam prolupao od pasuljice. I dok se, na moj račun šegače, zurim u šiljkan opanke, okačene po zidovima ove kafanice, i mislim se: da li da im kažem da se u muzeju u Lahoreu nalaze opanci i šajkača Aleksandra Velikog!? Tu padnem u karasevdah, kao šljiva u kravlje lajno, pa naručim od muzikanata da mi pevaju onu makedonsku, komitsku Ako umram il zaginam... a posle nje i Biljana platno beleše... I sa Biljom sam, nekad, na Ohridu bio. Nego, baš u taj prošli petak, Politika javlja da je Zlatko Rakočević postavljen za v. d. direktora Instituta u Vinči, ali i da je obustavljen tender za izgradnju gasovoda kroz Srbiju zbog žalbe „Atomenergoremonta“ iz Bugarske, a ta kompanija sugestivnog imena, zadužena je za održavanje i popravke u elektranama, pa i u - bugarskoj elektrani. Elem, iz aviona se vidi da neko hoće, pošto poto, da gradi nuklearku u Srbiji. K. G. Jung, moj guru iz Švice me teši: „Ne brini, o tom Zlatku Rakočeviću čuo sam sve najbolje, on, čoveče, nije ni u jednoj stranci, a pritom, poslovnim prijateljima poklanja vinčanske figurine koje lije u vinčanskoj laboratoriji. Dobro, nije iz Zemuna, ali je sa Dorćola. I ako si u ’ZLATNOM opanku’ doznao da je ZLATKO stao na čelo Vinče to je, po mojoj teoriji sinhroniciteta, dobra, ’zlatna’ vest.“ Elem, ostaje da se vidi po čijem nalogu mi je, onomad, u „Lipovom ladu“ prišao neki Miloš Zdravković i tutnuo mi u ruke elaborat o „Nuklearnoj budućnosti Srbije“ kojim se predviđa izgradnja dve nuklearke, na Dunavu i na Drini!? Za to se dinastija Karić zalaže javno, već godinu dana, ali, gle, njihov Slavko Karić, „bog i batina u Vinči“ i „emotivni partner“ dosadašnje direktorke Milice Marčeta Kaninski je uhapšen! Tako da sada svi putevi vode ka resornom ministru Nenadu Popoviću, i, naravno, ka mom Aleku. Ali, moja Crna se nervira što se u sve to petljam: „Ako si se setio da si Enoh i ako se spremaš da odeš u zemlju Hunza i Kalaša, šta te briga za Alekovu nuklearku!? I, zar, ne vidiš da će, uskoro, biti svetskog nuklearnog rata, zato mani se Srba i beži, što pre, u potkrovlje Himalaja!“