Prizivanje katastrofe

Gledati kako jedno sofisticirano demokratsko društvo svesno ide u susret predvidljivoj nacionalnoj katastrofi koja se u potpunosti može izbeći retko je i alarmantno iskustvo. Većina britanskih političara je dobro svesna toga da će istupanje iz članstva u Evropskoj uniji bez sporazuma o budućem uređenju odnosa naneti ogromnu štetu njihovoj zemlji. Oni ne koračaju ka ambisu kao mesečari; njihove oči su širom otvorene. Manjini zabludelih ideologa mogućnost da se Britanija slupa nakon izlaska iz EU bez dogovora nimalo ne smeta. Nekoliko šovinističkih maštara na desnici, ohrabrenih delom štampe, veruje kako će borbeni britanski duh poput onog demonstriranog u Dankirku (misli se na čuvenu bitku iz Drugog svetskog rata, prim.) prevazići početne teškoće i da će Velika Britanija ponovo vladati morima (aluzija na patriotsku pesmu iz 18. veka Vladaj, Britanijo, prim.) kao neka velika kvaziimperijalna sila, samo bez imperije. Neotrockisti na levici, uključujući DŽeremija Korbina, lidera opozicione Laburističke partije, izgleda misle kako će ova katastrofa konačno naterati britanski narod da zatraži uvođenje istinskog socijalizma. Većina političara na levici i desnici - uključujući premijerku Terezu Mej, koja je pre referenduma o Bregzitu bila za ostanak Britanije u EU - znaju kako stvari stvarno stoje. Pa ipak, gotovo svi oni odbijaju da učine bilo šta kako bi zaustavili klizanje zemlje ka katastrofalnom napuštanju Unije bez sporazuma. U parlamentu su odbačeni predlozi da se zatraži odlaganje datuma izlaska iz EU ili razmotre alternative nepopularnoj izlaznoj strategiji Mejove. Strančarenje, huškački raspoloženi mediji, te bizarno ignorisanje sveta koji se prostire izvan granica britanskih ostrva doveli su, reklo bi se, do paralize kolektivne volje britanskih političara. Umesto da preduzmu nešto kako bi se izbegao najgori ishod, oni se samozavaravaju da će novi pregovori i dodatni ustupci Brisela nekako u poslednji čas spasiti Britaniju. Ovaj neobični spektakl samoubistva jedne nacije, iako neuobičajen, nije sasvim bez presedana. Jedan primer takvog ponašanja je način na koji se Japan 1941. upustio u pogubni rat sa Sjedinjenim Državama. Istina, postoje neke očigledne razlike: Britanija nikom ne preti da će krenuti u rat, uprkos svim nostalgičnim prisećanjima na spitfajere (čuvene britanske borbene avione, prim.) i Dankirk, dok je japanska demokratija, u meri u kojoj je tada postojala, u velikoj meri bila pridavljena pritiskom militarističkih frakcija i autoritarne državne kontrole. Ali sličnosti između ova dva slučaja su upadljive. Rat sa Zapadom priželjkivao je relativno mali broj militaristički nastrojenih usijanih glava, koje su u takvom viđenju ohrabrivali kvazifašistički ideolozi i oficiri uglavnom srednjeg ranga. Većina političara, te generala i admirala, znala je da bi bilo ludilo provocirati sukob s daleko superiornijom vojnom i industrijskom silom. Ali nekako nisu bili u stanju, niti imali volje, da to spreče. Neki od njih su čak ekstremističku retoriku usijanih glava papagajski ponavljali ne verujući u nju - na način na koji danas Mejova ugađa tvrdokornim zagovornicima Bregzita. Glavni strateg napada na Perl Harbor, admiral Jamamoto Isoroku, visoko inteligentan čovek koji je studirao na Harvardu i vrlo dobro poznavao Sjedinjene Države, bio je glasni protivnik rata. Svemu uprkos i dalje se nadajući da će totalni rat biti izbegnut pregovorima, on je svejedno izvršio svoju oficirsku dužnost i pripremio plan napada. Princ Kono Fumimaro, tadašnji premijer, čiji je sin pohađao Prinston, želeo je da izbegne rat sa SAD. Stalno je tražio nove sastanke s Amerikancima, istovremeno šaljući protivrečne signale i nadajući se nemogućim ustupcima koje su zahtevali japanski tvrdolinijaši kojima, budući slab i neodlučan, nije bio u stanju da se odupre. Mnogo se govorilo o krajnjim rokovima koje je trebalo poštovati ili ih produžiti. Kao i u slučaju britanskih pregovora s EU, Amerikancima nikad nije postalo jasno šta Japanci zapravo žele. Štaviše, to nije bilo jasno ni samim Japancima. Poslednja nada onih koji su znali da se katastrofa približava, ali su odbijali da nešto po tom pitanju preduzmu, bila je da će ih dodatni pregovori s Amerikancima spasiti. Na kraju je Amerikancima bilo dosta razgovora. Rezultat su bili milioni mrtvih, te gotovo potpuno uništenje Japana. Prva reakcija japanskog naroda na vest o napadu na Perl Harbor bilo je neka vrsta olakšanja. Stvari su im se najzad razjasnile. Sve je bilo bolje od beskonačnog premišljanja. Kad se Japan konačno prizvao sebi, poverovalo se u to da bi japanska verzija onog istog borbenog duha koji prizivaju Britanci možda nekako mogla da ih izvuče iz nevolje. Kao i Britanci, i Japanci su gajili perverznu čežnju za povratkom u divnu izolaciju (spoljnopolitički koncept iz druge polovine 19. veka na osnovu koga je Britanija izbegavala sklapanje savezništava s drugim silama i tako ostajala po strani od mogućih konflikata u koje su one dolazile, prim.). A sukob sa zapadnim imperijalistima je makar bio časniji od pokušaja da se Kinezi pokore masakrima. Sasvim je moguće da bi Bregzit bez sporazuma imao isti efekt na Britance. Ne može im se zameriti što su im se smučila prepucavanja u parlamentu i beskonačni pregovori s EU koji nikuda ne vode. Postoji granica do koje ljudi mogu da podnose neizvesnost; bolje je suočiti se s najgorim. Najveći deo britanske štampe, mada nesputan cenzurom koja je tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka sprečavala da se u Japanu čuju i drugačija mišljenja, podjednako je ratoboran kao japanski mediji iz vremena rata. Decenije antievropske propagande su verovatno uverile mnoge Britance da će moći da se nose s problemima koji će nastati u slučaju tvrdog Bregzita. Nema sumnje da će mnogi od njih za manjak namirnica, više cene, duge redove na graničnim prelazima te gubitak radnih mesta okriviti proklete strance. (Japanski nacionalisti za Perl Harbor i dalje krive američku nepopustljivost.) Ali čak i ukoliko sve to tako i bude, uskoro će doći do razočaranja, kao što je bio slučaj s Japanom kad je euforija zbog Perl Harbora splasnula. Britanski gradovi neće biti bombardovani. Britanija neće biti napadnuta i okupirana. Treba se nadati i da niko zbog tvrdog Bregzita neće izgubiti život. Ali britanski uticaj će značajno biti umanjen, njena ekonomija će se skupiti, a većina ljudi će živeti lošije nego sad. Vodećim zagovornicima tvrdog Bregzita - likovima poput Borisa DŽonsona, Najdžela Faraža i DŽejkoba Riz-Moga - verovatno će sve biti potaman. Ali neće imati svrhe kriviti samo njih. Oni koji bi trebalo da znaju bolje, ali nisu učinili više da ga spreče, trebalo bi najviše da se stide.