Domen objašnjivog

Ćaskaju dva sredovečna gospodina na nekom koktelu. Jedan, s cilindrom na glavi, kaže drugom, obično odevenom: „Čujem, dakle, da je vaš posao u domenu objašnjivog.“ Reč je o karikaturi u nekom starom NJujorkeru, a meni, ko zna zašto, smesta pada na um nedavno promovisani „sporazum s narodom“. Ugovor, dogovor, sporazum. Društvo, narod, građani. Kroz istoriju se provlače mnogi sporazumi (ili ugovori) s narodom (ili društvom) nimalo nevažnih varijacija u jasnoći političkog stava i populističke retorike, a već se i sam odabir reči čini značajan i različito obavezujući, uz manje ili više jasno određivanje ugovornih strana. Takve su sporazume kroz minule vekove formulisali filozofi, revolucionari, tajkuni, probisveti, desni, levi, konzervativci, republikanci, ukratko, teško je reći da se u odnosu reči sporazum i narod može ustanoviti bilo kakva pravilnost, pa i neka određena politička ideja. Kada je reč o „našem“ sporazumu, nameće se utisak o suštinski retoričkom činu kojim se, između ostalog, otvara prostor za skrušeno i apologetično vraćanje ne scenu pojedinih „političkih gromada“ koje su svojom očajnom politikom omogućile jednom radikalu s bogatom ratnohuškačkom biografijom, karikaturalno prerušenim u evropejca, da ostvari apsolutnu vlast, te postane najpodobniji sagovornik Evropske unije. (A daleko manje važnim mi se čini šta ta činjenica govori o EU, od toga šta govori o srpskoj političkoj sceni.) Problem sa sporazumom nije toliko u njemu samom, koliko u trošenju vremena i snage protesta na traljave strategije kojima se u ključnom trenutku, kada treba saopštiti štošta jasno i važno, ne govori gotovo ništa. Kao autentična akumulacija nezadovoljstva, protest „1 od 5 miliona“ predstavlja jedinu realnu snagu i nadu u promene u društvu, pa ipak neminovno otvara prostor za objedinjavanje neobjedinjivog, politički amorfnog i parazitskog. Zato se tzv. sporazum i građanski protest nipošto ne smeju dovoditi u nepobitnu vezu, niti dozvoliti da se taj dokument nametne kao dominantni izraz protesta. A to da protestu nedostaje politički stav koji će otići korak dalje od neophodnosti smene režima, teško da može biti sporno. Jer protest je u osnovi izraz suočavanja s nepodnošljivom stvarnošću, a u društvu ogrezlom u opsene već se i sama reč stvarnost nameće kao politička kategorija, a suočavanje sa stvarnošću politički čin. Nedavno je jedan analitičar ukazao na dobre strane sporazuma, među kojima i namerno izbegavanje teme na kojoj vlast zasniva svoju najotrovniju retoriku, rečju: Kosovo. Očekivano, Vučić je požurio da ukaže na manjkavost sporazuma pitanjem gde su tu Kosovo i EU, dva stuba njegove politike za koje svakodnevno izgara. Posledično, i samo postavljanje pitanja - zašto se u sporazumu ne bi govorilo o tako važnom problemu kao što je Kosovo? - moglo bi se sad nametnuti kao teranje vode na Vučićevu vodenicu, kada bi se išta u predsednikovoj politici prema Kosovu moglo smatrati stvarnim, i u njoj mogle sagledati ma koje druge posledice sem usavršavanja krijumčarskih kanala, atentata, zastrašivanja stanovništva i besramne upotrebe srpske manjine kao političkih talaca. Kaže se, pojednostavljeno, Vučića su doveli da prizna Kosovo. Pa, u redu, ali loša je vest, ako to jeste plan, što je Vučić tom planu već pridodao niz amandmana, koji će i Srbiju i Srbe na Kosovu mnogo više koštati nego što bi bilo neophodno. Naravno, sve ukazuje na to da se, kao jedino Vučićevo „rešenje“, u Vučićevom radikalskom umu, javlja zastrašujuća ideja o etničkoj podeli teritorija, na koju su i previše somnambulno reagovali zvaničnici EU. Shodno tome, zanima me, kao budućeg glasača na slobodnim i fer izborima, sporazumom predviđenima, šta će na tim izborima biti ponuđeno. Hoću li, kada se sporazum ostvari, birati između onih što će i dalje tvrditi da je Kosovo Srbija, i onih koji u to nisu sasvim sigurni, ali za svaki slučaj to ostavljaju otvorenim kao investiciju za buduće političke mutljavine? Da li ću birati između onih što će nastaviti da pate od fantomskih bolova i održavaju neurotični status kvo, i onih kojima će, čisto patriotski, odgovarati da i Srbija i Kosovo budu poludržave, naseljene polugrađanima, na pola puta nikud? Nepriznavanje Kosova u suštini je sistem kojim se i građani Kosova i građani Srbije lišavaju mogućnosti da žive u normalnim i funkcionalnim državama. Nije problem što Beograd ne priznaje Kosovo, već što ne priznaje sopstvenu državu, kao državu svesnog i odgovornog građanskog društva. Nepriznavanjem Kosova, vlast u Srbiji (o kojoj god vlasti bude bilo reči) nastaviće da uživa u komotnom neprihvatanju stvarnosti i čuditi se građanima čiji se posao svodi na bavljenje objašnjivim.