Dečački snovi

Ne mogu više o surovoj i ružnoj svakodnevici i nakaradnim pojavama da pišem, ovog puta sam izabrao mnogo lepše teme: umetnost, veru i ostvarene snove iz detinjstva i Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj. Kad sam bio dečak, desilo se u par navrata da se u mom kraju snima film: kamioni se parkiraju na trotoaru, prenosi se nameštaj, bude gužva, jurnjava, ljudi nose rasvetu i vuku kablove, a mi deca iz komšiluka se vrzmamo i virimo dok nas ne najure. Jednom sam tako video Milenu Dravić. Još tada sam poželeo da budem na snimanju, samo da izbliza vidim kako to ide. Mnogo godina kasnije, kad je moj drugar Peđa Ličina još pisao scenario za film, pomenuo sam mu da mi je san da prisustvujem snimanju, ali ne da ga kurtoazno posetim, nego da sedim i da gledam, jer zanima me kako se pravi ta iluzija i šarena laža. „Rado bih te ja primio“, rekao mi je Peđa „ali to je takoreći neizvodljivo. Snimanje filma je skupa stvar, svaki izgubljeni minut košta, tako da su producenti strogi i nikako ne vole kad im se besposličari muvaju po setu jer to može da preraste u glupiranje i žurku.“ „Znam da je teško“, rekao sam ja njemu „ali ako uspeš da ti i Srbija i Hrvatska daju novac za film s naslovom Poslednji Srbin u Hrvatskoj, uspećeš i mene na set da ubaciš.“ I tako i bi. Dobio je podršku od obe zemlje, a da bi mene bezbolno ubacio na set Peđa me je stavio za statistu - prvog dana snimanja sam imao par kadrova u kojima sam svećenik. Time mi je ispunio još jedan san iz detinjstva, jer kad sam bio mali mnogo sam voleo da kadim tamjanom i svetim vodicu po kući. Elem, obukli su me u crno, stavili mi belu kragnu, našminkali me, stavili mi krstić na rever. Moram priznati, ispao sam lep pop, obrijan, katolički. Snimali smo u restoranu kako ja čitam novine gde je na naslovnici hrvatska superheroina Hrvojka Horvat koju u filmu igra naša Hristina. Snimanje je trajalo pola sata i svelo se na sedenje za stolom i čitanje novina. Time smo postigli da se filmska ekipa malo navikne na mene, tako da su me posle rado primali na snimanja i čak mi davali stolicu da sedim s rediteljem i direktorom fotografije, kao neki gospodin. Ukratko, imao sam sreće da budem svedok svih koraka koje od reči na papiru vode do filma što je jedinstveno neprocenjivo i prezanimljivo iskustvo. Ipak, meni najjači utisak iz čitavog doživljaja nije filmski, već verski. Najviše me, naime, fasciniralo koliko svešteničko ruho ima uticaja na obične ljude. Bio sam pop samo jedan dan, ali mogu sa sigurnošću da jamčim da ljudi crkvenu uniformu izrazito poštuju i da joj prilično veruju. To je, elem, bilo prvog dana snimanja, u centru Zagreba. Dok smo čekali krenuo sam onako kostimiran da malo prošetam gradom. Pretpostavio sam da bih mogao privući pažnju, ali je prijem publike prevazišao očekivanja. Hodam, a prolaznici mi kimaju glavom i govore „Faljen Isus, velečasni“, a ja, da ih ne razočaram, otpozdravljam, krstim se, blagosiljam. Posle odem u kafić, a konobarica kad me je videla iz poštovanja je ugasila cigaretu. Poslužila me je i zapodenula razgovor, pitala me nešto u vezi sa venčanjem, udavala bi se u crkvi ali je problem što je dečko Srbin… Ja joj na to kažem da mislim da je najvažnije da se mladi vole, da nema veze ko je koje vere, ali da za venčanje ipak najbolje vide sa svojim župnikom. Ona, kad me je čula kako govorim, pita pomalo zbunjeno: „Čiji ste vi zapravo? NJihov ili naš?“ A ja kažem: „Pa naš, naravno.“ Ni na trenutak nije posumnjala. Kad sam se odatle vratio na set, tamo me sačekao Peđa sa glumicom, Jadrankom, koja je trebalo da igra Baba-Jovanku iz Like. Bila je jako uznemirena. Peđa nije mogao da je ubedi da prihvati ulogu, nije se osećala sposobnom. Čim me videla, odmah mi je otvorila dušu kao da sam stvarno sveštenik. Žalila se da ima probleme u životu, da je popustila sa zdravljem, a ja sam je saslušao i rekao joj da ne očajava, da će ulogu sigurno savladati uz Božju pomoć. Video sam da joj treba zagrljaj, pa sam je zagrlio. Nisam ništa rekao jer ne znam šta popovi govore kad teše ljude. Ipak se smirila malo. Ulogu u filmu je prihvatila i odigrala kao u najboljim danima. Da li je do kraja shvatila da nisam pop, to nemam pojma.