Razjarene nalepnice

Eto nama kandidata da opravda tezu o redovnim martovskim katastrofama: pojavila se, u delu javnosti, slutnja da se, uoči protesta u Beogradu koji „pada“ na simboličan datum – 9. mart – priprema teren za provociranje nasilja. Na zabrinutost da je potencijalni dolazak građana iz cele Srbije na protestni skup u Beogradu, o kome se spekuliše na društvenim mrežama, razlog da se pristupi najopasnijem vidu rasturanja demonstracija, navela je reakcija vlasti i pratećih medija na glavni motiv dvanaestih protestnih šetnji u Beogradu – nalepnice sa citatima neispunjenih obećanja, neistinitih izjava i drugih bisera iz raskošne kolekcije Aleksandra Vučića. Nije baš ni da su organizatori protesta preterano mudro postupili kada su odlučili da ogroman broj ljudi uvedu u tunel, gde je lako moglo doći do izazivanja stampeda sa katastrofalnim posledicama, ali je još teže objasniti odluku gradskih funkcionera da, pre nego što su se demonstranti razišli, pošalju ekipe Gradske čistoće da skidaju nalepnice sa zidova tunela. Na stranu sva naopakost situacije u kojoj je za predstavnike vlasti nepoželjno upravo distribuiranje Vučićevih doslovnih citata – u tome ima čak i nečeg zabavnog. Ali, ničeg zabavnog nema u činjenici da bi, i bez ozbiljnog izučavanja psihologije mase, čak i potpuni početnik na odgovornim poslovima vođenja grada morao znati da takvo stavljanje „prsta u oko“ velikom broju ljudi predstavlja potencijalno opasnu situaciju. Na sreću, ništa ozbiljno nije se desilo, što se vidi iz snimka sa zvanične fejsbuk-stranice zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića, objavljene uz tvrdnju da je radnike Gradske čistoće „napala grupa od pedesetak razularenih Đilasovih pristalica, maltretirala ih i vređala verbalno i fizički, šutirala vozila i lepila nalepnice po njima“. Na tom snimku, koji je napravio Balkan Insajt, čuju se zviždanje i uvrede radnicima, ali se ne vidi bilo kakav fizički kontakt između dve grupe. Na drugim snimcima vidi se da su demonstranti nalepnicama oblepili jedno od vozila komunalnog preduzeća. To, međutim, nije bila nikakva smetnja predstavnicima vlasti da ospu drvlje i kamenje po demonstrantima: ministar policije Nebojša Stefanović najavio je da će biti sprovedena istraga o tom slučaju, što je, čak iz Izraela, podržao obično nevidljivi gradonačelnik Zoran Radojičić. Vučić se oglasio tvrdnjom da su demonstranti radnicima lepili nalepnice na leđa, da bi, potom, prešao na jednu od spektakularnijih zamena teza, kritikujući opoziciju zbog pozivanja na proteste (na otvorenom) u sezoni gripa, pokušavajući da umanji sopstveni skandal sa ulaskom u bolničku sobu bolesnog deteta s posebno oslabljenim imunim sistemom. Teško da neko ozbiljan očekuje da bi se aktuelna – ali i bilo koja druga vlast – mogla povući samo zbog toga što hiljade građana uporno protestno šetaju jednom nedeljno, pa čak i ako neodstupanje usled najgoreg vremenskog kijameta ili prazničnih dana zaista govore o ozbiljnoj odlučnosti da se prekine stanje nepodnošljivog ukidanja sloboda i elementarne pravde. Sve i da nije očigledne podrške Zapada vlasti, od koje očekuje rešenje kosovskog problema, jasno je da se sistem uspostavljan svim dozvoljenim, ali i brojnim nedozvoljenim sredstvima, ne može demontirati ni brzo ni lako. Ali, činjenica je da Srbija nije ista danas i pre 23. novembra, kada je, zbog napada na Borka Stefanovića i njegove saradnike, održan prvi protestni skup. Koliko god građani imali rezervi prema postojećoj opoziciji i koliko god ona sama bila nedorasla zadatku koji bi trebalo da obavi, neupitno je da u Srbiji danas nastaje nekakva alternativa godinama neprikosnovenom Vučiću. Prvi put otkako je zajahao na vlast, Vučić nije jedini koji vodi igru, već sve češće mora da se bavi kontrolom štete, pri čemu – što zahvaljujući sopstvenom osebujnom karakteru, što živopisnim saradnicima – najčešće pravi nove greške. Ne sluti na dobro, ali još ima nade da igranje sa nasiljem neće biti sledeća greška koju će napraviti.