Bioskopski život u svetlosti

Kapernaum, film libanske rediteljke Nadin Labaki, vrhunac je dosadašnjeg toka 47. Beogradskog međunarodnog filmskog festivala. Odmah iza njega stoje Miljenica grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa (oficijelno britansko-američki film) i Izgaranje, južnokorejskog reditelja Li Čen Donga, koji se filmu vraća nakon sedam godina odsustva. Film Labakijeve jedan je od velikih filmskih razloga za pamćenje 2018. godine. Ovo remek-delo (jedini festovski film na kojem možemo primeniti ovaj epitet) jeste film demonske snage, opčinjavajućeg ritma i fascinantnih, košmarnih slika. Poetika surovosti kojoj se Labakijeva okreće u kritičkom preispitivanju vlastitog društva utemeljena je na sve surovijim egzistencijalnim uslovima u kojima danas žive deca. Brutalizacijski tretman dece koja plaćaju punu cenu nebrizi i neodgovornosti njihovih društava, nije nov u svetskom filmu. Zaboravljeni, Luisa Bunjuela, taj kanonizovani meksički filmski dragulj iz 1950, te Pišote (1981), brazilskog reditelja Hektora Babenka, najpre padaju na pamet, ali se film indijskog reditelja Madura Bandarkara Čandni bar iz 2001, po svom brutalizacijskom ekstremizmu i radikalizaciji problematike, najpre javlja kao referentni okvir u tematskoj transmisiji. Zain, junak filma Labakijeve, dete je koje živeći u surovim uslovima porodične nebrige pokušava da od užasa najpre zaštiti sestru pa malog etiopskog dečaka, i preživljavajući, počinje da na nasilje odgovara isto takvim jezikom nasilja, koje kulminira tako što lokalnog moćnika izbode nožem. Premda rediteljski i glumački podvig naturščika Zaina al Rafija, Kapernaum je delo zapanjujuće vizuelne kulture i ubojite, „američke montaže“. Iz istog ili sličnog foldera režijske virtuoznosti i filmskog stila shvaćenog kao egzibicionizam, dolazi film Miljenica Jorgosa Lantimosa. Olivija Kolman u ulozi kraljice, u trenutku dok ovo pišemo, već je ovenčana Oskarom za najbolju žensku ulogu i to je, mora se reći, najpravedniji ovogodišnji Oskar. Miljenica je film koji je inteligentna, raskošna ali mizantropična, pa i mizoginična slika engleskog dvora osamnaestog veka. Pritom, Lantimosov film u potpunosti pomera granice narativnog filma i, zahvaljujući Lantimosovom režijskom majstorstvu, postaje ogledno polje za radikalnu filmsku estetiku. I na Izgaranje, Lin Čeng Donga, može se primeniti ovaj kriterijum da meru njegove osobenosti najpre čini izuzetna režija. U Izgaranju, inače ekranizaciji kratke priče Harukija Murakamija, zavodi nas Li Čeng Dongovo majstorstvo, a njegov film postaje svojevrsni metafizički triler. Kritičarka Šila O’Mejli je pronicljivo primetila da se film Izgaranje dešava „u svetu fluktuirajućih, amorfnih granica koje, premda nevidljive, pritiskaju likove”. Da stvari nikada nisu onakve kakvim izgledaju, znali smo i mnogo pre Li Čeng Donga, ali način na koji se tkaju njegovi velovi tajni, dovode u vezu likovi, i kako se u Izgaranju diferenciraju polja izolacije, nagoveštaja i eskalacija nešto je imanentno isključivo azijskoj filmskoj estetici. Možda prvi festovski vikend nije obilovao tolikim uzbuđenjima, ali ih je neosporno bilo. Ako su ova tri filma otvorila prostor za dijalog i podelila gledaoce, što je i jedna od festivalskih svrha, ni na neke druge filmove nije se reagovalo jednoglasnim prihvatanjem ili odbijanjem. Jedan od takvih je i film Bela vrana reditelja Rejfa Fajnsa i slavnog pisca i scenariste Dejvida Hera, posvećen velikanu baleta Rudolfu Nurejevu. Po jednima razvučen i dosadan, po drugima imaginativan i impresivan, ovo je jedan od ovogodišnjih inostranih filmova Festa u kojem nastupaju i srpski glumci. Tako Miki Manojlović igra glavnu ulogu u nemačko-azerbejdžanskoj koprodukciji, filmu Brushalter Fajta Helmera. Zamišljen pre svega kao omaž nemom filmu i nemoj epohi, kao svojevrsno klanjanje majstorima slepstika, Brushalter je mali, retro film, u kojem se vizuelni rafinman nadmeće sa plemenitom, nezahtevnom pričom, a Miki Manojlović uspešno inkarnira vozača dizel lokomotive koji pokušava da pronađe vlasnicu brushaltera do kojeg je neočekivano došao. Svojevrsnu kontroverzu svakako je izazvao i film Milošću božjom reditelja Fransoa Ozona, u kojem francuski majstor preispituje moralne, ali i pravne aspekte seksualnog maltretiranja dece od strane viših zvaničnika katoličke crkve. Ozonov film je hladna, neostrašćena, ali veoma dobro režirana i beskompromisna potraga za pravdom, u kojoj nijedna cena nije dovoljno visoka da se demistifikuje nasilje zaštićeno nedodirljivošću visokih institucija. Ako je Ozonov film i lišen humora, to svakako nije film Veran čovek Luja Garela, u kojem se sa puno francuskog šmeka razvijaju odnosi u jednom ljubavnom trouglu. Urađen sa merom i stilom, a scenaristički uobličen iskusnom rukom velikog scenariste Žan-Kloda Karijera, Garelov Veran čovek jedan je od najšarmantnijih filmova festivala. U času kad se čini da Fest polako gubi svoj festivalski profil i postaje proširena verzija glomaznog distributerskog sajma i pritom malo, ili nimalo, zadržavši od svojih inherentno festivalskih obeležja (tako smo ove godine ostali bez izvrsno koncipiranog programa Mladena Đorđevića Granice), poseban program dokumentarnih filmova jedan je od festivalski najkonzistentnijih. Nekoliko filmova ove programske celine ne smeju se prenebregnuti. Takvo je ostvarenje Kler Pijman Robi Miler – život u svetlosti, posvećen Robiju Mileru, jednom od najvećih direktora fotografije. Vim Venders, DŽim DŽarmuš, Lars fon Trir, Benisio del Toro, govore o majstoru bez kojeg je moderni svetski film nezamisliv. Program srpski film nudi mogućnost uvida u recentnu srpsku produkciju. Jedan od srpskih filmova koji je (do sada) izazvao svakako najviše interesovanja – film je Gorana Radovanovića Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj sali. Idući tragom javne rasprave koju je Gradski aktiv Novog Sada pod pokroviteljstvom KP organizovao po pojavi filma WR – Misterije organizma 1971, svojom formom, konceptom, brisanjem granica između omeđenih teritorija dokumentarnog i igranog filma, stvara hibridno, originalno filmsko ostvarenje koje je veoma teško klasifikovati. Ovaj prodor u novo za svaku je pohvalu. S druge strane, otvara prostor za ideološko neslaganje i neučestvovanje u autorskoj optici.