У фебруару су на нашим институционалним сценама две осавремењене поставке класичних комедија, Молијеровог Тартифа и Идеалног мужа Оскара Вајлда, имале своју премијеру. Ова друга представа, изведена на дан Београдског драмског позоришта (чија је и продукција) спада у ону најтужнију категорију: тако је лоша да на њу не треба трошити простор, заслужује само мук... Ипак, оваква тврдња захтева бар минимално образложење. Глумачки ансамбл представе није успео, у сарадњи с редитељем Предрагом Штрпцем, да развије главне претпоставке сценске радње - односе, ситуације, ликове - већ се све своди на изоловане, механичке поступке, често негледљиве манире (тапкање по образима да се не добију боре од смејања, мазање усана лабелом и друге модернизаторске вратоломије). Нису успели да оживе Вајлдову причу на сцени, али су успели да маестрално униште и сваки траг његовог софистицираног, кемп хумора. Декадентно салонско друштво означено је и кичастим костимима за маскенбал, у којима доминирају референце на поп културу (то још може да се прихвати), али је њихова свакодневна одећа била и драмски незнаковита и модно неписмена: када изузетно лепој глумици, која при томе игра фаталну даму, обучете хаљину која ће, услед беле боје, да истакне, место да прикрије вишак килограма (костими Драгице Лаушевић). Суштински разлог за актуелно бављење овим комадом није дала ни једина редитељска интервенција, такође сто пута виђена: призор у ком јунак покушава да побегне из тог света тако што стрчи у салу, али су му тамо сва врата затворена, па мора, покуњен, да се врати на сцену.