Videćemo se posle Vučića

Kome nije jasno zašto čak nijedan od viđenijih lidera srpske opozicije, ne tako davno predsedavajući Generalnoj skupštini UN, saborcima iz protesta „1od 5 miliona“ ne može da obezbedi pristojniju podršku iz Brisela, neka posluša kako Vuk Jeremić ceni kosovski problem: „U Stejt departmentu mi je juče rečeno da moramo da shvatimo da je Kosovo nezavisna država i prihvatimo tu realnost koja se neće menjati. Bojim se da je to nemoguće svakom ko drži do našeg kulturnog i nacionalnog identiteta”, rekao je. Daleko od toga da je nedostatak opredeljenja za brzo rešavanje pitanja KiM, kakvo bi Evropskoj uniji odgovaralo, jedini razlog zbog koga je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju zanemario sve pritužbe opozicionih lidera na nedemokratski karakter vlasti i poslanicima, koji su se upravo žalili na nemogućnost da debatuju, poručio da se vrate u parlament - da bi demokratski debatovali. Nastavivši da se koristi praznim floskulama sa evropskog puta, Dejvid Mekalister namerno je zanemario srž problema - nedostatak uslova za učešće u demokratskim procesima, ali i prethodni izveštaj EK o napretku Srbije, koji ponajviše kritikuje parlamentarne procedure i rad. Tako je razbesneo one sa kojima se sastao, a navodno su mu Dragan Đilas, Aleksandra Jerkov, Nebojša Zelenović i Borko Stefanović preneli da aktuelna vlast ruši institucije, upravlja medijima preko kojih se obračunava sa opozicijom, da upravlja kriminalom, proganja svakog ko kritički misli. No, nije razbesneo samo prisutne na sastanku. Britanac je dolio ulje na vatru koju je malo pre njega u poseti Beogradu zapalila francuska ministarka evropskih poslova Natali Loazo sasuvši u lice da „Srbija ne može da postane deo EU dok se EU ne reformiše“, pa im je oboma kritički orijentisana javnost zamerila - što ubijaju (ispada, lažnu) nadu građana u integracije i istovremeno u važnost demokratije Evropi, što, opet, skreće pogled uprt u evropske vrednosti per se. Služeći se eufemizmima Mekalister je na sve zamerke licemerno podsetio opozicione poslanike da su ih građani izabrali da učestvuju u radu parlamenta (analogno - bojkot je antidemokratski). Novinar Nenad Radičević, dopisnik RTS iz Nemačke, izričit je da je za EU Kosovo pitanje svih pitanja, što je „uostalom bilo jasno nakon usvajanja Pregovaračkog okvira 2012“. Nakon toga, kaže Radičević, na red dolaze one teme koje se danas iznutra osećaju u Srbiji, pa i eventualna smena vlasti. „Prioritet u vezi sa Balkanom je da se neuralgične tačke po pitanju bezbednosti reše. Trenutni međunarodni kontest u kome je Srbija ne ide naruku građanima koji se bune. U pravu su oni koji tvrde da za integracije najviše radi Vučić, jer će svaka druga opcija usporiti rešavanje tog pitanja, a time i reforme. Apsurd je što tako ispada da protesti opozicije, na koncu, odgovaraju samo onom njenom delu koji ne podržava integracije, a da ostali šetaju na svoju štetu.“ Glavni urednik portala European Western Balkans Nemanja T. Štiplija podseća da EU trenutno nema kapacitet da se suoči sa potencijalnim nestabilnostima na Balkanu „Iskustvo Severne Makedonije govori nam da je odnos stranaka i njihovih sestrinskih organizacija u Briselu, ali i drugim prestonicama država članica, često presudan za skretanje pažnje na određene probleme. Da nije bilo snažne aktivnosti SDSM u Briselu, koju su pratili bojkot parlamenta i protesti građana pod nazivom ’šarena revolucija’, ne bi došlo do insistiranja od strane EU da vlast i opozicija u Skoplju sednu za sto i dogovore se oko uslova za poštene izbore.“ Lekcije srpskoj opoziciji o tome koliko podrške može da očekuje iz Brisela stižu iz celog okruženja, ne samo iz Makedonije. Predstavnici EK reagovali su i na masovne proteste u Tirani onda kada su opozicioni poslanici odustali od svojih mandata, a iz demonstracija sevnulo nasilje. I onda, jer Komisiji tako trenutno odgovara, za razliku od makedonskog slučaja, opozicija, ne vlast, kritikovana je zbog podrivanja demokratije i ometanja evropskog puta Albanije. Oba NIN-ova sagovornika početak i kraj odnosa Brisela prema opoziciji vide u njenom neodređenom odnosu prema dvema temama: Kosovu i evrointegracijama. I slažu se da, ma koja snaga, a zasad je Savez za Srbiju vodeća, mora da pridobije širi krug birača. Radičević kaže da u svakom trenutku Berlin i Brisel imaju dobre procene o podršci. „Da je na ulicama milion ljudi, odnos bi bio dugačiji. Pa bi predstavnike opozicije u njihovoj poseti Briselu primao Johanes Han, isto onako kako su Oli Ren i Štefan File primali Vučića i Nikolića, na koje su hteli da imaju uticaj, kad su procenili da stvar može da se preokrene. A njihov jedini operativac tad je bila Jadranka Joksimović, koja je jedina među njima mogla da zakaže te sastanke.“ Radičević je stava da presudne ne mogu biti ni diplomatske veze, ni isključivo interes ili novac. „Jeremić i Đilas su u EP ostavili neuverljiv utisak parlamentaraca da se zalažu za integracije. Drugo, oni moraju da žele da nastave pregovore s Prištinom, pa i na tom preduslovu padaju, jer sve otvorenije kritikuju pregovore. Potom da imaju šansu da pobede na izborima. I konačno, da Zapad nije zadovoljan saradnjom sa trenutnom vlašću. A ni to ne bi moglo da se kaže, jer je Vučić i dalje viđen kao faktor stabilnosti.“ Na površini, Đilas je iz tabloida optužen da sa makedonskim premijerom i američkim ambasadorom u Skoplju kuje tajne planove za smenu vlasti, Jeremić ekskluzivno objavljuje informacije o Vučićevom kretanju po svetu, ali avaj, njihove su konekcije, izgleda, slabije nego što deluje. Predsednik Narodne stranke osim što dokazuje svoju i dalje dobru povezanost sa svetskom diplomatijom, Vučića čini sve manje zamenjivim pred briselskim kružokom. Da li se Jeremić svojim vezama služi na sopstvenu štetu ili korist, pitanje je interesantno i iz ugla unutar opozicione borbe. Ne uvek nužno netačne, glasine se šire da alternativa Vučiću koju sofisticirano, za zlu ne trebalo, priprema Zapad, ne dolazi iz Jeremićeve stranke, nego iz Dveri. Odande gde se nalazi „nacionalno osvešćen“ kadar koji bi mogao da dovrši posao. Radičević ne sumnja da Brisel igra na više frontova i da se za dovršetak ne bi tražio lider iz reda socijaldemokrata, koji, po pravilu, nisu birani da čine prelomne korake. „Jeremić računa da će tako dobiti podršku građana, što bi imalo rezona samo kada bi na konto toga mogao da pobedi Vučića. On uspeva da dobije diplomatske informacije o tome šta se dešava, ili bi moglo da se dešava, ali njegovi kontakti ne mogu da promene politiku Vašingtona ili Brisela. U Berlinu, u CDU, postoji negativno iskustvo sa okruženjem Borisa Tadića iz vremena dok je bio predsednik, koje oni ne žele da ponove.“ Da su simpatizeri opozicije u Srbiji isključivo evroorijentisani, moglo bi se zaključiti čak da evropska vrhuška krnji rejting opoziciji. Pošto to nije slučaj, krug se zatvara tako što opozicija na svom desnijem krilu možda čak i dobija koji glas sa svakom novom posetom iz evropskih prestonica. Među evropskim zvaničnicima i po funkciji postoji razlika u poimanju unutrašnjih problema u Srbiji. Radičević kaže da parlamentarci dolaze u Srbiju, da se sastaju, pa iako ih interesuju zahtevi opozicije, oni ne mogu da ih sprovedu u delo. „Ali jasno je da oni sve vrlo dobro znaju.“ Štiplija ukazuje pride na direktnu pasivnost velikog dela evropske vladajuće elite okupljene oko Evropske narodne partije (EPP), kojoj pripada i Mekalister, u kritikovanju vlasti i stabilokratije u Srbiji. „U ovom slučaju ne govorim samo o čelnicima EU koji dolaze iz ove evropske političke grupacije, nego i onima koji dolaze iz država članica. Kao kontrateža tome su na prvom mestu evropski liberali (ALDE partija) koji su prvi oštro kritikovali vlast, ali i prvi ugostili predstavnike srpske opozicije u Briselu. Od načina na koji se ponašaju partije okupljene oko ALDE, ne bih odvajao i „slabu volju“ predsednika Makrona da poseti Srbiju. Na samom kraju tu su i evropski socijalisti, dugogodišnji partneri DS-a, koji su najavili da će njihova delegacija uskoro posetiti Beograd, da bi se na licu mesta uverili u stanje u Srbiji, funkcionisanje parlamenta i masovnost protesta.“ Sve te i slične utehe već su otkrili i najvatreniji navijači Evrope, ali čak i najzaljubljeniji među njima poslednjih dana zaključuju - „ovoga puta ćemo morati da se izborimo sami“. I to su sa zakašnjenjem od deceniju i po otkrili upravo oni koji su vaspitanje za demokratiju i izgradnju institucija jednom prepustili Briselu, odakle se na demokratiju u Srbiji gleda s malo očekivanja i još manje žurbe.