Borba za građanske duše

Neko ko sasvim površno i vrlo povremeno prati političke vesti, mogao je poslednjih dana izvući zaključak da je Srbija dominantno naklonjena građanskim vrednostima, kako god one bile shvaćene: upravo na tom političkom polju primećena je, naime, izuzetno pojačana dinamika, koja je kulminirala „čudom neviđenim“ u vidu vesti o početku ujedinjenja nekoliko „derivata“ Demokratske stranke sa matičnom organizacijom. Najpre smo, naime, obavešteni da su tri lokalna pokreta – Inicijativa Ne davimo Beograd, Udruženje pokreta slobodnih stanara iz Niša i Lokalni front iz Kraljeva odlučila da formiraju Građanski front, koji bi, kako je najavljeno, trebalo da bude prepoznatljiv po vrednostima demokratskog socijalizma i odbijanju „nadigravanja sa (Aleksandrom) Vučićem ko je veći nacionalista“. Nameru da osvoje neki deo prostora na političkoj sceni iskazala je i poražena struja Pokreta slobodnih građana: u subotu je održana osnivačka skupština Građanskog demokratskog foruma, za čijeg je predsednika izabran Aleksandar Olenik, protivkandidat Sergeja Trifunovića na izborima za predsednika PSG održanim 26. januara. Olenik je rekao da je „Srbija na Zapadu“ glavni politički cilj GDF, a kao „prirodne saveznike“ pomenuo je Građanski front i Demokratsku stranku, ali ne i Savez za Srbiju. Mediji su zabeležili i da je osnivačku sednicu GDF podržala Vesna Pešić, zaštitni znak građanske Srbije još iz ranih devedesetih. Formiranje GDF već je imalo i konkretnije posledice: od ukupno osam odbornika PSG u Skupštini Beograda, njih petoro prešlo je u novu organizaciju, tako da je „originalna stranka“ ostala bez odborničkog kluba. Rešenje za preostala tri odbornika nađeno je u pristupanju širem udruženju – Asocijaciji slobodnih odbornika, formiranoj 23. februara, telu kome se, kako je rečeno, pridružilo oko 700 opozicionih odbornika iz cele Srbije. „Mi se najverovatnije nećemo učlanjivati u Asocijaciju nezavisnih odbornika“, rekao je za Danas jedan od osnivača GDF Rade Veljanovski, ocenivši da „to ubija politički pluralizam i na neki način predstavlja drugi kolosek udruživanja u SZS“. Samo dan kasnije, u nedelju, Glavni odbor DS usvojio je Inicijativu za pokretanje procesa ujedinjenja i stvaranja velikog DS-a, i to gotovo jednoglasno. Zabeležena su svega dva glasa protiv, a odluku su podržali i članovi koji su do sada opisivani kao „unutarstranačka opozicija“, pre svega zbog protivljenja učešću u Savezu za Srbiju, čiji je DS jedan od osnivača – što nekima liči na prvi korak u zamišljenom procesu, odnosno „reujedinjenje“ u redovima postojeće, brojnim pogrešnim odlukama i snažnim napadima sa strane dobro olupane stranke. U danima/nedeljama koje dolaze, očekuje se i formiranje stranke Dragana Đilasa, koja, prema dosadašnjim najavama, namerava da se pozicionira kao socijaldemokratska, a bitnu ulogu u kreiranju takvog imidža trebalo bi, tvrdi se, da imaju Marinika Tepić i Borko Stefanović. I eto opet sumnji da aktuelno prekomponovanje nije motivisano potrebom aktera da se grupišu u skladu sa uverenjima koja zastupaju i tako ponude prihvatljivu opciju građanima koji nisu spremni da podrže neku od mnogobrojnih desno obojenih grupacija, samo zato što su one opozicione u odnosu na autoritarnu vlast. Pozadina je, tvrdi se, uobičajena – potreba za unutaropozicionim odmeravanjem snaga i obezbeđivanjem opstanka na političkoj sceni. Da li se, uprkos lošim iskustvima, ipak može govoriti o pokušaju stvaranja uslova za uvođenje vrednosnog i ideološkog reda u kome bi građani mogli lakše da se opredele? Prema planu u kome za NIN govori Zoran Lutovac, aktuelni predsednik DS, na delu je projekat okupljanja „onih koji su proistekli iz DS ili su bliski u vrednosno-ideološkom smislu“. Lutovac navodi Socijaldemokratsku stranku Borisa Tadića, Zajedno za Srbiju Nebojše Zelenovića i Dušana Petrovića, Novu Srbiju Zorana Živkovića i „druge stranke, ugledne pojedince i NVO, sve koji bu u ujedinjenoj DS videli stožernu stranku građansko-demokratske opcije“. Tadić i Zelenović, i sami su potvrdili učešće u priči o ujedinjenju DS, ali je pozicija Zorana Živkovića ostala nedovoljno jasna. Nekadašnji potpredsednik DS, danas lider NS, za NIN kaže da je ukrupnjavanje neophodno, ali da mu se „nije dopala ideja da se bane sa temom“. On kaže da je bilo razgovora „u nekim okvirima“ i da bi „u brzom narednom periodu uža rukovodstva stranaka trebalo da, bez opravdanog očekivanja javnosti i ne preko medija“, razgovaraju o „udruživanju aktivnosti, preciziranju ciljeva i pravljenja savezništva, koje može biti koalicija, više od koalicije, manje od ujedinjenja ili formiranje nove, odnosno stare stranke“. Živković još dodaje da je potrebno da se „pretrese situacija i odrede ciljevi i strategija za nekoliko godina, a ne nekoliko meseci“ i potvrđuje ono što su već rekli i ostali potencijalni akteri - da mu nije neophodna funkcija i da nema ništa protiv novih lica. „Ovo je borba za ideje, za program koji će biti na levom centru, i neće se odustati od identitetskih pitanja“, rekao je Tadić za N1, dodajući da ne postoje nikakve aspiracije na čelne pozicije, već je potrebno da „nastane stranka koja će okupiti i integrisati političke snage koje mogu da se suprotstave Vučiću“, jer „protesti nisu dovoljni da se pobedi jedan monstrum od 700.000 članova“. Da je reč o „o ujedinjenju organizacija i ljudi oko vrednosti, ideologije i programa“, ističe i Lutovac, odgovarajući na stalne priče o „sukobu sujeta“ kao ključnom problemu u svim pričama o ujedinjavanju s jedne, i aktuelnim zahtevima za pojavom „novih lica“, s druge strane. Nervira ga što se, na taj način, „ignoriše da su svi rekli da ne žele u prvi plan“, a podseća i da je on jedno od „novih lica“, s obzirom da ranije nije bio na rukovodećoj funkciji. „Pojaviće se nova lica koja će rukovoditi strankom zajedno sa mnom“, kaže Lutovac i potvrđuje da bi to mogao biti i Zelenović, kao što se pominje, ali i drugi ljudi iz organizacija sa kojima se pregovara. Predsednik DS odbija i oba – međusobno prilično suprotstavljena – tumačenja o odnosu sa Đilasom: ono, prema kome je inicijativa o ujedinjenju u DS pokrenuta u nekoj vrsti „samoodbrane“ od Đilasove nove stranke, ali i ono prema kome je, zapravo, DS i sada pod Đilasovom kontrolom, prvenstveno finansijskom. On, naime, veruje da je profilisanje DS dobro i za tu stranku i za Savez čiji je DS jedan od osnivača. Kaže i da se sa Đilasom ne razgovara o ujedinjenju u DS čiji je predsednik jedno vreme bio, jer je on „daleko otišao u formiranju stranke“. Ta nova partija i DS, kaže Lutovac, biće prirodni saveznici „i kad se u budućnosti izborimo za fer izborne uslove“, a odnosi sa Đilasom su fer i korektni. „DS vraća dugove, ali to ne utiče na samostalnost u odlučivanju“, ističe lider stranke. Skepsu u odnosu na ideju o ujedinjenju izrazio je i Bojan Pajtić, još jedan bivši predsednik DS, zato što misli da građani to neće razumeti, što se „pokazalo na beogradskim izborima, kada je savez DS i nekih bivših DS neslavno prošao“. Odgovor Lutovca je da je Pajtić i dalje član DS, „i to važan“, i da je šteta što nije došao na sednicu Glavnog odbora da tamo izrazi svoj stav. Makar i preko medija, Pajtić je izjavom podsetio na poraznu činjenicu vezanu za prošlogodišnje beogradske izbore: tada je, naime, u svojoj glavnoj biračkoj bazi, lista koju su činile DS, SDS, NS i Zelena ekološka partija, osvojila svega 18.286, odnosno 2,25 odsto glasova, čime je, prvi put, stranka poznata kao „kičma demokratije“ u Srbiji, ostala ispod cenzusa. Prema preovlađujućim procenama, glasovi na koje je tradicionalno računala, otišli su, uglavnom, na „račun“ liste koju je predvodio Đilas (18,93 odsto) ali i još jedan bivši demokrata, sada desničar, Aleksandar Šapić (9,01 odsto). Za Dušana Spasojevića, docenta Fakulteta političkih nauka, zato, reč je o logičnom postupku DS, kojim se reaguje na loše rezultate u poslednjim izbornim ciklusima i koji govori o shvatanju da je ono što je Tadić uradio 2014. (kada je formirao novu stranku uoči izbora) bila greška. „Opozicija i DS su u tako lošem stanju da je bilo kakvo ukrupnjavanje rezultat“, kaže Spasojević i podseća da je SzS upravo udruživanjem postao glavni opozicioni faktor. Ovaj sagovornik NIN-a kaže da je sada teško proceniti da li će ideja o „velikom DS-u“ biti ostvarena, ili se može računati samo na prost zbir glasova, što je takođe nekakav rezultat. „Jedan deo bivših demokrata neće moći da pređe preko odgovornosti za stanje u stranci, zato je ključ da na konkretnim primerima pokažu da su razumeli kakvu su grešku napravili“, kaže Spasojević. On ocenjuje da bi bilo važno da – baš kako se sada najavljuje - šansu dobiju novi, mladi lideri koji su se formirali u DS i da oni koji su stranku doveli u ovakvo stanje mesto traže u drugom redu, na primer u političkom savetu, što će ih udaljiti od dnevne politike. Spasojević kaže da se unutar SzS vidi prostor za proevropsku opciju, za građanske stranke, jer je ceo Savez „naheren desno“. Zato, iako će se, suštinski, DS „boriti“ protiv dva bivša člana u istom savezu – protiv Đilasa i Vuka Jeremića – on veruje da postoji potreba da se artikuliše „prostor koji Đilas po prirodi neće moći da pokrije“, iz čega proizlazi da nije reč o reakciji na Đilasovo pravljenje stranke, nego o dva paralelna procesa. Tezu da ipak ne bi trebalo govoriti o preteranom preklapanju biračkog tela, a time i ozbiljnim razlozima za mogući sukob, Spasojević obrazlaže ocenom da će „Đilas pokušati da se pozicionira kao centralni blok, ali će mu biti potrebno više podrške intelektualnog kruga dvojke i manje političkog prtljaga da bi efektivno mogao da igra tu ulogu“. Bez toga, dodaje, teško da će ga prigrliti oni koji su podržavali Sašu Jankovića. A on je, podsetimo, na predsedničkim izborima 2017, uz podršku DS, NS i nekoliko vanparlamentarnih stranaka, građanskih pokreta i inicijativa, osvojio skoro 600.000, odnosno 16,35 posto glasova. Recimo da je to, u osnovi, ključno biračko telo kome se obraćaju i Đilas i DS, ali i dva ogranka nekadašnjeg PSG i takođe novoosnovani Građanski front. Nije li to, ipak, malo prekomplikovano za birače? Za Spasojevića je „diskutabilno da li PSG i dalje postoji“: bez izborne provere, veruje, možemo samo da nagađamo da li su „stari pokret“ i njegov novi izdanak uopšte relevantni, a ono što otežava predviđanje jeste činjenica da je Sergej Trifunović „nekonvencionalan političar, koji je u stanju da se do petka posvađa sa celom opozicijom“. A što se Građanskog fronta u nastajanju tiče, ovaj docent veruje da je reč o organizaciji koja nastoji da se pozicionira kao savremena levica, koja se sa DS i građanskim blokovima slaže oko građanskih vrednosti, ali u ekonomskom polju pokušava da bude više levo, i govori o redistribuciji sredstava, javnom interesu i sličnim temama. A za nekog novog i ideološki jasno artikulisanog, smatra Spasojević, postoji niša koja se ne preklapa sa prostorima koje zauzimaju drugi: njihove ciljne grupe su drugačije i međusobno se poštuju, presek im je mali, tako da u prvim koracima ne smetaju nikome. I Lutovac misli da je Građanski front komplementaran, jer ulazi u prostor u kome su stranke izgubile poverenje, pa zato ostavlja prostor za partnerstvo u budućnosti. Želju za saradnjom sa Građanskim frontom jasno je izrazio i Olenik, ali čini se da, prema onome što se sada može čuti, u novoosnovanom Frontu ne postoji prevelika spremnost za neko takvo čvršće udruživanje u ovom trenutku. Poslednjih dana u političkim krugovima, reklo bi se na osnovu više razgovora koje smo imali, preovlađuje uverenje da izbora ovog proleća najverovatnije neće biti - čime bi se stvorili uslovi da se planovi o jasnijem konstituisanju novih aktera na građanskom polu donekle i ostvare. Ali postoji i uverenje da će, u trenutku kada izbori budu raspisani, paralelno sa „pravom“ opozicijom spremnom da se bojkotom bori za fer uslove, postojati i sasvim solidan broj igrača koji će, uz tradicionalnu izbornu „svađu“ naprednjaka i socijalista, stvarati utisak o pluralizmu koji bi glasanju dao legitimitet. Logično deluju ocene da je vlasti potrebna „konstruktivna opozicija“ i na desnom polju, gde, čini se, potrošeni Vojislav Šešelj sve teže igra tradicionalnu ulogu na zadovoljavajući način, ali i na „građanskom“ delu spektra – kako bi efekat potencijalnog bojkota bio potpuno neutralisan. Jedan deo posmatrača sumnju baca, na desnom polu, na potencijalni savez Demokratske stranke Srbije i Aleksandra Šapića, ali drugi analitičari podsećaju na činjenicu da je DSS napustio lokalne koalicije sa SNS, što vide kao garanciju njenog opozicionog statusa. Glavni „sumnjivac“ na građanskom polu zasad je „prepakovani“ Nenad Čanak čiji je LSV potpisao sporazum o saradnji sa Vojvođanskom partijom: ipak, vlada i uverenje da traje potraga za još nekim konstruktivnim akterom operisanim od nacionalizma.